Prenosimo deo njegovih utisaka sa novembarskog putovanja.
"Kupio sam kartu u jednom smeru za 380 evra, let iz Beograda, preko Dubaija do Kabula.
Za Avganistan je potrebna viza, a ambasada se nalazi u Beču. Poslao sam zahtev, ali mesec dana nisam dobio nikakav odgovor. Na kraju sam shvatio da moram lično da odem do Beča. U ambasadi sam rekao da imam dogovoren razgovor s konzulom, pa su me pustili. Pričao sam s njim više od sat vremena, jedva sam ga nagovorio da mi vizu da isti dan, već sam imao kupljenu kartu i rekao da ne odlazim bez nje, da mi je let za 2 dana i da ne mogu doći po nju za 2 nedelje. U međuvremenu, dok sam čekao vizu, dobio sam i uputstva od lokalnog vodiča u Avganistanu, Noora, koga sam kontaktirao kako bih se lakše kretao zemljom.
Uputstva koje su mi on i još jedna lokalna agencija poslali nisu baš ulivali poverenje. Lako sam pristao na to da se zemljom krećem odeven u lokalnu odeću, da nosim samo jedan lagani ruksak kako bismo se mogli brzo premeštati s jednog mesta na drugo... Putovanje putevima po Avganistanu nije dolazilo u obzir, jer su ih kontrolisali talibani. Noor je rekao da tokom celog boravka u zemlji nema lajv javljanja, ne smemo da označavamo svoju lokaciju, verovatno će se stalno menjati plan puta… No, ono što me je možda najviše uznemirilo bilo je da u svakom trenutku uz sebe moramo imati 400 evra, za slučaj da se stvari gadno zakomplikuju. 200 evra nam treba da platimo nekoga da nas odbaci do aerodroma i još 200 da kupimo kartu za prvi let iz zemlje. Kad to saznaš od ljudi koji bi trebalo da te vode po državi, nije ti baš svejedno. Nekako sam se na kraju ipak spremao napola kao da idem u novu avanturu, a napola kao da idem u ratnu zonu", započeo je svoju priču Kristijan.
Dok je sletao u Kabul, počeo je da raste adrenalin.
"Odmah pri izlasku iz aviona vidim vojsku, pa rigorozne kontrole, dugo čekanje prtljage, pešačenje do ograde izvan aerodroma gde me čeka Noor. Čim smo se upoznali, bilo mi je odmah lakše. Sedamo u auto, vozimo se do hotela, grad je pun ljudi u uniformi, duge i kratke cevi, haos u saobraćaju, važniji objekti svi ograđeni bodljikavom žicom, betonskim blokovima… Dolazimo do čeličnih vrata. Noor nam objašnjava da je to hotel. Većina hotela u Avganistanu skrivena je na ovaj način. Čelična vrata, nigde ne piše da je hotel, tako se štite od bombaških i terorističkih napada. Kad provere da smo na popisu gostiju, otvaraju vrata, ulazimo u unutrašnje dvorište hotela. Prolazimo kroz uske hodnike, još dvoja čelična vrata, i onda izbijamo u lobi.
Soba je solidna, kupatilo donekle, ledena voda, a madrac kao kamen. Ovo s madracom će se ponoviti kroz sve hotele gde ćemo odsesti. U Avganistanu se spava na kamenim dušecima.
KRATKI PREDAH U KABULU
Noor je otišao da kupi lokalnu odeću, SIM karticu i još neke stvari. Zabranio mi je izlazak iz hotela, nikakvo šetkanje okolo. Malo ćemo nešto na brzinu pojesti, kratko samo obići Kabul i onda pravac aerodrom, imamo u 18 sati let za Herat. Presvučen u lokalnu odeću, samo s ruksakom na leđima (ostale stvari sam ostavio u hotelu), krećem dalje. Na brzinu smo pojeli balani, to je lepinja punjena povrćem u kombinaciji s jogurtom. Držaće do večere u Heratu.
Uranjamo u žive ulice grada. Noor mi objašnjava da ne smem da snimam kad auto stoji, posebno ne kad smo van njega. Uopšte, dosta je nervozan oko snimanja, a ja sa svoje strane ne mogu da odolim. Već sam se adaptirao na ratno/vojno okruženje i sad još samo želim napraviti dobre priče.
Kabul je jedan od retkih glavnih gradova koji se nalazi na tako velikoj nadmorskoj visini (gotovo 1800 m). Grad je vrlo star, njegovo postojanje se može pratiti daleko u prošlost, dobrih 3500 godina. Tada je to bilo sveto mesto Persijanaca, koji su sledili zoroastrizam. Ovim svetim mestom vladali su brojni vladari, Seleukidi, Mongoli, Timuridi, Moguli…
Danas u njemu živi oko 4 miliona ljudi. Grad koji je nekad bio vrlo cenjen, smješten na Putu svile, danas je u svetu poznat po bombaškim napadima, teroristima samoubicama. Avganistan ima najviše protivdržavnih, terorističkih grupa na svetu. Čak 22 terorističke grupe haraju ovom zemljom, a najpoznatiji su talibani, Al Kaida, mudžahedini, ISIL.
Kabul je šarena, uzburkana, glasna metropola. Smenjuju se visoke zgrade, šoping centri i razorene kuće. Smenjuju se ljudi u civilu, u uniformama, žene pokrivenih lica… U autu lokalna muzika, mi u lokalnoj odeći, sve je nekako nadrealno. Noor nas retko pušta iz auta, dosta je paranoičan. Približavamo se neobičnom brežuljku, na njemu hiljade naguranih kuća. Ispod brežuljka veliki plato i neverovatno mnogo ptica u letu. Na platou džamija. Prekrasna plava džamija iz 17. veka, oduzima dah! Na žalost, nismo dugo razgledali, žurili smo se na aerodrom.
NEPREDVIĐENA ŠETNJA KABULOM
Zapeli smo u saobraćaju i činilo se da nećemo uhvatiti let. Opcija je bila da ipak izađemo iz auta i propešačimo jedan deo. Noor je stalno na mobilnom, okreće se za nama, ja ne mogu da odolim da ipak nešto ne snimim, upozorava me da prestanem, jer bi inače mogli imati velikih problema. Prolazimo pokraj vojnih konvoja. Pokraj mene prolazi čovek u civilu, ali dobro naoružan. Čudan osećaj. Na kraju smo ipak uhvatili taksi i stigli na vreme za let. Letimo Kam erom, avganistanskom lou kost avio-kompanijom.
Po izlasku sa aerodroma, vojni ček point. Sad sam se već navikao na to da nas svuda zaustavljaju i proveravaju. Stižemo do restorana gde ćemo večerati, pred restoranom naoružani redar. U restoranu nas vode do našeg „stola“. Sto je zapravo malo povišen plato, prekriven tepisima, ograđen niskom ogradicom. Tu ćemo sesti prekrštenih nogu i jesti tako iz posudica koje nam donesu. Ovo je svuda praksa, ovde se tako živi. Svi grabimo sve, probamo sve. Zaboravio sam da korona uopšte postoji.
Nakon restorana, hotel u Heratu. Ponavlja se ista priča s vratima, ovoga puta je lobi puno raskošniji. Soba je nešto bolja od one u Kabulu, madrac i dalje kao kamen. Pogled iz sobe je na dvorište hotela.
HERAT
Herat je treći po veličini grad u AVganistanu, u njemu živi skoro 600.000 ljudi, saobraćaj je haotičan, često trube (iako ne kao u Indiji!). Ovaj grad mnogi smatraju kolevkom avganistanske kulture. Ne zna se tačno kad je nastalo prvo naselje na ovom području. Neki tvrde da se počelo sa gradnjom pre čak 5.000 godina. Iz Herata vode važni putevi prema Iranu i Turkmenistanu, kao i prema svim važnim gradovima u Avganistanu. Okružen je, međutim, talibanima, pa nije bilo moguće doći putem. Prvo dolazimo do velike džamije u Heratu, koju su u 13. veku izgradili Guridi.
Zanimljivo je da je sagrađena na mestu gde su nekad stajala dva zoroastrijska hrama. Njih je poharao požar i potres i možda tu više nije trebalo ništa graditi. No, eto, sagrađena je ova džamija, koju je potom razrušio Džingis Kan, a nakon što je opet sagrađena, razrušio ju je potres. Timuridi su je obnovili i tako je stajala stotinama godina, a onda opet stradala u 19. veku, u anglo-avganistanskom ratu. Nakon 1945. opet je obnovljena… Zanimljivo je da su sve pločice kojima je opločana ručno napravljene! Možda baš zato ostanete bez reči i bez daha kad prvi put ugledate Veliku džamiju Herata. Dugo nisam mogao skinuti pogled s te lepote.
ALEKSANDROVA CITADELA
Nakon džamije, Aleksandrova citadela. Izvan Herata, samo 10 km dalje, opasnost i rat, a ovde tišina iza zidina neverojatno lepog utvrđenja, prvi put sagrađenog oko 330. godine pre Hrista. Citadelu zovu i Aleksandrova citadela. Aleksandar Makedonski je dao da je sagrade nakon bitke kod Gaugamele, kojom je počela propast Persijskog carstva. Na neki način sam bio i tužan što je ovakva lepota skrivena od mnogih ljudi, što mesečno dođe tek pokoji turist, sve je iza nekog zida naših predrasuda da ako ovde dođemo nećemo izvući živu glavu. Ja sam se tu osećao sigurno, ljudi su predivni, direktor citadele pozvao me na čaj.
Tokom 2300 godina duge istorije, ove su zidine nekoliko puta rušili do temelja. Prvo Mongoli početkom 13. veka, pa nakon što ju je obnovila dinastija Kartida, opet su je krajem 14. veka razvalili Mongoli. Onda je opet obnovljena i takva je stajala do 19. veka kad je snažno stradala u anglo-avganistanskom ratu… Pedesetih godina 20. veka ju je UNESCO uvrstio u svetsku baštinu i opet je obnovljena. Čovek bi pomislio da je tu kraj priči, ali ne, opet novi ratovi, zapuštenost, oronulost… I na kraju je citadela obnovljena u ovom obliku između 2006. do 2011. godine.
AVGANISTAN I KORONA SE NE VOLE
Nakon obilaska džamije i citadele, opet ručak. Ovde niko ne šljivi koronu. Noor kaže da se u šali govori kako se korona prestrašila na granici s Avganistanom i pobegla.
Noor tvrdi da niko nije umro od ljudi koje on poznaje i da je uopšte u Avganistanu bilo vrlo malo inficiranih. Tvrdi da nikoga nema u bolnicama. Za razliku od Avganistana, Iran navodno ima jako velike probleme s koronom. Možda sve to ima neke veze i s time kako je ovde tretiraju. Kad sam išao na test pre odlaska iz zemlje za Pakistan, dočekao me je čovek samo s običnom maskom kakve svi nosimo, a ne svemirskim odelom, i uzeo je bris iz usta, a ne nosa. Kasnije sam saznao da se brisevi iz usta uzimaju u mnogim državama sveta.
PSIHIČKI TEŽAK DAN
Dan je bio pravi emotivni rolerkaster, mešaju se oduševljenje i tuga, lepota koju razaraju ljudi, u prošlosti i u sadašnjosti. A onda, na povratku prema aerodromu, Noor nam javlja da se u Kabulu dogodio bombaški napad i da je napadnut univerzitet, 3 terorista su ubili preko 30 studenata, preko 50 povređenih, mere bezbednosti na najvišem nivou... Razmišljam o tim studentima, žele da se obrazuju, stvore neke prilike za bolji život i sve se ugasi u sekundi.
Na aerodromu provera celog tela, pa kopanje po stvarima. Morao sam da uključim kameru da vide je li to doista kamera ili bomba. To rade zato što su svojevremeno dvojica novinara došla da intervjuišu nekog džihadistu, pa kad su uključili kameru aktivirala se bomba. Ispalo je da nisu novinari.
Kabul je pod opsadnim stanjem. Svet verovatno ovo nije preneo u tolikoj meri kao neke druge stvari, to je za njih samo običan dan u Avganistanu. Jako sam tužan. Gledam hrpu vojnika s dugim cevima, policija svuda… U jednom trenutku nas zaustavljaju, ne žele da nas puste u grad. Shvatam ozbiljnost situacije, nisam više tako ležeran kao do sada. Vraćen sam u Kabulsku stvarnost. Nekako uspevamo da ih nagovorimo da nas puste do hotela. Nakon groznog dana, u kupatilu nema tople vode. Inače to mrzim, ali u kontekstu svega, baš me briga. Čeka nas rano ustajanje, sutra opet let, za Bamjan.
Ustao sam u 5.30 da bih saznao da je otkazan let za Bamjan. Noor javlja da će doći za sat i po i javiti plan B. Nemiran sam. Gledam vesti, talibani navodno nisu preuzeli odgovornost za napad na studente, ali Noor smatra da nema ko drugi, oni su jedini tako organizovani.
Noor za naše putovanje izlaže plan B. Kaže, ako ćemo čekati sledeći let za Bamjan, nećemo moći da posetimo Mazari-e Šarif. Zato predlaže da pokušamo da se ipak putem probijemo do Mazarija, radi se o putu od 9 sati, ali na jednom delu talibani imaju svoje kontrolne tačke, tu naplaćuju prolaz kamionima. Tvrdi da je to dosta opasno, jer ako bi slučajno zaustavili i auto i videli da su u njemu stranci, postojala bi mogućnost otmice radi otkupa. Kaže, međutim, da se radi o samo malom delu puta koji možemo brzo da prođemo, za nekih pet do deset minuta. U glavi kalkulišem, to je 10 minuta naspram preostalih 9 sati, možda ima smisla rizikovati?
Pitam Noora kakav mu je osećaj. On kaže da je to dosta teško, ali da je izvodivo. Ako lokalni vodič čoveku kao što sam ja kaže da je izvodivo, onda je izvodivo. Jednom kad sam pristao, malo me opet uhvatila panika. Puno sam ludosti napravio u životu, međutim, mislim da je ovo sada vrh svega. Ipak, šta je, tu je. Nakon sigurnog putovanja avionom od mesta do mesta, napokon mi se ukazala prilika da vidim autentični život u ovoj zemlji, njihove ljude, njihove krajeve, a to je pravi smisao svakog mog putovanja. Napokon ću videti pravi Avganistan!
ZAPADNJACI I JEDAN DIVAN ČOVEK
Šest sati čiste sreće, prašina na drndavom putu, tuneli u kojima ne vidiš ništa, nema asfalta… Sela, priroda, ljudi, sve snimam. Cesta se u jednom trenutku pretvara u makadam, vozimo se sporo, prašina svuda. Nailazimo na vojne ček pointe. Na jednom mestu nalazimo priliku malo da snimamo dronom. Spustili smo se duboko ispod puta da nas niko ne vidi.
Vozimo se dalje, ulazimo u tunele, u njima takva prašina da ne vidiš prst pred nosem! Nema ni rasvete, tek kad naleti neko vozilo iz suprotnog smera malo vidiš put. Ne mogu da verujem da naš vozač, Saki, to tako ležerno fura. No, on je vrlo iskusan. Sve vreme dok nas je vozio kroz Avganistan nisam bio svestan pokraj kakvog se čoveka vozim, koliko teški teret nosi na svojim leđima. Kad su talibani napali i njihov grad, Mazar-e Šarif, on i brat su krenuli u rat. Branili su svoju porodicu, bilo je brutalno. Saki je ubio više od stotinu talibana. Brata mu je raznela granata, umro mu je na rukama. Nakon takvog horora on sad vozi turiste sa zapada po svojoj zemlji, ugošćuje ih, nalazi način da živi dalje, motiv da i dalje veruje u život. On je normalan čovek, musliman, i želi da živi normalnim životom. Ostao sam zadivljen tim čovekom i još sam jednom naučio kako terorizam nije vezan za određenu religiju, za određene ljude. Terorizam je pošast našeg doba, a terorista doista ne može biti niko ko ima ovako široku dušu kao ovaj čovek.
NAJDUŽIH 10 MINUTA U ŽIVOTU
Prašina nam je u nosu, očima, kosi… Svejedno hrabro snimamo, gledam razvaljene kamione, to je delo talibana. Gađaju ih raketnim bacačima. Noorov je plan bio da prvo dođemo do jednog manjeg mesta, gde uglavnom žive talibani, i da tamo zamenimo vozilo. Saki će krenuti ispred nas, a mi ćemo u drugom autu krenuti za njim jedno 10 minuta posle. Saki će javiti ima li talibana i zaustavljaju li aute. Stižemo na odredište, pronalazimo sigurno mesto za zamenu vozila. Noor nam kaže da sve ugasimo, sklonimo kamere, isključimo mobilne i to je to. Presedamo, srce lupa. Ćutimo u autu, ne usuđujemo se međusobno pogledati. Držimo dah dok prolazimo pokraj malih vojnih baza, sve su prorešetane mecima, put je uništena od bombi. Vozač svejedno zakucava na 100 km/h po lošem putu. Valjda da što pre prođemo kroz ovaj strah.
Naša izvidnica u jednom trenutku javlja da na putu stoje kamioni i plaćaju porez talibanima. Vozač procenjuje da možemo proći dok se ovi bave kamionima, dan je i auti nisu toliko zanimljivi. Izgledamo kao lokalci, nismo upadljivi. Približavamo se, vidim na svoje oči kako vozači izlaze van i plaćaju. Vidim talibane u šumi. Oblio me hladan znoj. Ne stajemo, samo vozimo dalje. Niko ništa ne priča, čekamo da se vodič okrene i kaže: „We’re good.“ I bilo je tako. Izvukli smo se! Najdužih 10 minuta u životu. Ali, nisam požalio. Putem sam uspeo da snimim stvari koje malo ko ima prilike videti. Naišli smo, primera radi, na vredno arheološko nalazište, Takht-e Rostam, u blizini Samangana. Radi se o budističkom manastirskom kompleksu isklesanom u steni negde na kraju 3. veka.
HRABRE ČEKA NAGRADA
Mazari-e Šarif, napokon! Umesto da odemo na večeru u restoran, naš miran, dragi i strpljiv vozač Saki, odlučio nas je ugostiti u svom domu. Njegova žena i majka su nam skuvale vrlo ukusnu hranu. Pozvao je u društvo još desetak svojih prijatelja i stvarno smo se dobro zabavili!
Rekao je da sledeći put kad dođem ovamo mogu da prenoćim kod njega. Ipak, sada sam imao rezervisan hotel. Nakon uobičajene procedure ulaska u hotel (kapija, naoružani ljudi na ulazu…) spavao sam u do sad najboljoj sobi, dušek i dalje kao kamen. U jutro sam se osećao sjajno. Krenuli smo u grad, jutro je prekrasno.
MAZARI-E ŠARIF
To je najveći grad na severu Avganistana i upravno je središte cele pokrajine Balkh. Nije uvek bio najveći, razvijao se u senci grada Balkha, nedaleko od njega, ali taj je grad 1866. godine napušten zbog epidemije malarije. U Avganistanu smatraju da je upravo ovde grobnica kalifa Alija bin Abi Taliba, koga šiiti smatraju prvim imamom i prvim pravim kalifom (Muhamedovim naslednikom). Ostali islamski svet smatra da je kalif Ali sahranjen u Nadžafu, u Iraku.
NEMA PROLAZA
Drugi dan krećemo u obilazak znamenitosti oko grada. Nailazimo na važnu kamenu kapiju Čarkent. Sagrađena je u 12. veku, na procepu između dve planine i to je bio jedini prolaz u dolinu s druge strane. Izgradnjom ove kapije, ljudi su stvorili branu koja im je pružala utočište od nadiranja neprijateljske vojske. Kapija je zaustavila Aleksandra Makedonskog i Džingis-kana, a u novijoj istoriji nisu je uspeli proći ni Britanci, Sovjeti, kao ni talibani. Iz Mazar-e Šarifa vratili smo se avionom u Kabul, a onda smo, iz drugog pokušaja, uspeli da uhvatimo let za Bamjan.
BAMJAN
U trenutku kad sam stigao tamo, taj se grad zaista smatrao najsigurnijim u celom Avganistanu. U njega talibani nisu ušli 20 godina. Na izlasku iz aviona zatekla me velika hladnoća. A debelu zimsku jaknu sam ostavio u Kabulu. Ovde zima traje šest meseci, temperature sežu i do -20. Brutalno. Bamjan je na 2550 m nadmorske visine i najveći grad u provinciji Hazarajat koju 90 odsto prekrivaju planine. U Bamjanu živi oko 100.000 ljudi. Soba u ovom gradu je odlična, imamo prvi put i kadu u njoj. O dušeku više neću.
Pogled iz sobe je direktno na rupe u steni gde su bili kipovi Bude. Bila su to dva ogromna kipa, najveća takva u svetu. Isklesani su u periodu od 500. do 550. godine. Kralj Kaniška, koji je tada vladao, prešao je na budizam i odlučio da cela ova dolina postane odredište hodočasnicima i redovnicima. Sami kipovi su navodno bili presvučeni zlatom i dragim kamenjem, a to u ono vreme nije bilo teško, jer se ova dolina nalazila na južnom ogranku Puta svile i jako se dobro trgovalo. S vremenom je islam počeo potirati budizam, pa je ovaj lokalitet bio izvrsna meta za pljačku.
...A ONDA SU DOŠLI TALIBANI
Mnogo toga u ovoj prekrasnoj zemlji završava s ovom opaskom: “…a onda su došli talibani”. Hteli su u potpunosti da zatru svaki trag budizma, pa su već na početku svoje vladavine 1998. godine odlučili sve da sruše. Ipak, kipovi su se pokazali velikim zalogajem. Granatirali su ih punih 28 dana iz topova i tenkova. Ni raketama nisu ništa uradili. Puno intervencija UN-a, čak i islamskih vlada, nije urodilo plodom. Tri godine kasnije, vođa talibana Omar naredio je da moraju do kraja da se sruše. Bio je to projekat koji je trajao dva meseca. Doveli su stručnjake za dinamit iz Pakistana. Oni su tražili da se izbuše rupe u kipovima kako bi sve mogli povezati eksplozivom. Naredili su lokalnom stanovništvu da buše te rupe u kipovima. Jednim pritiskom dugmeta, 12. marta 2001. godine, kipovi Bude su nepovratno nestali.
LEŽERNA ŠETNJA GRADOM
Ulice Bamjana pune su ljudi, ovo je mesto gde se prvi put mogu kretati bez vodiča. Osećam se sigurno. Išao sam kod lokalnog krojača koji mi je sašio novu odeću. Nakon što sam sve ove dane bio u peščanoj boji, odlučio sam se važno za tirkiznu. Nisam razmišljao da bi to možda moglo dobro da se ističe na žuto-crvenkastom pesku Avganistana. Uskoro ću i toga postati svestan. Obišao sam i lokalni supermarket, dobro su opremljeni svime što nam može zatrebati. Tu smo kupili neke sastojke za ručak. Na jednom mestu čovek na ulici oštri pilu, na drugom kovači kuju gvožđe, hrana se nudi na otvorenom, pilići vise s kuka, povrće se nudi na štandovima… Pozvali su me i na fudbal. Bio sam presrećan što su me pozvali na ‘hakl’. Golovi napravljeni od kamenja i jakni, neravan teren i neograničena sreća!
To je bogatstvo koje nosim u duši. Iskustva su moja valuta, a ne materijalne stvari. Novac mi treba da putujem i ne umanjujem mu vrednost, ali samo će iskustvo promeniti moj život i učiniti me stvarno bogatim.
ŽENE U AVGANISTANU
U ovome gradu živi i vrlo uspešna preduzetnica Halima. Vlasnica je lokalnog restorana, a inače je i advokatica i duboko involvirana u to da pomogne ženama i njihovom položaju u Avganistanu. Halima u Bamjanu hoda u normalnoj zapadnjačkoj odeći, ima tek maramu, kojim pokriva kosu i vrat. Kaže da kad ide u Kabul, ipak pokriva i lice jer se tako oseća sigurnije. Tvrdi da je Avganistan jedna od najgorih zemalja za žene. U svom gradu oseća se slobodno, voli Bamjan. Šminka se. Šminka je ovde pre svega simbol slobode, kaže i dodaje: „Postojim, ne moram skrivati lice, smem da budem lepa“. S druge strane, nažalost, šminka je mnogim ženama nužna kako bi pokrile podlive na licu od batina.
Nakon što su talibani svrgnuti s vlasti u neke urbane sredine vratio se donekle normalan život. Ipak, u ruralnim sredinama žene i dalje prolaze pakao. I Halima je, kao i naš vodič Noor, jako pesimistična kad razmišlja o budućnosti zemlje. Ne veruje u dogovor talibana s vlastima, smatra da će se dogoditi ista, ako ne i gora priča kao 1998. Razmišljajući o strašnom odnosu prema ženama, ali i kulturi pitam je, je li u korenu svega terorizma neobrazovanost i siromaštvo? Halima mi razbija predrasudu. Kaže da svakako ima i toga, ali šta reći za sve one visokoobrazovane talibane, a kaže da ih ima i s magistarskim i doktorskim titulama. Problem je daleko dublji. Oni su obrazovani, ali su strašno konzervativni, ne mogu probiti barijeru svoje tradicije i pogledati svet na drugaiji način. Isto tako tvrdi da se srela s vrlo bogatim ženama koje su dobijale batine i kojima je bilo teško da promene stanje. Naime, iako je danas razvod po zakonu dopušten, on u praksi u Avganistanu znači totalno izopštenje žene iz društva. Žene katkad radije biraju smrt.
JE LI OPASNO PUTOVATI U AVGANISTAN?
Kristijan za kraj kaže da ako se držite svih pravila, imate dobrog vodiča, idete u sigurne pokrajine, u 90 odsto slučajeva vam se ništa neće dogoditi.
"Onih 10 odsto uračunajte kao mogućnost i procenite sami imate li dozu avanturizma u sebi. Ja sam prošao dobro, češće s povišenim nivoom adrenalina i s dosta sreće da sam iz Bamjana otputovao par dana pre bombaškog napada. Nisam s time računao, malo mi je taj događaj dao da razmišljam i nekako mi se čini da ću biti odgovoran ako kažem, nemojte putovati baš sada, jer je prisutnost talibana veća nego ikad. U trenutku kad smo napustili Avganistan još je nekoliko bombi eksplodiralo na našim rutama. Pratite stanje na terenu, pa kad se sve malo smiri – pođite do Bamjana. Putujte avionom od grada do grada. Zaboravite puteve. Postoje putnici koji su bili pre mene tu, na nekim mestima koja su tada bila sigurna, ali sada više nisu. Situacija se u Avganistanu doslovce menja iz dana u dan. Pratite stanje na terenu, uveren sam da će se stvoriti opet okolnosti koje će nuditi sigurnost", zaključio je.
Kurir.rs/Kristijanilicic.com
NE PROPUSTITE
