Prvi put sam se prijavio za ispitivanje vakcine početkom maja. Za pet poseta bolnici plaćeno mi je 235 funti, imao sam razne igle u rukama i uglavnom sam se osećao kao zamorčić, a sve u nadi da bih mogao da pomognem u razvoju vakcine o kojoj se toliko razgovaralo.
Ni o čemu se nije pričalo toliko kao o našem potencijalnom spasiocu od koronske krize, a testiranje vakcine Univerziteta Okford bilo je jedan od mogućih odgovora koji se razvijao širom sveta. Vakcina je više puta istaknuta kao najveća nada za povratak u naš život pre pandemije.
Vlada Velike Britanije uložila je ozbiljan novac u to; je obećao kombinovanih 43 miliona funti laboratorijama sa sedištem u svojoj zemlji koje su uvele testove na ljudima. Prva faza, u kojoj sam i sam učestvovao, dogodila se u Engleskoj u maju.
Proces prijave je bio zahtevniji nego što sam očekivao. Postoji mnogo administracije, poput podnošenja zahteva za bankovni račun, ali ste i malo zabrinuti zbog uboda. Prijavio sam se putem onlajn upitnika i tamo su mi postavili sva moguća pitanja o ličnoj i zdravstvenoj istoriji moje porodice. Kada su mi odobrili vakcinaciju, pozvali su me u bolnicu.
Kad sam prvi put otišao u bolnicu u južnom Londonu, dva meseca sam se izolovao u svom stanu; Živim sam i odedavno sam nezaposlen. Našao sam se u čekaonici okružen drugim ljudima za koje sam pretpostavljao da su ovde iz istog razloga.
Pri prvoj poseti morate da date uzorke urina i krvi, popunite obrasce i pogledate video o tome kako očekuju da ćete dobiti samo blage neželjene efekte. Zatim idete kući da sačekate zeleno svetlo kada se sve proveri.
U međuvremenu su moji prijatelji i porodica imali gomilu pitanja, uključujući mnoštvo zabluda da ću biti izložen koronavirusu kao deo probe. To nije tačno!
Dva dana nakon moje prve posete bolnici, poslao sam e-mail sa dodatnim upitom zašto još nisam dobio poziv za injekciju. Odgovor je u osnovi bio: „Smiri se i sačekaj“. Tada sam prvi put počeo da osećam nervozu.
Pozvali su me i vratili u bolnicu. Iako sam bio zabrinut, to je ujedno bilo najbliže osećaju posla koji sam imao u poslednjih nekoliko meseci. Bio je to primamljiv podsetnik na život pre zaključavanja (uprkos sterilnoj atmosferi).
Moja nostalgija je brzo isparila kada je medicinska sestra počela da govori o vakcinama koje se daju majmunima. Priznajmo, cenim žrtvu za medicinsku nauku, ali spokojna slika zamorca u mojoj glavi sada zaista nije više postojala.
Prisetio sam se nekoliko poruka koje sam dobio od ljudi iz osetljivih grupa, uključujući jednu ženu sa multiplom sklerozom koja mi je rekla: „Radite nešto što bi moglo da pomogne milionima ljudi“. Zbog toga sam se ja, odrastao čovek koji ne voli igle i gledajući horor filmove kroz prste, osećao neustrašivo.
Sama injekcija - jedina doza koju primite - bila je bezbolna. Dobio sam termometar i zatražio da svakodnevno beležim svoje simptome putem mrežnog dnevnika. Čini se da je moj najveći neželjeni efekat bila paranoja.
Ne znam da li sam bio u 50 procenata ispitanika koji su primili stvarnu vakcinu ili u 50 procenata placebo kontrolne grupe, ali sam tokom prve nedelje dva puta legao u krevet sa blagim simptomima vrućice.
„Groznica i kijanje“, zapisao sam u svom dnevniku trećeg dana vakcinacije. S obzirom na to da je moja temperatura tog dana bila sasvim normalnih 36,5 stepeni, moje reči su možda zvučale malo preterano.
kako su nedelje prolazile, nisam više patio od simptoma. Moja preokupacija je postala - uspeh vakcine. Nekad me je bilo briga koja će vakcina izaći prva, ali svaka dobra vest o „mojoj“ vakcini me je naterala da navijam i slavim.
Tada, kada je objavljeno da su vakcinisani majmuni dobili koronavirus, osetio sam se izgubljenim. Srećom, neću se (namerno) baviti virusom na isti način, ali želeo sam da kažem unucima da sam testirao vakcinu koja je spasila čovečanstvo, a ne da budem jedan od zaboravljenih rezultata koji nisu uspeli.
Osvrćući se unazad, vidim da sam sebe pogrešno video kao glavnog junaka koji je sigurno imao najbolju priču i najdramatičnije nuspojave. Na kraju sam shvatio da će biti samo hiljade dobrovoljaca samo na ispitivanju vakcine Okford.
Neuspeh i učenje su ključni za uspeh naučnika, pa čak i ako moja vakcina propadne, nikada neću požaliti što sam jedna od prvih koja je svoje ime dodala na tu čuvenu listu.
Autor ovog priznanja nije osetio veće neželjene efekte vakcine od maja, niti dobio koronu!
Kurir.rs/Net.hr
NE PROPUSTITE
