Najnovije vesti

NAJVEĆA TAJNA ZALIVSKOG RATA: Kako su Iračani uspeli da pokupe američke balističke rakete! Šta su Iračani ZAISTA predali Rusima?!
Foto: Profimedia

MINIJATURE HLADNOG RATA

NAJVEĆA TAJNA ZALIVSKOG RATA: Kako su Iračani uspeli da pokupe američke balističke rakete! Šta su Iračani ZAISTA predali Rusima?!

Planeta

Iračko-Iranski rat bio je jedan od najkrvavijih regionalnih ratova u kome su aktivno (dakako, posredno) učestvovale obe super sile, snabdevajući naizmenično jednu ili drugu državu naoružanjem i vojnom opremom, Osim novca, ponekad bi za uzvrat tražili da se domognu naoružanja i vojne opreme hladnoratovskog rivala. Za takvu operaciju najpodesniji su bili Iračani koje je Sovjetski Savez snabdevao artiljerijom, tenkovima i municijom u borbi protiv Irana.

Iračani su često Sovjetima davali dragoceno američko oružje i vojnu opremu. Na samom početku rata, negde u oktobru mesecu 1980. godine, Iračani su zaplenili nekoliko gotovo neoštećenih američkih uređaja za ometanje AN/ALQ-119, koje je Vašington Irancima dostavio za vreme vladavine Šaha Reze Pahlavija, a sa kojima su bili opremljeni Iranski lovci F-4 Fantom. Inače, početkom iračko-iranskog rata svaki fantom je morao da nosi ovakav uređaj. Jedan od takvih uređaja pao je direktno u ruke Iračana kada se iranski fantom suršio u močvaru nedaleko od Basre. Drugi uređaj za ometanje dospeo je kod Iračana kada se iranski pilot odlučio da se oslobodi celokupne tehnike, uključujući tu i uređaje za ometanje kako bi spasao goli život. Samo mesec dana od početka dugotrajnog i iscrpljujućeg rata Iračani su jednu prostoriju napunili uređajima za elektronsko ometanje, ali i ostalom elektornskom opremo za koju se odmah zainteresovala i ruska vojna obaveštajna služba GRU kao i KGB, koji su nastojali da dobroočuvana tehnika bude prebačena u Sovjetski savez.

Kuvajt
foto: Profimedia

Iračani su takođe često na granici obe države prilikom serije ofanziva zaplenili veliki broj protivoklopnih raketa TOW iz arsenala iranske armije. Često su Iračani na frontu tokom ofanzive zaticali lansere i neupotrebljene rakete. Sovjeti su zaplenjene TOW rakete smatrali pravim rudnikom, jer je za NATO i Američke snage u Evropi to je bila raketa, koja je trebala zaustaviti sovjetske tenkovske klinove u slučaju napada na Zapadnu Evropu. Neki od zaplenjenih projektila su bili novi i poticali su iz 1975., pa i kasnijih godišta za razliku od prvih raketa koje su dobijene krađom neeksplodiranog projektila sa strelišta u Nemačkoj iz 1970.godine, ali i nekolicine primeraka koje su snage Vijetnamske armije zaplenile tokom ofanziva na jug države. Interesantno je i da je Iračka armija od zaplenjenih raketa TOW bila formirala jedan bataljon, a obuku za rukovanje ovim protivoklopnim raketama izvršili su Jordanci.

Interesantno je da su Sovjeti takođe, zahvaljujući Iračanima dobili i zaplenjen potpuno nov britanski tenk „Čiftejn“ , kao i američki M 60 iz 1978 godine.

Sovjeti su svakako smatrali da im je najveći trofej koji su ikada držali u rukama, bio američki projektil vazduh-vazduh AIM-54A Feniks, koji je nosio iranski lovac američke proizvodnje F-14 Tomket.

Kuvajt
foto: Profimedia

Iračani su do rakete došli sasvim slučajno kako se nagađalo kada je iranska posada lansirala raketu prema iračkom avionu, koji je leteo u blizini grada Basre 1982.godine. Tom prilikom raketa je promašila cilj i pod malim uglom proletala između palmi i pala na močvarno tlo neoštećena, a da se nije aktivirao uređaj za samolikvidaciju. Meštani koji su se slučajno kretali kroz močvaru naleteli su na projektil i o tome ekspresno obavestili iračke vlasti. Jedan od vazduhoplovnih obaveštajaca koji je pozvan prepoznao je o kom se projektilu radi, sastavio službenu belešku i pod oznakom hitno posalo u Bagdad, sugerišući da je raketa izvađena neoštećena i nalazi se na bezbednom mestu do daljnjeg. Iz Bagdada je stiglo naređenje da se projektil čuva bezbedno na tajnoj lokaciji dok ne stignu dalja uputstva. Interesantno, kako se kasnije saznalo, da je tajna lokacija zapravo bila vazdušna baza u okolini Bagdada i da je raketa AIM-54A bila stavljena u jedan drveni sanduk i zakopana u dvorištu daleko od radoznalih očiju. Osim „bezbednjaka“, za sadržinu zakopanog sanduka je znao samo komandant avio-baze. Tako je projektil samovao do leta 1986. godine kada je izdato naređenje da se projektil otkopa i pripremi za pregled koji će obavti pripadnici GRU sovjetske vojne obaveštajne službe. Sovjetski obaveštajci, sastali su se sa direktorom Prvog odeljenja obaveštajne uprave Iračkih vazdušnih snaga koji je bio obavešten o njihovom dolasku. On je zajedno sa sovjetskim vojnim obaveštajcima otišao do vazduhoplovne baze gde je u jednom praznom hangaru skinut poklopac sa drvenog sanduka i kada su identifikovali da se radi o AIM-54A Feniks, naređeno je njegovo hitno prebacivanje u Sovjetski savez. Iračani su za uzvrat dobili veću količinu traženog naoružanja za avijaciju i kopnene snage.

Za Iračane, svakako pravi audut bilo je otkriće američkih balističkih raketa tipa Peršing-2 koje su bile locirane u susednom Kuvajtu, a do kojih su se Iračke vojne vlasti uspele domoći prilikom invazije Kuvajta 2.avgusta 1990 godine.

Kuvajt
foto: Profimedia

Priča o Peršinzima, koji su bili opremljeni, prema nekim izvorima nukelarnim bojevima glavama, počinje u novembru 1989.godine prilikom posete tadašnjeg komandanta Centralne komande armije SAD generala Normana H. Švarckopfa ( Norman Schwarzkopf Jr. ) Kuvajtu.

Tokom te posete on je istakao važnost geostrateške uloge ovog malenog, a naftom bogatog emirata u Zalivu. Naime, zanimljivo je to da je poseta ovoj zalivskoj državi usledila posle direktive Pentagona da glavni neprijatelj SAD, više nije SSSR, nego Irak, koji pretenduje da pod svoju kontrolu stavi sve zemlje Persijskog zaliva. Ova direktiva je pod oznakom tajno poslata i Švarckopfu u njegov glavni štab u Tampi na Floridi.

Kuvajt
foto: Profimedia

Komandant Centralne komade se sa svojim saradnicima uputio u Kuvajt, gde je prilikom posete i razgovorom sa emirom iz familije Al Sabah posetio i kuvajtske oružane snage i obišao kuvatsko-iračku granicu predviđajući da će to biti buduće bojno polje, gde se sudariti Iračka armija i armija SAD. Baš je u je u tom trenutku ta armija usvajala nov oblik ratovanja. Američki general je obećao da će Kuvajt imati snažnu američku podršku, što je kasnije i ispunjeno posebno posle iračke invazije na ovu zalivsku državu 2.avgusta 1990. godine.

Od ove posete stvari, u ovom delu sveta koji se stišavao posle okončanja krvavog iračko-iranskog rata 1980-1988, počele su da poprimaju drugu formu i dobile su na intezitetu. Iračka obaveštajna služba je u svom sastavu imala odeljenje koje se bavilo isključivo prikupljanjem informacija o Kuvajtu. Ovo odeljenje nije bilo brojno, ali je imalo odlične izvore i veoma tačne informacije od operativaca na terenu. Tako su operativci veoma brzo registrovali i dolazak Švarckopfa u Kuvajt, kao i da je on vodio razgovore na visokom nivou u kojima su učestvovali kuvajtki emir i ministar odbrane. Kada je izveštaj predat šefu Zalivske uprave Iračke obaveštajne službe, on je odmah zatražio sastanak sa agentom koji se nalazio u Kuvajtu i koji je preko svojih izvora saznao detalje sastanka. Sastanak je početkom decembra 1990., održan u Basri u kući koja je pripadala iračkoj obaveštajnoj službi u kraju Al Džazir. Agent je u prisustvu visokih funkcionera iračke obaveštajne službe ispričao kako je došao do informacija koje je naveo u izveštaju. On je ispričao da ga je njegov izvor odveo do kuće jednog od kuvajtskih šeika gde se održavao „sastanak“ što je bilo pokriće za kartanje, kocku i uživanje u alkoholu, sve ono što je bilo javno zabranjeno. Agent je detaljno opisao bar pun skupocenih pića koji se nalazio na sredini kuće, uživanje u susednim odajama sa prelepim strankinjama, a naveo je i imena pevača koji su bili puštani preko muzičke linije. U dva posle ponoći, opijen alkoholom i užicima jedan od kuvajtskih šeika je iračkom agentu počeo da priča o ozbiljnim stvarima koje je on pomno zabeležio. Kuvajtski šeik je tom prilikom ispričao da je u posetu zemlji bio jedan američki general, čije prezime je sa mukom izgovorio. Zatim je opisao do detalja njegovu posetu kuvajtskim jedinicama kao i neke detalje razgovora sa načelnikom generalštaba Kuvajtske armije o pripremi planova za odbranu u slučaju invazije Iraka na ovu zemlju. Takođe, šeik je ispričao da im je američki general savetovao da ne veruju Iračanima i predložio im je da održe zajedničke manevre sa drugim zalivskim državama kao znak da im pretnja dolazi od Iraka. Ova priča je šefu odeljenja za Kuvajt bila skoro neverovatna i u domenu fantazije, pa je ukorio agenta da bude profesionalniji i da ne podleže glasinama i neverovatnim pričama.

Kuvajt
foto: Profimedia

Nedelju dana kasnije šef odeljenja za Kuvajt ostao je zatečen kada mu je stiglo pismo načelnika iračke vojne obaveštajne službe, koji informacije od agenta iz Kuvajta potvrdio kao sto odsto tačne, jer su i drugi agenti u ostalim zalivskim državam izvestili o poseti Švarckopfa Kuvajtu i detaljima razgovora sa emirom ove države. Takođe u pismu je naglašeno da je bilo detalja koji su bili pridodati, ali je suština priče bila tačna. O ovome je smesta obavešten i Sadam Husein, koji je detaljno pročitao izveštaj, a onda na unutrašnoj strani korice od kartonske fascikle napisao, da obaveštajna služba Muhabarat počne da prati američke poteze u Kuvajtu, a o celoj priči obavešten je i ministar spoljnih poslova Tarik Aziz. Svi irački agenti u ostalim zalivskim državama dobili su naređenje da ulože dodatne napore u prikupljanju ostalih informacija o američkom vojnom prisustvu u Kuvajtu.

Prve konkretne informacije, da se nešto dešava zabeležila je Grupa 858, koja je bila zadužena za prisluškivanja veza telekomunikacija, unutar Kuvajta. Informacija o američkom prisustvu u Kuvajtu i ulozi tamošnjeg vojnog atašea brzo su počele da se slivaju u štab odeljenja Iračke obaveštajne službe za Kuvajt. Već početkom 1990., primećene su američke vojne aktivnosti u blizini i nedaleko od baze Al – Džahra, severoistočno od ovog grada. Irački izveštaj spominjao je prisustvo uniformisanih amerikanaca, a zabeležene su bile i prve šifrovane poruke koje su bile drugačije od Kuvajtskih, i koje nisu mogle biti lako dešifrovane. Za iračane usledili su meseci glavobolje jer su znali da se nešto dešava, a oni to ne mogu da otkriju, niti je bilo ko od stranaca ili kuvajćana mogao da uđe u zonu gde su se nalazili Amerikanci, jer je pristup bio strogo zabranjen. Iračani su uspeli da presretnu radio poruku da u kuvajtsku vazdušnu bazu Al- Salim sleću američki avioni, ali niko o sadržini tereta i šta se dovozi nije davao bilo kakve informacije. Misterija sa tajnim letovima ostala je nepoznata za iračke agenta koji su 31. jula izenada svi pozvani da se smesta jave u svoje centrale i pripreme za tajni zadatak. Niko od oficira nije znao koji je tajni zadatak niti koja im je destinacija. Posle višečasovnog čekanja u rano jutor 1.avgusta 1990., oni su ukrcani u autobuse i krenuli su na jug Iraka.

Kuvajt
foto: Profimedia

Posle duge vožnje većina je saznala da se nalaze na iračko-kuvajtskoj granici, gde su dok su prolazili glavnim putem videli tenkove i oklopne transportere sa oznakom crvenog trougla koji su nosili pripadnici Sadamove Republikanske garde. Tada su od svojih predpostavljeni i obavešteni da idu u Kuvajt, ali ne i šta će tamo da rade. Iste večeri oni su podeljeni u tri grupe: 1 je dobila zadatak da pohapsi iračke opozicionare iz DAWA partije, njima je kao ispomoć pridodata grupa obaveštajaca koji su već bili u Kuvajtu; 2 grupa je dobila zadatak da upadne u emirovu palatu pokupi sva dokumenta i ogromnu videoteku koju je on posedovao, a u kojoj se osim snimaka erotskog sadržaja sa strankinjama, nalzili i ostali snimci od ogromnog značaja za Irak; i 3 grupa je dobila najpoverljiviji zadatak da obezbede izvesni sadržaj. Oni su bili najbolje naoružani, jer su pre upada upozoreni da postoji moguć okršaj sa Amerikancima, pošto upadnu na strogo čuvanu adresu. Toj grupi pridodate su i jednice Republikanske garde kao podrška.

U rano jutro 2.avgusta 1990., jedinice Republikanske garde upale su u Kuvajt iz više pravaca, a glavni pravac nastupanja išao je auto-putem prema gradu Kuvajt Sitiju. Prva grupa obaveštajaca iz autobusa se preiskrcala u kombije i razmilela se po gradu. Oni su uspli pohvatati većinu opozicionara još na spavanju, pohapisli i prebacili ih u Irak, a potom likvvidirali u pustinji. Druga grupa je upala u emirovu palatu iz koje je on jedva uspeo da pobegne i zaplenili sve dokumente i snimke, koji su tamo nalazili. Radilo se o više hiljada snimaka, a među njima je bio i sastanak emira sa generalom Švarckopfom novembra 1989. Treća grupa je došla do tajne lokacije i pronašla nekoliko kontejnera koji su imali engleske natpise. Zanimljivo je da su oni bili u jednom skladištu bez ikakve zaštite pa se predpostavljalo da su čuvari po saznajnu o upadu Iračana pobegli.

Kada su obaveštajci otovrili velike sanduke u njima je pronađeno 7 projektila Peršing -2 i još u toliko kutija 7 nukelarnih bojevih glava. O pronalasku tovara odmah je obavešten operativni štab smešten u Basri koji je kontrolisao sve aktivnosti oko upada u Kuvajt. Sedam projektila Peršing 2 odmah je ukrcano na velike kamione i smesta odveženo u Irak u bazu blizu mesta Salman Park. Vozači nisu znali šta voze. Par nedelja kasnije, oficir za vezu KGB, pri sovjetskoj ambasadi u Bagdadu je obavešten od svog iračkog kolege da su sanduci sa američkim raketama iz Kuvajta stigli bezebdno u Irak. On je o ovoj informaciji pod oznakom hitno i šifrovanom porukom obavestio Moskvu, da su rakete Peršing-2 stigle i da se pošalje tehnička grupa koja će pregledati ove projektile. Uloga KGB je ostala mistierija, ali se i dan danas nagađa da je Iračanima zapravo KGB pomogao da dođu do informacije, koje se odnose na pristizanju Peršing 2 raketa u Kuvajt. Izvesno je bilo i to, da su Sovjeti bili veoma srećni, jer su u svojim rukama držali provrazredni trofej o kome su mogli samo da sanjaju, dok su Iračani slavili, jer su pojedine komponente mogli da iskoriste za svoj atomski program, koji je bio u punom zamahu. Ostalo je nejasno i tajnovito, da li su Iračni posle zaplene uspostavili bilo kakav kontakt sa Amerikancima i ako jesu šta se zapravo dogodilo i da li je bilo reči o vraćanju projektila ili drugim protivuslugama. Sredinom septembra 1990.godine sovjetska tehnička grupa je doputovala u Irak sastavljena od šest tehničkih eksperata, jednog prevodioca i šefa grupe koji je bio obaveštajac.

Na aerodromu Sadam, njih je dočekao irački obaveštajni oficir. Sledećeg dana oni su izvršili pregled svih 7 projektila Peršing 2, kao i bojevih glava W-85. Među sovjetima je bio jedan od eksperata za američke nukelarne bojeve glave. Prvi korak je bio da se tačno utvrdi, da li se radi o pravim Peršinzima ili je u pitanju neka druga raketa koja se označavala kao Peršing-2. Porverili su i nukelarne bojeve glave, a kada je stručnjak proverio bezebdnosni mehanizam za paljenje, sledilo je interesovanje iračana, da li je taj mehanizam moguće upotrebiti za detonaciju fisionog materijala u njemu. Rus se samo nasmejao, jer je znao šta Iračani imaju na umu, da 7 nukelarnih bojevih glava pretovre u Iračko vlasništvo. Međutim, ta ideja je pala u vodu kada su saznali da su Amerikanci napravili takav mehanizam, koji reaguje samo na određene signale koji mu šalju različiti delove projektila. Ukoliko se ti signali ne šalju kakao treba mehanizam se neće nikada aktivirati. Sovjetski stručnjak je imao inforamcije o nekim signalima, ali ne o svim i tada je objašnjeno Iračanima da ni sami Amerikanci prilikom proba ne znaju kako mehanizam deluje jer je zapečaćen. Sovjeti su se plašili da će nestručno rukovonaje iračna možda zablokirati mehanizam delovanja, koji su oni želeli da prouče. Iračani su insistirali i na drugoj opciji, da se mehanizam na bojevoj glavi deaktivira i skine sa nukelarne bojeve glave.

Sovjeti su rekli da ta opcioja postoji, da ju je moguće izvesti uz pomoć laserskog zraka, ali se mora raditi u zavorenom podzemnom bunkeru, kako amerikanci ne bi uhvatili signal preko satelita. U pomoć su pozvani irački naučnici iz projekta PC-3, koji su se bavili laserskom tehnologijom, ali su zamoljeni i Sovjeti, da pozovu svoje stručnjake koji bolje poznaju lasersku tehnologiju od iračkih. Početekom novembra 1990., održan je sastanak gde je dogovoreno da jedna bojeva glava bude prebačena u irački nukelarni centar Tuvajta i da se za skidanje mahanizam paljenja upotrebi laser. Sovjeti su izračunali potrebnu količinu laserske energije za tu akciju, sa kojom su iračani bili iznenađeni. Iračani su verovali da potrebna laserska energija može da se dobije sa prenosom laserske naprave. Sovjeti su ih ubedili da je to nemoguće, a jedan irački stručnjak ubeđivao je Sovjete da preispitaju proračun. Ipak oni su ostali dosledno čversti pri svom stavu. Tada se iračka delegacija povukla posle žučne rasprave sa Sovjetima. Ipak je nađen posle par dan pomirljiv stav i prebacivanja jedne bojeve glave u Tuvajtu da se krene u akciju. Sredinom novembra 1990 došlo je do prvog pokušaja, da se bezbednosni i mehanizam za paljenje ozrače laserskom energijom i time oonesposobi bojeva glava Peršinga. Irački stručnjak je upitao posle završetka operacije, na koji će način proveriti uspešnost pokušaja skidanja laserom, i ostao je zatečen kada su mu sovjetske kolege rekle da tako nešto ne postoji. Opet su usledlie rapsrave Iračna i Sovjeta, sastanci dve komisije i konstantna napetost.

Celu stvar je prelomio šef iračke delegacije, koji je Sovjetima rekao da moraju dati jasno rešenje problema, koji su napravili. Međutim, sovjeti su negirali da je rešenje moguće. Iračani su tražili hitan sastanak sa Moskvom, ali su sovjetski stručnjaci to odbili jer ne žele da razgovaraju sa Moskvom iz bezbednosnih razloga. Sovjeti su predložili da napusti Irak za tri nedelje i opet se vrate sa konkretnim rešenjem problema. Ovaj predlog su Iračani shvatili da se Sovjeti zapravo od cele stvari ograđuju. Sovjetska delegacija je sledećeg dana otputovala za Moskvu i više se nikada nije vratila. Početkom decembra 1990., iračani su sami pokušali da laserskim snompom ozrače mehanizam za paljenje druge bojeve glave, ali se pojavilo opet ista situacija zbog čega je projekat smesta i prekinut. Dok su naučnici pokušavali da reše misteriju mehanizma paljenja, visoki irački funkcioneri plašeći se Amerikanaca, doneli su odluku da se dve kompletne Peršing rakete i sve nukelarne bojeve glave predaju Sovjetima, a preostalih 5 projektila bez bojevih glava predaju Severokorejcima. Obe isporuke, navodno su se desile par dana uoči početka Pustinjske oluje 17. januara 1991.godine. Priča o Peršinzima nastavljena je i posle Pustinjske oluje kada su Bagdadom kružile glasine da delovi tih raketa i dalje se nalaze u Iraku.

Ta informacija je došla do inspektora UN za naoružanje i oni su posle provere lokacije gde su rakete navodno zakopane, otlirli da je u pitanju lažna informacija. Inspektorima su kasnije svi naučnici potvrdili, da su bojeve glave i dve rakete završile u Rusiji, a ostale rakete bez bojevih glava u Severnoj Koreji. Priča o Prešinzima opet je postala aktuelana 1995., kada je navodno jedan krijumčar oružja pokušao jednom evropljaninu da proda elektornsku opremu za lansiranje raketa Peršing, tj da je reč o kutiji za kontrolu lasera koja je oteta u Kuvajtu. U ceo posao su se uključili opet irački obaveštajci i posle špijunskih zapleta i učešća pelmena „Zoba“ u celoj švercerskoj priči i utvrđivanja da to nije nikava kutija za lasniranje projektila, već zapravo delovi rakete Peršing, zaostalih i ukradenih iz jedne baze, cela priča se završila hapšenjem celog plemena, a razultati istrage o tomr, kako su ti delovi raketa dospeli do tog pleman, posali su „mit“, jer svi dokumenti iračke obaveštajne službe su uništeni u bombardovanju 2003. godine.

Kuvajt
foto: Profimedia

Umesto zaključka

Ove priče se odvijaju i dalje, a kako nema pouzadnih informacija, validnih institucija, sve ostaje u sferi „priča se“, „čulo se“, „a možda je ipak....“.Tako da, što se tiče onih prvih prikaza o nabavkama oružja suprotne strane, sve je jasno i poznato, jer se to više i ne skriva. Čak, se velike super sile i hvale dostignućima u pribavljanju oružja (tehnologija) suprotne strane. Nekada se putevi tih nabavki, pored zaplena, izdižu i na najviši državni nivo. Svakako da se sećate afere sa Vili Brantom 1974., i raketa za F-104G koje je je pokupio njegov prijatelj Günter Guillaume. Sećate se i pada američkog F-14A u severno septembra 1976., u Sverno more sa raketama AIM-54A, te da su se Sovjeti za tili čas našli iznad mesta pada. Niko se nije ni hvalio niti jadikovao oko tih raketa. Jedno je objavljena slika vađenja aviona, na kojem nema raketa.

Ipak smo mišljenja da treba za širi auditorijum naći mesta i za reč dve oko tih raketa Perišng II:

Dakle Pershing II Weapon System je balistička operativno-strategijska, dvostepena raketa na tečno gorivo proizvod firme Martin Marietta namenjena da zameni dotadašnji balistički projektil Pershing 1a Field Artillery Missile System, koje su snage SAD imale u jedinicama u Evropi u okviru NATO kontigenta, ali pod direktnom komandom United States Army.

Raketa je namenjena za primarni nuklearni udar u nadležnosti komandanta američkih snaga u Evropi, pa se smatra, a prema dometu i dubini desjtva od 1.400 km (krajnji domet je iznosio 1.770), da ima i strategijski značaj. Opremanje sistemom sa Pershing II snaga u Evropi, otpočelo je u 1983.godini. Njen razvoj trajao prilično dugo od 1973. do 1981., ali su se zadržale relativno kratko u operativnoj upotrebi, jer su sve uklonjene 1991. Rakte su dezangažovane nešto prema sporazumu sa Sovjetskom stranom, ali su zamenjene sa krstarećim raketama Tomohawk (BGM-109G Ground Launched Cruise Missile).

Tokom proizvodnje od 1981. do 1989.godine napravljeno je 276 raketa, za koje su razvijene dve vrste bojevih glava: W85 koja može nositi jačinu punjenja od 5 kilotona do 80 kilotona, u zavisnosti prema cilju na koji se desjtvuje, kao i W86 za dubinsko prodiranje u zemlju ili penetraciju armirano betoskih objekata. Ova potonja je napuštena u kasnoj fazi razvoja 1980. Zato je W85 dobila modifikaciju u korišćenju sistema ”maneuverable reentry vehicle (MARV)”, tj. mogućnost završnog vođenja na cilj. Njeni osnovni ciljevi su se nalazili u Ukrajini, Belorusiji i Litvaniji.Amerikanci su se posebno hvalili njenom preciznošu od svega 30m greške od zacrtanog cilja. Kako su antiraketni sistemi bili unutar terotorije SSSR-a, to se napadač nije bojao, da bi ove rakete bile presretane u završnoj fazi leta, a i brzina od oko 8 Mach, davala im je prednost nad RS PVO u zonama armija-frontova.

Ni priča o Peršingu II nije završena, ima još dosta interesnatnih stvari vezani za nju, pa će se čitaoci možda uključiti oko njenog prezentovanja u detaljnijem svetlu.

Kurir.rs/Tanjug

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...