Na presretanje sa aerodroma Ak-Tepe (Ак-Тепе), podignut je i upućen je lovac MiG-23 pod komandom kapetana A.V. Demjanova (капитан А. В. Демьянов) iz 152. IAP. Pošto je primio naređenje da se u uslovima jake magle ne približava ciljevima blisko, otkrio je jedan helikopter, pogrešno ga zamenio za sovjetski i vratio se u bazu.
U 06:52 novu odluku je doneo zamenika komandanta 152 IAP, potpukovnik Ju.A. Miloslavski (Ю. А. Милославски) i u vazduhu je poslao još jedan MiG-23, sada za komanadama kapetana Valeri Škindera (капитана Валерия Шкиндера) koji je leteo bliže helikopterima, te ih je identifikovao kao CH-47C “Chinook”, a pripadali su iranskim vazduhoplovnim snagam. Tada je dobio naređenje da ih napadne. Sa dve raketa tipa R-60, pogodio je najbliži helikopter koji je pao blizu sela Gjaurs i tom prilikom je potpuno uništen. Svih 8 članova njegove posade poginulo je.
Sledeći „Činuk okrenuo se i krenuo je prema iranskoj granici, ali ga je kapetan Škinder, uhvatio na nišan i ispalio 72 projektil iz topa Gš-23 oštetivši mu motor. Helikopter je krenuo na prinudno sletanje na sovjetsku teritoriju u blizini graničnog mesta Giaura (Гяурсской районе), četiri člana njegove posade su zarobljeni i pritvorili su od strane graničničara. Chinook vodećeg para uspeo je da napusti teritoriju SSSR-a i da se vrati u Iran. Celi borbeni let kapetana Škidrina trajao je 5 minuta i 26 sekundi.
Zarobljeni Iranci su držani zatvoreni oko nedelju dana u Aškabatu, a onda su prevezeni u Moskvu. Iranska strana izjavila je da helikopteri nisu bili naoružani, i da su sproveli trenažni let te da su izgubili orjentaciju i pogrešili put u gustoj magli.
Sovjetska strana se složila da vrati zatočenu posadu i posmrtne ostatke poginulih vazduhoplovaca u Iran. Mesec dana kasnije, oštećeni „Chinook“ obnovili su sovjetski stručnjaci (prema drugim izvorima – iranski), a Iranci su ga odvezli natrag u svoju domovinu. Ovim je incident je završen.
Prema nekim izvorima, postoje saznanja da su tehničari tokom opravke oštećenog „Chinook“ i istraživanja ostataka oborenog helikoptera otkrili izviđačku opremu i zaaplenili nekoliko foto–kaseta.
Kapetan Valerij Škinder je predložen za visoko odlikovanje Ordena crvene zastave, ali, pozivajući se na „komplikovanu međunarodnu situaciju“, vlada je, prema nekim izvorima, odustala da se mu se javno zahvali. (iz drugih izvora – nosilac je počasnog znaka Centralnog komiteta za omladinu (ЦК ЛКСМ – ЛЕНИНСКИЙ КОММУНИСТИЧЕСКИЙ СОЮЗ МОЛОДЕЖИ) Turkmenske SSR). Zamenik komandanta puka Ju. A. Miloslavski je dobio sat od glavnog komandanta protivvazdušne odbrane.
Ovaj incident je prvi u istoriji sovjetskog vazduhoplovstva i PVO gde lovac izveo efikasnu borbu protiv helikoptera, i eventualno prve uspešne borbe u vazduha (u svetu) aviona sa promenljivom strelom krila. Postao je jedan od primera efikasnih taktičkih metoda borbe protiv sporih, a visoko manevrirajućih meta.
Pilot Valeri Škider je tokom karijere dogurao do čina pukovnika, a umro 28.novembra 2009.godine i sahranjen je u Stavropolju.
Z a k l j u č a k:
O samom događaju postoje oprečne priče. Tvrdnje nekih “očevidaca” iz 152.IAP da kapetan Škider uopšte nije koristio rakete R-60, odnosno, da je oba helikoptera oborio topovskom vatrom. Pa ipak, ne bi se sovjetska vojna literatura ponosila ovim događajem ako bi taj detalj obaranja bio kompromitovan.
Vrlo brzo postignut sporazum o vraćanju preživelih, zatim posmrtnih ostataka poginulih i samog helikoptera sa delovima onog izgorelog ide u prilog činjenici o izbegavanja zaoštravanja.
Ono što mi možemo zaključiti iz ove priče je, da su komandanti lovačkih pukova u to vreme imali punu slobodu delovanja u zaštiti vazdušnog prostora u dodeljenoj zoni. Ne pojavljuju se podaci o pozivanju centrale za instrukciju za delovanje, kao u slučaju obaranja korejskog B-747.
Kako bilo, priča je zanimljiva i vredelo je podsetiti se tog događaja, makar da se pokrene tema o istorijatu lovačkog aviona MiG-23.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
