Japanski filmski režiser Akiro Kurosava je 1950. godine snimio film “ Rošomon“. Naime radi se o priči o ubijenom samuraju, gde svaki učesnik ima svoju priču. Šta je istina? Na podlozi toga je nastala takođe nova reč -rošomonijada. Rošomonijada je pratila smrt Aleksandra Valteroviča Litvinjenka. Podsetimo da je u pitanju nekadašnji potpukovnik ruske bezbednosne službe FSB (Federalnaja služba bezopasnoti, Savezna bezbednosna služba), koji je karijeru započeo u unutrašnjoj vojsci ministarstva unutrašnjih poslova, u diviziji Džeržinski. Litvinjenko je 1985. završio oficirsku školi u Vladikavkazu, posle čega su ga premestili u KGB ( (Komitet gosudarske bezopasnosti, Komite za državnu bezbednost), gde je radio kao vojni kontraobaveštajac, ali su ga posle tri meseca premestili u odeljenje za protivterorizam i organizovani kriminal.
Zatim je učestvovao u obaveštajnim operacijama u Čečeniji, kada su njegovi nadređeni zbog gubitka trojice agenata počeli da sumnjaju u njegovu lojalnost. Uprkos svemu, su ga posle povratka sa Kavkaza zaduženi su bili za obezbeđenje Borisa Berezovskog, koji je kao bliski saradnik Borisa Jeljcina bio sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost. Veoma neobično, jer je Berezovski imao izraelsko državljanstvo. Novembra 1997. Litvinjenko je sa još četvoricom svojih kolega sazvao konferenciju za novinare, gde je rekao, da su im naredili da ubiju Berezovskog. Berezovski je pobegao u Veliku Britaniju, Litvinjenka su uhapsili, pustili i ponovo uhapsili. Kada je dao reč, da neće napustiti Rusiju, on je opet pušten na slobodu, ali je uz pomoć britanske obaveštajne službe SIS (Secret Intelligence Service, Tajna obveštajna služba), koja je poznatija kao MI6 (Military Intelligence 6, 6. odeljnje vojne obaveštajne službe) sa lažnim pasošom na ime Christ Reid 2000. prebegao je u Veliko Britaniju, gde su mu dali politički azil, a kasnije i britansko državljanstvo.
Litvinjenko je u Londonu uspostavio bliske veze sa Čečenima i Berezovskim, koji je vodio Fond za građanske slobode, preko koga je oštro napadao Putina i njegovu vlast. Litvinjenko je po dolasku u London rusku vladu optužio da je organizovala eksplozije u blokovima stambenih zgrada u Moskvi i drugde po Rusiji, kako bi opravdala drugi ratni pohod u Čečeniji, da je organizovala ubistvo u jermenskom parlamentu, kao i da su u napadu na moskovski teatar Dubrovka učestvovala i dva agenta FSB, da Rusija obučava teroriste Al -Kaide, da je ubistvo novinarke Ane Politkovske naredio Putin i da je Putin-pedofil. Tad je član evropskog parlamenta Žerard Baten izjavio, da mu je Litvinjenko rekao, da je nekadašnji predsednik Evropske komisije Romano Prodi agent sovjetske tajne službe KGB.
Prvog novembra 2006. Litvinjenko se je sastao sa Italijanom Mariom Skaramelom, koji je kao veštak učestvovao u italijanskoj parlamentarnoj komisiji za istragu takozvanog Mitrohinovog arhiva. Skaramela mu je navodno predao dokumenta o ubistvu Politikovske, ali nije stigao da ih pročita jer mu se po dolasku kući slošilo, zbog čega su ga 17. novembra odvezli u bolnicu, gde je 23. novembra 2006. umro. Lekari su naveli da je Litvinjenko umro zbog trovanja radioaktivnim polonijumom-210.
Litvinjenko je na smrtnoj postelji za atentat okrivio lično Putina, što su prihvatili i britanski državni organi. Britansko tužilaštvo, je tako maja 2007. za ubistvo Litvinjenka optužio ruskog biznismena Andreja Lugovoja i od Rusije zahtevali njegovo izručenje. Iako su znali da ruski ustav to ne dozvoljava. Litvinjenko je pred smrt naime izjavio, da je tog dana, kada mu je postalo loše, susreo se i sa Lugovojem i Dmitrijem Kovtunom. Zašto, to je ostalo nepoznato. Britanci su zatim iz države proterali četvoro ruskih diplomata, a Rusija im je vratila sa proterivanjem četvoro britanski diplomata, zahtevala je takođe, da Britanci zatvore vrata Britanskog saveta (British Council), koji rade van Moskeve. Prestala je s radom i zajednička rusko-britanska protivteroristička grupa. Lugovoj i Kovtun su u prošlosti bili pripadnici ruske Savezne službe za obezbeđenje (FSO – Federalnaja služba ohrani), zatim su postali poslovni ljudi. Kvotun u Nemačkoj, Lugovoj u Rusiji, gde je osnovao privatnu agenciju za obezbeđenje. Po dolasku iz Londona je bio na listi Liberalno-demokratske partije, koju vodi Vladimir Žirinovski, izabran je u parlament, gde je bio takođe član komisije za kontrolu tajnih službi, odjednom navodno je bio i odlikovan, što zagovornici teze, da je Litivinjenka ubio Lugovoj, navode kao dokaz. Zašto bi ga inače odlikovali?
Kada se afera nekako smirila, penzionisani sudija sir Robert Owen 21. januara 2016. objavio je na 338 strana dug izveštaj komisije, koja je Litvinjenkovu smrt istraživala 18 meseci. Sir Owen tvrdi da Litvinjenko nije izvršio samoubistvo i da je siguran, da su mu smrtonosni polonijum poturili Kvotun i Lugovoj. Zatim slede za sudiju dosta neobični navodi, gde je ključna reč “ verovatno“. Tako sir Owen navodi, da je Lugovoj Litvinjenka verovatno ubio po nalogu FSB, celokupnu operaciju, su verovatno odobrili tadašnji vođa FSB Nikolaj Petrušev i lično Putin. Sada neki govore, da taj izveštaj nema nikakve veze sa britanskom vladom, da je u pitanju želja britanskog suda, da slučaju dođe do kraja i da je sudska vlast zapravo nezavisna od izvršne. Izvršna vlast navodno ne želi dalje sporove sa Rusijom, koju trebaju zbog strateških ciljeva. Tako navodno Britanija, kao i kompletni Zapad, Rusiju treba kao partnera pri rešavanju krize u Ukrajini i Siriji, pri integraciji Irana u međunarodnu zajednicu i slično. Osim toga postoji i finansijski interes- Rusi naime investiraju ogromni novac u Veliku Britaniju.
Ali moramo u to, da pri objavi izveštaja nije u pitanju politički pritisak na Rusiju i zloupotrebu afere Litvinjenko posumnjati. O tome svedoči i izjava bivšeg britanskog premijera Kamerona, koji je rekao da izveštaj sir Owna potvrđuje, u šta je verovala još prethodna vlada i da se tako ( kao Rusija) ne ponaša nijedna država, posebno stalna članica Saveta bezbednosti UN. Posebno ga je uznemirio zaključak, da su ubistvo Litvinjenkoa odobrili najviši predstavnici ruske države. Nema više “ verovatno“.
Prema svemu sudeći, ne radi se o potrazi za istinom i kažnjavanje posrednih i neposrednih krivaca za Litvinjenkovu smrt, već se radi o iskorištavanju ove tragedije u propagandne svrhe, za diskreditaciju Rusije i njenog predsednika Putina. Naravno zapadnim državama je pre svega odgovarao Jeljcin. Išao im je na ruku za sve, pa još pijan je bio stalno. U vreme raspada Sovjetskog Saveza i vladavine Jeljcina, Britanci su se rado hvalili da je u Rusiji moguće dobiti sve, samo džak novca trebaš. Skoro istovremeno sa objavom Owenovog izveštaja Adam Szubin, koji je u američkom ministarstvu finansija odgovoran za sankcije protiv Rusije, izjavio je da je Putin korumpiran. Radi se o ponovnom pozivanju na izveštaj američke obaveštajne službe CIA iz 2008. godine, jer je tvrdio da je Putin za sebe zgrnuo 40 milijardi dolara bogatstva. Osim toga je ICC (International Criminal Court, Međunarodni krivični sud ) 27. januarja 2016 objavio da su počeli da istražuju zločine, izvršene tokom rusko-gruzijskog rata avgusta 2008. Prema kome je to usmereno, je sasvim jasno. Svakako previše stvari na jednom mestu, da bi bilo slučajno.
U Rusiji su se na ove tvrdnje objavljene u izveštaju sir Owena, odzvali veoma oštro. Putinov šef službe za odnose sa javnošću, Dmitrij Peskov, je rekao da može doći veoma lako do dodatnog zaoštravanja odnosa između Moskve i Londona, njegova koleginica iz Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova je izjavila da je britanski izveštaj očekivan i da želi da ocrni Rusiju i njene lidere. Javili su se takođe i mnogi drugi.
Tako Maksim Litvinjenko tvrdi, da su njegovog brata Aleksandra ubili Britanci i da je u pitanju režirana afera, koja ima za cilj da izvede pritisak na rusku vladu. Tako sada tvrdi i Aleksandrov otac Valter, koji je prvo za sinovljevu smrt optuživao Rusiju. Valter sada govori, da su ga Britanci prevarili i da žele Rusiju, koja se postavila na noge, diskreditovati. Maksim tvrdi, da se njegov brat nameravao da se vrati u Rusiju. Takođe je izrazio sumnju, da je zaista otrovan polonijumom, jer su zahtevali predaju posmrtnih ostataka, da bi utvrdili, o čemu je zapravo reč, ali to Britanci nisu želeli ni da čuju. Zanimljivo je i da je Sokolov, koji je bio vođa bezbednosti Borisa Berezovskog, rekao, da se njegov šef nameravao da se vrati u Rusiju, ali su ga marta 2013. u engleskom domu našli obešenog.
Lugovoj optužbe, da je on ubio Litvinjenka, kategorički odbacuje, Kvotun, tvrdi da je Litvinjenko u dodir sa polonijumom došao pre nego što se je susreo sa njim. Kritičari Owenovog izveštaja kažu i da, tajne službe ubijaju tajno. Zašto bi Litvinjenka ubili sa polonijumom, gde je tragove nemoguće sakriti? U nekoj TV emisiji koju su u Rusiji emitovali nedavno, je govorio i David West, vlastnik londonskega noćnog kluba „Abracadabra“, koji je rekao, da je Litvinjenko često dolazio kod njega i da je pred samu smrt ostavio neki paket, u kome je bilo kao što se utvrdilo kasnije- polonijum. 12. decembra 2014 su Davida Westa pronašli mrtvog, navodno ga je izbo njegov sin.
Naravno nema države, koja bi priznala, da svoje protivnike ubija. Tako i Rusija. Ali svejedno Britancima se tek tako ne može verovati. Kako je već bilo sa napadom na Irak? Na podlozi samo jednog podatka da Irak ima oružje za masovno uništenje, su tu državu napali i prouzrokovali neslućenu tragediju. Pri tome valja spomenuti, da obaveštajne službe ubrajajo podatak da je verodostojan tek, kada dođe iz tri nezavisna izvora. Ovde je bio samo jedan izvor i to veoma sumnjiv. Naravno da je sasvim jasno, da su trebali samo izgovor za napad. Toni Bler je izjavio da je u pitanju bila pogrešna informacija, ali da su svejedno uradili pravilno, Iračane su oslobodili diktatorskog režima. Kako su Iračani radosni vidimo. Posle toga je Bleru i njegovim naslednicima teško verovati bilo šta.
Kažu, da su Litvinjenka ubili, jer je bio kritičar “ nedemokratske Putinove vladavine“. Pri tome zaboravljaju, da nije bio samo to. Litvinjenko je bio agent ruske bezbednosne službe, ali ju je izdao i počeo da radi za britansku, neki tvrde, takođe i za špansku obaveštajnu službu. Jedno je biti kritičar sopstvene države, kada želiš upozoriti na nepravilnosti i kad si spreman ispostaviti da se te nepravilnosti otklone, nešto sasvim drugoga je sarađivati sa stranom obaveštajnom službom.
Svi KGB i FSB prebezi na Zapad
Takođe ovde je pitanje, da li su Litvinjenka zaista ubili Rusi. Na zapad su pre njega i posle njega prebegli mnogi ruski odnosno još pre sovjetski obaveštajci. Dovoljno je da spomnemo neke: oficir KGB Jurij Krotkov je 1963. prebegao u London; oficir KGB Oleg Ljalin je 1971 prebegao u Veliku Britaniji i razotkrio mrežu agenata KGB u Velikoj Britaniji, posle čega su Britanci proterali 105 sovjetskih diplomata; Arkadij Ševčenko, sovjetski obveštajac, koji je radio skriven iza uloge generalnog podsekretara OUN, zapravo je radio za američku obaveštajnu službu CIA, je prebegao u SAD 1978; oficir KGB Stanislav Levčenko je 1979 prebegao u Japan i razotkrio mrežu agenata KGB u toj državi; oficir vojne obaveštajne službe GRU Vladimir Rezun je 1978. prebegao je u Veliku Britaniju, razotkrio je mnoge tajne, pod pseudonimom Viktor Suvorov je objavio veliki broj knjiga o sovjetskim/ruskim obveštajnim službama; oficir KGB Vladimir Kuzičkin je 1982. prebegao u Veliku Britaniju; oficir KGB Oleg Gordijevski, koji je kao britanski agent delovao od 1968, je 1985. prebegao u Veliku Britaniju; oficir GRU Stanislav Lunev je 1992. prebegao u SAD; major KGB Vasilij Mitrohin, koji je kao arhivar sve dokumente, koje je dobio u roke, je kopirao i dostavljao britanskoj obaveštajnoj službi, je 1992. zajedno sa hiljadama dokumenata preko britanske ambasade u Rigi prebegao u Veliku Britaniju, oficir ruske obaveštajne službe SVR Sergej Tretjakov, koji je pod maskom prvog sekretara ruske misije pri OUN delovao kao zamenik vođe ruskog obaveštajnog centra u Njujorku, je 2000. godine prebegao u SAD, pre toga je radio kao agent CIA, koji je rekao, da je poslanik kanadskog parlamenta Alex Kindy agent ruske obaveštajne službe, da je šef sovjetske tajne službe Krjučkov u inostranstvo tajno preneo 50 milijardi dolara iz fondova sovjetske komunističke partije, da su Viktor Zolotov i general Mironov iz Savezne bezbednosne službe sastavila listu za likvidaciju ruskih političara i uticajnih ljudi, koji bi mogli da ugroze Putina i njegovu vlast, i tako dalje. Zanimljivo je, da su svi još živi ili su umrli prirodnom smrću. Tretjakov se je na primer ugušio sa koskom mesa 13. junija 2010 na Floridi.
Uprkos svemu tome Britanci slave Džejms Bonda, agenta MI6, koji ima -dozvolu za ubistvo. Koliko su ponosni na njega, svedoči i to, da su omogućili, da jednog od tih filmova snime u samom sedištu MI6.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
