Najnovije vesti

OTKRIVAMO: Zašto je Sredozemno more izuzetno strateški važno za Rusiju
Foto: Profimedia

Geopolitičke igre na levantu

OTKRIVAMO: Zašto je Sredozemno more izuzetno strateški važno za Rusiju

Planeta

Od 16. veka kada je započelo okupljanje ruske države, pa sve do danas, jedan od osnovih pokretača razvoja Rusije kao carevine, a kasnije Sovjetske republike, do Ruske federacije, bila je borba za izlaz na otvoreno more..

Od Petra Velikog koji se smatra osnivačem ruske mornarice teritorijalna ekspanzija je prvo bila usmerena na Baltičko, a kasnije i na Crno more. Međutim, to je bila dugotrajna borba kako na Baltiku gde su gospodarili Šveđani, tako i na Crnom moru gde je apsolutni gospodar bila Osmanska imperija. Izlaz je najpre bio postignut na Kaspijskom jezeru, Dalekom istoku i Belom moru, a pobedom nad Turcima 1774. godine Rusiji je omogućen izlazak i na Crno More. Rusiji je tad priznato pravo slobodne plovidbe i pravo prolaza moreuzima Bosforom i Dardanelijem s čime je omogućen i izlazak na Sredozemlje. Izlaskom na Crno More, Rusija je postala crnomorska država. Značaj prolaska kroz dva moreuza koja razdvajaju Evropu od Azije bio je značajan zbog toga što je omogućio ruskoj carevini da izađe na takozvana “ topla mora“, jer ona na kojima je Rusija gospodarila su se zimi redovno ledila.

Devetnaesti vek bio je period kada je Rusija učvrstila svoju poziciju na svim obalama na koje je izlazila. Zauzimanjem Kavkaza i Bersabrije Rusija je učvrstila pozicije na Crnom moru, s čime je proširena od Gruzijske obale do ušća Dunava u Crno more i na severu zauzimanjem Finske učvrstila je svoju poziciju na Baltičkom moru. Na Dalekom istoku takođe je napravljen iskorak pa je 1860. godine osnovan grad Vladivostok, a carevina se proširila priključenjem donjeg Poamurja. Vladivostok je ubrzo postao glavna baza flote Dalekog istoka, a grad je i kopnom bio povezan transsibirskom železnicom sa Moskvom i Petrovgradom. Nešto kasnije Rusija je 1900. zauzela i Port Artur koji je izgubila u kratkotrajnom rusko-japanskom ratu 1905. godine kod Cušime. Bitka je završena katastrofalnim porazom ruske flote. Rusija je izgubila Kurilska ostrva (vraćena u sastav Sovjetskog Saveza posle kapitulacije Japana 1945), južni deo Sahalina i Port Artur.

ruska mornarica, brod, ratni brod
foto: EPA / JEON HEON-KYUN

Posle Prvog svetskog rata nestala je ruska carevina, a na zapadnim granicama došlo je do promena. Finska, Estonija, Letonija i Litvanija koje su bile u granicama Rusije odjednom su se našle izvan i proglasile su nezavisnost. Takođe delovi Ukrajine i Belorusije su priključeni Poljskoj, a Bersabija je priključena Rumuniji. Gubitkom teritorija na Baltiku pomorski položaj sad Sovjetskog Saveza je bio veoma oslabljen, a njegova obala svedena na uski koridor uz luku Lenjingrad.

Takvo stanje ostalo je do početka Drugog svetskog rata. Situacija nije bila ništa bolja tokom rata, međutim posle završetka “ Velikog otadžbinskog rata“ pomorski položaj Sovjetskog Saveza je znatno poboljšan posebno na Baltiku uključenjem Estonije, Letonije i Litvanije u sastav SSSR-a koje su imale nekoliko dobrih luka s čime je stanje na Baltičkom moru popravljeno. Na Dalekom istoku u sastav SSSR-a vraćen je Sahalin i Kurilska ostrva, a Port Artur iako je povraćen vraćen je NR Kini. Artička obala je proširena na krajnjem zapadnom delu lukom Penčaga, koja je uz Murmansk jedina sovjetska luka koja zimi ne ledi.

Međutim sve sovjetske obale nisu imale podjednaku važnost iako je Sovjetski savez izlazio na dva okeana. Međutim, najveći deo sovjetskog trgovačkog brodovlja i pomorske trgovine odvijao se preko luka na Crnom moru ( Odesa, Poti). Tu je bio skoncentrisan i najveći deo trgovačke mornarice, koja se preko moreuza povezala sa Sredozemljem. Na ovo nije mogla da ostane imuna ni Sovjetska mornarica.

Perekop, ruska mornarica
foto: Profimedia

Sredozemlje - prirodna spojnica

Sredozemlje za Sovjetsku mornaricu imalo je nezaobilazni značaj “ prirodne spojnice“ koja omogućuje ovoj zemlji izlazak na ostala mora i okeane. Rusija je kao što smo i naveli još od 17. veka težila da ostvari prisustvo na Sredozemnom moru. Najčuveniji admiral i osnivač moderne flote Sovjetskog Saveza admiral Sergej Gorškov u svojoj knjizi “ Pomorska moć države“ zastupao je tezu da je boravak ruske flote u Sredozemlju omogućio razvijanje trgovinskih i kulturnih veza sa narodima tog područja, ali istovremeno ruska flota je štitila Rusiju od napada neprijatelja sa juga. Valja napomenuti da je ovo prisustvo pratilo mnogo teškoća: jedan je svakako bio prolazak kroz moreuze Bosfor i Dardaneli koje je kontrolisala Turska, a čvršćih kopnenih oslonaca nije bilo u prekomorskim zemljama i bazama isturenog baziranja, što je pre svega imao rival iz suprotonog kapitalističkog tabora Sjedinjene Države.

U posleratnom periodu se nije odustalo od Sredozemlja, nego je to izvođeno pre svega veoma pažljivo i postepeno. Pre svega da se bude prisutan makar i sa skromnijim snagama do uplovljavanja jačeg sastava kao ispomoć u slučaju neke krize i zaoštravanja. Prvobitno je bilo zamišljeno da se na obalama Jugoslavije izgrade vojne baze u okviru plana dugoročnog povezivanja teritorije obale severnog Mediterana.

Međutim, taj plan je što se tiče Jugoslavije zaustavljen 1948. zbog Rezolucije informbiroa i zaoštravanja odnosa na relaciji Beograd – Moskva. Za realizaciju ovog plana bila je ostala samo Albanija tada članica Varšavskog ugovora, ali sa nedovoljno razvijenom pomorskom infrastrukturom.

Sve se promenilo 1958. kada je sklopljen Sovjetsko-Albanski ugovor o gradnji stalne pomorske baze u Valoni gde bi bile snabedevane i kraće vreme zadržavane sovjetske dizel-električne podmornice. Već avgusta iste godine 4 podmornice klase “ Wiski“ ( Project 608) počele su svoje baziranje na Jadranu što je Zapad označio kao početak sovjetskog stalnog prisustva u centralnom i istočnom Mediteranu.

Ruska Mornarica
foto: Reuters

Dve godine kasnije broj sovjetskih podmornica porastao je za još tri dodatne da bi se ta cifra ustalila na brojci od 12. Ovih 12 podmornica povremeno se priključivao po potrebi Crnomorskoj, Baltičkoj, Severnoj ili čak Pacifičkoj floti što je pre svega zavisilo od zadataka. Sovjetski Savez prve pomorske vežbe u Sredozemlju održao je 1960. Iz zaliva Valona u koje je bio uključen i albanski podmorničarski skvadron i posade koje su izmeštene iz crnomorske flote. U periodu 1957 -1960 zabeleženo je bilo značajno prisustvo sovjetske flote u Mediteranu, što je dovedeno u vezu sa aktivnostima sovjetskog prisustva u bazama u Albaniji.

Međutim, kako to uvek na Balkanu biva preokret se dešava 1961. godine kada Albanija napušta Varšavski pakt, prekida sve veze sa Moskvom i novog saveznika pronalazi u dalekoj NR Kini. Dolazi do gubitka luka za baziranje sa čime je crnomorska flota ostala bez mogućnosti za dugotrajno baziranje u Sredozemlju. Iste godine došlo je do naglog pada broja dana koje su na Mediteranu provodili sovjetski brodovi. Taj broj je već sa 800 naglo pao na 600 dana tokom 1963. godine.

Sovjetski admirali su tražili način da po svaku cenu održe prisustvo u Sredozemlju, što je narušilo gubitak albanskih luka. Rešenje je pronađeno u leto 1964. godine kada Sovjeti odlučuju da krenu u fomiranje of šor baza za boravak posada i sklapanja ugovora sa prijateljskim državama Sredozemlja. Ovakve baze isključivo su posade brodova i podmornica koristili za obnovu zaliha hrane i vode kao i sitne opravke. Pre svega isključivo su tražene zemlje koje su imale brodogradilišta i koristile mokre dokove kako bi mogli da opravljaju svoje razarače i podmornice.

Rešenje je nađeno u korišćenju luke Hammanet na Tuniskoj obali i Hard Bank istočno od Malte i ostrvo Kithira zapadno od Krita. U prvim godinama of-šor baziranja između 1963 i kraja 1964 Sovjetsko prisustvo u Sredozemlju je sa 800 poraslo na 1.800 brodskih dana. U naredne dve godine uspešno korišćenje mesta za baziranje u Sredozemlju poraslo je na 5.400 patrolnih dana i to sa čak 15 različitih plovila.

Kurir.rs/Andrej Mlakar

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...