Naime, pomenuta operacija krađe sonara dogodila se dva meseca pošto se podmornica vratila iz borbene patrole oko Foklandskih ostrva. Posada je posle kraćeg odmora iznova poslata u specijalnu misiju kodnog imena “Barmaid” koja se odvijala u Barencovom moru.
Ovaj put za specijalni zadatak podmornica je bila opremljena neobično skupim alatom koji su kako pišu britanski mediji koji su analizirali ovu tajnu operaciju činili par daljinski upravljivih makaza za rezanje čeličnih kablova i televizijskim kamerama, kako bi se na efikasan način ukrao ruski vučni sonar koji je bio potreban Britancima za analizu.
Inače sonari se dele na dve kategorije: aktivne i pasivne. Aktivni emituje kratke zvučne talase, poznatiji običnom svetu kao “ping”, koji putuju kroz vodu pre odbijanja nazad prema brodu koji ih je napravio. Sa druge strane, pasivni sonar jednostavno sluša zvukove u okeanu, pre svega pažnja se obraća na one najsumnjivije kao što su aktivni sonari-pingovi i buka motora. Pasivni sonar se teže efikasno koristiti, jer ako je montiran na samom plovilu mora da se bori sa sopstvenom bukom, posebno se to odnosi na buku koju propeleri prave kroz vodu. Zbog toga se pasivni sonari često vuku kilometar ili više iza broda (Surveillance Towed Array Sensor System) ili podmornice kako bi se izbegli neželjeni sopstveni zvukovi. Sovjetska mornarica je tu, prema The Telegraf-u, primenu započela u 1980-tim.
Pošto sovjetski sonari nisu emitovali nikakv šum, Amerikanci nisu imali pojma o sovjetskim novim sonarima, a jedino što su mogli da učine bilo je da ga ukradu, postave na sto i rastave, a onda ga temeljito pregledaju. Tako je i pala odluka da su Sjedinjene Države i Velika Britanija odlučile da ukradu jedan takav sonar.
Izrađen je Plan operacije pod kodnom oznakom “Barmaid” (Operation Barmaid).
Plan se satojao u „jednostavnom“ zadatku, dakle samo treba prići sovjetskom brodu, i jednostavno preseći kabal kojim je vučeni sonar bio pričvršćen za brod. Odabaran je specijalni način maskiranja za ovu operaciju, a zapravo, se radilo o prerušenom sovjetskom špijunskom brodu koji je plovio pod poljskom zastavom.
Međutim, plan je bio ipak komplikovan i to iz nekoliko razloga. Prvo, nuklearna podmornica HMS Conqueror pod komandom Commander Wreford-Brown, je morala da prikupi obaveštajne podatke o ruskoj podmornici, zatim da je presretne, naravno u međunarodnim vodama. Samo njeno otkrivanja od sovjetskog broda bi značilo neposrednu i možda smrtonosnu opasnost. Drugo, podmornica Kraljevske mornarice morala je sprovesti operaciju dok se oba broda kreću. Treće, podmornica je morala izbeći prepoznavanje preko sonara kojeg pokušava ukrasti.
Sumnja se da je do realizacije operacije došlo u sovjetskim teritorijalnim vodama Barencovog mora, samo tri milje od obale. Prema The Telegraph-u, Conqueror je uspeo da makazama na pristojnoj daljini iseče sajlu vučnog sonara. Kad je naprava isplivala na površinu iz podmornice su poslati ronioci koji su uzeli sonar i ubacili ga u svoju podmornicu. Ovu spravu za sečenje kabla debljine 7 centimetara su konstruisali i ugradili na podmornicu američki stručnjaci.
Ostalo je i pitanje da li je posada špijunskog broda uopšte znala za ovu akciju, čak se postavlja pitanje i da su znali za prljavu igru, ne bi bilo u njihovom interesu da to priznaju svojim pretpostavljenima. Normalno da je za ovaj zadatak dobila specijalnu opremu iz arsenala AGI (Auxiliary General Intelligence), te se opravdano nagađa da je bio i pridodat član posade, za rukovanje ovom opremom. U kasnijim izjavama očevidaca, moglo se saznati da je tok operacije bio veoma dramatičan i pun iskušenja, odnosno rizika.
HMS Conqueror je po uzimanju sonara krenuo nazad u svoju matičnu luku Klajd, gde su iskrcali sonar. Sonar je zatim ukrcan u avion i poslat na analizu u Sjedinjene države. Dugo vremena kružio je mit da je ime podmornice HMS Conqueror izgovarano sa velikim uvažavanjem u Pentagonu.
Takođe, oko ove misije kruži još jedan mit, koji kaže da je podmornica isečena namerno kako bi se sakrili svi detalji tajne misije u Barencovom moru.
Prvi je o ovom događaju javno želeo da govori-piše Stuart Prebble. Obratio se vojsci (Ministry of Defence) 30 godina nakon operacije, nadajući se da je to dovoljan period, da neke istine isplivaju na svetlo dana. Čekao odobrenje od nadležnih gotovo 8 meseci. Kako je odgvor bio u smislu da mu „ne mogu pomoći“, on je shvatio i da ga neće ometati u zamisli da publikuje svoje proučavanje ove oprecije (… to stop me writing about it). Tako je nastala knjiga: „Secrets of the Conqueror: The Untold Story of Britain’s Most Famous Submarine“
Nuklearna podmornica Osvajač
Nuklearna podmornica Osvajač [ HMS CONQUEROR (S 48)] pripada klasi Čerčil ( Churchill class) i radi se o unapređenoj verziji ranije „Valiant class“ podmornice.
Razvoj ove klase nukelarnih podmornica vezuje se za odluku Kraljevske mornarice (Royal Navy) koja krajem avgusta 1960 odobrava izgradnju 5 napadnih nukealrnih podmornica klase Valiant. U periodu od 1965-1970 započeta je gradnja pet podmornica, koje su trebale imati ova imana: HMS Valiant S -102, HMS Warspite S-103, HMS Curchill S-104, HMS Conqueror S-105 i HMS Courageous S-106. Međutim, poslednje tri podmornice su bile modifikovane još tokom same gradnje i dobile su nove oznake. Označene su kao nova klasa po prvoj iz nomenklature Čerčil. Sve podmornice osim S48 „Osvajač“ bile su izgrađene u brodogradilištu Vickers Amstrong, a S48 jedina u brodogradilištu Cammel Laird 1969. Dimenzije podmornice su bile: deplasman od 4.000 tona površinskog plovljenja i 4.900 u podvodnoj vožnji. Dužine 86.9 m, a širine 10,1 m. Za pogon podmornice korišćen je nuklearni reaktor vodom hlađen PWR-1 jačine 15.000 KS. Brzina podmornice pod površinom je bila 30 čvorova. Posadu je sačinjavalo 103 člana od kojih su 13 oficiri.
Interesantno, da je za vreme Foklandskog rata, podmornica bila naoružana i sa starijim ali pouzdanijim torpedima Mk 8 model 4 sa kojim je potopljen Belgrano. Normalno da je podmornica imala u svom borbenom kompletu i nova (ali veoma nepouzdana) teška torpeda Mk 24 tigerfish kalibra 533 mm dužine 6,46 m i mase 1.150 kg makismalne brzine 35 čvorova dometa 13-39 km. Zanimljivost vezana za korišćenje ovog torpeda na podmornici S48, bila je vežba na kojoj je ispaljeno 5 torpeda Mk 24 mod 1 od kojih su dva potpuno otkazala, a tri promašila metu.
U ovoj epizodi rata, glavni akter drame je nuklearne podmornica „Osvajač“ S -105 (Conqueror), a ona je unapređena vrezija podmornica klase Valiant.
Z a k l j u č a k
Favorizovanje sposobnosti HMS Conqueror-a da može neopaženo ući u teritorijalne vode ondašnjeg SSSR i prići toliko blizu protivničkoj podmornice je stvarno upitno!? Međutim, kako je za uspeh potrebna sposobnost i hrabrost, verovatno je da su imali veliku sreću u ovom poduhvatu.
Da zaključimo ovaj članak u stilu autora knjige Stjuarta Prebla, da je ovo bila vrhunska tajna operacija (“This was a top-secret mission”) koja i dan danas neke analitičare ne ostavlja ravnodušnim.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
