Najnovije vesti

OVO JE PRVI I POSLEDNJI RUSKI KRALJ: Danilo je titulu dobio od Vatikana koji mu je brzo zabio nož u leđa
Foto: Profimedia, Vikipedija

ludost

OVO JE PRVI I POSLEDNJI RUSKI KRALJ: Danilo je titulu dobio od Vatikana koji mu je brzo zabio nož u leđa

Planeta

Daleke 1223. godine mongolsko-tatarska vojska je prvi put osvojila južne ruske krajeve. Knez Danil Galicki (1204-1264), kome je bilo samo 18 godina, učestvovao je tada u nesrećnoj Bici na reci Kalki.

Galicko-Volinski letopis navodi da je novgorodski knez Mstislav komandovao da Danil i njegov puk prvi krenu u napad na Mongole: „Danil je krenuo napred... pogođen je [strelom] u grudi, ali zahvaljujući njegovoj mladosti i srčanosti nije osetio rane na telu. Jer mu je bilo 18 godina i bio je snažan.ˮ Mada je bitka izgubljena, Danil je preživeo i povukao se. Rane je osetio tek kada je stao pored potoka da se napije vode.

Trideset godina kasnije Danil je krunisan za „kralja Rusijeˮ, titulom koju mu je dala Rimska katolička crkva. Bio je to prvi i poslednji put u istoriji da ruski knez ponese ovu titulu. Ko je bio Danil? I zašto je prihvatio titulu kralja?

U 13. veku Galicka kneževina je bila najzapadniji deo Kijevske Rusije. Pod njenom kontrolom bili su trgovinski putevi do Mađarske i Poljske. Mada nije bio velik kao Kijev, grad Galič mu je bio konkurencija kada se radi o snabdevenosti i životnom standardu.

Danil je bio sin kneza Romana Galickog, „neumornog ratnika poznatog po strašnoj surovostiˮ, piše istoričar Dmitrij Volodihin, i nasledio je njegovu žestoku prirodu. Odrastao je daleko od kuće, na dvoru saveznika njegovog oca, mađarskog kralja Andrije II (1175-1235), jer su kod kuće neprijateljski kneževi iz drugih oblasti osvojili Galič. Iz političkih razloga Danilu je kada je odrastao bilo dozvoljeno da vlada samo Volinskom kneževinom koja se na severu graničila sa Galickom.

Ali bio je čuven po junaštvu. Upravo zato je u bici na reci Kalki prvi poslat u borbu. Deset godina kasnije, 1233, Danil je Galič povratio pod svoju vlast posle niza konflikata sa ostalim kneževima.

Tokom 20-ih i 30-ih godina 13. veka Danil je bio neprekidno zaokupljen borbama. Kao vojni zapovednik je stekao zasluženu slavu. 1245. godine pod svojom vlašću ujedinio je Volinsku i Galicku kneževinu i bio jedan od najmoćnijih ruskih kneževa tog doba. U izboru prijatelja knez Danil Galicki se rukovodio samo jednom principom: trenutnim političkim interesom. Bio je u stanju da se posvađa sa saveznikom i počne rat protiv njega, a narednog dana da podrži nekadašnjeg neprijatelja i traži njegovu pomoć da bi malo kasnije ponovo raskinuo savez.

Međutim, do tog vremena Mongolo-Tatari su već pokorili većinu ruskih kneževa. 1239. godine zauzeli su susedni Černigov, 1240. Batu-kan lično je predvodio Mongole u napadu na Kijev. Osvojio je drevnu rusku prestonicu, opustošio je i opljačkao.

Danil je morao da pobegne u Mađarsku. Za to vreme Mongoli su osvojili sve veće gradove njegove zemlje, uključujući Galič, ali onda su otišli. Do 1245. godine Danil je ponovo uspostavio kontrolu nad svojim kneževinama, a rezidenciju prebacio iz porušenog Galiča u grad Helm (danas u Poljskoj).

Posle ponovne razorne mongolske invazije Danil je morao da ode u mongolsko-tatarsku prestonicu Saraj i da se zakune na vernost kanu, što je učio teška srca. Međutim, Batu-kan se prema Danilu lično odnosio sa poštovanjem i čak je naredio da mu se posluži vino, što je bio redak gest na gozbi na kojoj su svi pili kumis (fermentisani napitak od kobiljeg mleka). Ali posle povratka iz Saraja, Danil je i dalje kovao planove kako da se suprotstavi mongolskoj vlasti. „Za njega je priznavanje Tatara bilo veće zlo od samog zlaˮ, kaže ruski letopis o Danilu.

Na putovanju u mongolsku prestonicu Danil je upoznao Đovanija da Pjan del Karpinija (1185-1252), italijanskog diplomatu i arhiepiskopa koji mu je deo ideju o crkvenoj uniji. Nakon toga papa Inoćentije IV (1195-1254) ponudio je Danilu titulu „kralja Rusijeˮ (‘Rex Russiae’) i pristao da mu pruži vojnu pomoć protiv Mongola u zamenu za katolizaciju ruskih kneževina i gradova pod Danilovom vlašću, na šta je Danil pristao.

1253. godine, čak i pre nego što je Danil krunisan, Inoćentije IV je objavio krstaški rat protiv Mongola i pozvao hrišćanske ratnike iz Bohemije, Moravije, Srbije, Pomeranije i Litvanije. Međutim, u to vreme čak ni Danil nije podržao krstaški pohod. Pa ipak, 1254. godine krunisan je za kralja Rusije u gradu Drohičinu. Danilova prestonica je i dalje bila u Helmu.

Ipak, Danil nije stvarno imao koristi od svoje titule. Obećana pomoć pape Inoćentija IV protiv Mongola nikada nije realizovana. Danil, opet, nikada nije proglasio crkvenu uniju niti katolizaciju svojih zemalja. 1254. godine papa Inoćentije IV je umro, a njegov naslednik na svetoj stolici Aleksandar IV (1185-1261) dozvolio je velikom knezu Litvanije Mindaugasu da krene u rat protiv ruskih zemalja. Nakon toga Danil je prekinuo sve veze sa rimskom biskupijom, zadržavajući titulu kralja Rusije za svoju upotrebu.

Što se tiče Mongola, Danil im je zapravo pomogao u borbi protiv Litvanije. Kada je 1258. godine mongolski vojni zapovednik Boroldaj stigao sa svojom vojskom u rusku zemlju, Danil je poslao svog brata Vasiljka sa značajnom silom da zajedno sa Boroldajem pohara Litvansku kneževinu. Ponovo je bio u pitanju samo trenutni interes kojim se Danil rukovodio na svom političkom putu. Umro je 1264. godine i sahranjen je u svojoj rezidenciju u Helmu.

Kurir.rs/Russia Beyond

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...