Najnovije vesti

KAKO JE DŽO BAJDEN VRATIO IZ MRTVIH ZBIGNJEVA BŽEŽINSKOG: Zašto je čuveni geostrateg postao ideal kad je reč o Ukrajini i Rusiji!
Foto: EPA-EFE/OLIVER CONTRERAS / POOL, Nemanja Nikolić, Profimedia

velika šahovska tabla

KAKO JE DŽO BAJDEN VRATIO IZ MRTVIH ZBIGNJEVA BŽEŽINSKOG: Zašto je čuveni geostrateg postao ideal kad je reč o Ukrajini i Rusiji!

Planeta

Situacija na granici Ukrajine i Rusije se ne stišava. Sa obe strane skoncentrisane su velike vojne snage, a situacija izgleda tako, kao da će da svakog trenutka da izbije rat. Dok su provokacije na liniji vatre u Donbasu svakodnevna pojava u celu priču na svoj način umešao se NATO i Bajdenova administracija koja je oko Ukrajine ponovo oživela Zbignjeva Bžežinskog, geostratega koji je preminuo 2017. godine, a čije delo iz 1998. godine "Velika Šahovska tabla" ponovo doživljava reinkarnaciju, a posebno poglavlje o Ukrajini i njenom odnosu sa NATO i SAD sa jedne i Rusijom sa druge strane.

Ovo kapitalno delo vratilo se u javnost zahvaljujući učenicima "The great Zbig", koji su našli mesto u novoj Bajdenovj administraciji. Ovde valja spomenuti da je Bajden 2017. godine dobio nagradu Zbignjev Bžežinski, priznanje koje se dodeljuje za zasluge na polju amerčke spoljne politike sa naglašeno moralnim ciljem. 

U neformalnim krugovima u Evropi i Americi postoji mišljenje da je nova Bajdenova politika upravo zasnovana na postulatima koje je Bžežinski izneo u svom kapitalnom delu "Velika šahovska tabla" prema kojoj Rusija odavno više nije globalna, nego regionalna sila, što i treba da ostane i da u jednom trenutku će i ona morati da postane Evropska, a ne Evroazijska zemlja, kao i zašto je baš 2015. godina kada je građanski rat u Ukrajini bio najkrvaviji bila prekretnica puta kojim Ukrajina mora da ide.

Za ovu priču u knjizi Bžežinskog najznačajnije je poglavlje Crna rupa, koje govori o Rusiji i Ukrajini. Valja opet napomenuti da je knjiga objavljena 1996. godine, a ovde prenosimo najzanimljivije detalje knjige koji su vezani za odnose Ukrajine i Rusije.

Zbignjev Bžežinski
foto: Nemanja Nikolic

" Gubitak Ukrajine ne samo što je geopolitički ključan, već je i geopolitički katalitičan. Akcije Ukrajine -Ukrajinska deklaracija o nezavisnosti u decembru 1991, ukrajinsko insistiranje , prilikom pregovora u Beloj Veži da Sovjetski Savez bude zamenjen labavijom Zajednicom nezavisnih država i posebno njeno iznenadno preuzimanje, na način sličan puču, komande nad sovjetskim armijskim jedinicama stacioniranim na ukrajinskom tlu - bile su te koje su sprečile da Zajednica nezavisnih država bude samo novo ime za nešto konfederativniji Sovjetski Savez. Ukrajinsko političko samooperdeljenje sputalo je Moskvu i pružilo je primer drugim sovjetskim republikama, koje su u početku bile bojažljive, a onda su i one sledile ovaj primer. Gubitak ruske dominantne pozicije na Baltičkom moru ne samo zbog nezavisnosti Ukrajine već i zbog novih nezavisnih kavkaskih država......"

"Neposredno pred raspad Sovjetskog Saveza Jeljcinov početni potez predstavljao je uzdizanje stare ali nikad sasvim uspešne prozapadne koncepcije unutar ruske političke misli: da Rusija pripada Zapadu, da treba da bude deo Zapada i da treba, koliko je to moguće, da imitira Zapad u svom unutrašnjem razvoju. Ovu koncepciju koju su propagirali Jeljcin i njegov ministar, ruski predsednik je kasnije izneo onda kada je dovodio u pitanje rusko imperijalno nasleđe. Govoreći  u Kijevu novembra 1990, on je povodom ocene da bi se Ukrajinci i Čečni mogli okrenuti protiv njega jasno rekao: "Rusija nema ambicije da postane centar neke nove imperije.. Rusija razume bolje nego drugi štetnost te uloge, baš zato što je ona dugo igrala tu igru. Šta je ona izvukla iz toga? Da li su Rusi postali slobodniji zbog ovoga? Bogatiji? Srećniji... Istorija nas je naučila da narod koji vlada drugima ne može biti srećan". Promišljeno prijateljski stav od strane Zapada, pre svega od SAD prema novom ruskom rukovodstvu bio je izvor ohrabrivanja postsovjetskih prozapadnjaka u ruskom establišmentu za spoljnu politiku. Ovo je istovremeno jačalo proameričke tedencije u ruskom rukovodstvu i zavodilo njegove članove lično . Novi lideri su lasakli sami sebi da su na ravnoj nozi sa onima koji kreiraju politiku jedne supersile, uljuljkujući se u uverenju da su oni takođe vođe jedne supersile....." piše Bžežinski.

Zbignjev Bžežinski
foto: Nemanja Nikolic

Na strani 99 ove knjige Bžežinski piše o Ukrajini sledeće: Rastuća američka usmerenost, posebno tokom 1994, ka tome da američko-ukrajinskim odnosima dodeli visoki prioritet i da pomogne Ukrajini da konsoliduje svoju nacionalnu slobodu, bila je od strane mnogih u Moskvi- čak i od prozapadnih snaga-posmatrana kao politika okrenuta protiv vitalnog ruskog interesa da eventualno vrati Ukrajinu natrag u zajednički tabor. To da će Ukrajina nekako biti reintegrisana, to je bilo uverenje mnogih pripadnika ruske političke elite".

Pa tako Bžežeinski u fusnoti spominje tekst iz Interfax 20. novembra 1996 da glavni Jeljcinov savetnik smatra da ukrajina treba da bude "privremeni fenomen", dok moskovska Obshchaya Gazeta od 10. decembra 1996. izveštava da " u doglednoj budućnosti događaji u Istočnoj Ukrajini mogu suočiti Rusiju sa veoma teškim problemom. Masovne manifestacije... razočarenja biće praćene pozivima Rusiji ili čak zahtevima da preuzme region. Sasvim mali borj ljudi u Moskvi bio bi spreman da podrži takve zahteve". Kada je reč o ruskim namerama, Zapad je sigurno bio uzmemiren ruskim pretenzijama na Krim i Sevastopolj, kao i takvim provokativnim činovima kao što je uključivanje Sevastopolja u noćne vremsnek prognoze za ruske gradove od strane ruske državne televizije", navodi citete Bžežinski.

Zbignjev Bžežinski
foto: Nemanja Nikolic

O ulasku Rusije u EU i NATO

"Pošto se EU i NATO šire, Ukrajina će verovatno biti u poziciji da izabre da li ona želi da bude deo neke od ovih organizacija. Verovatno će ona želeti da se priključi obema, onda kada se budu one graničile sa njom i kad njena unutrašnja transformacija  počene da je preporučuje za članstvo u njima. Iako će to uzeti dosta vremena, nije isuviše rano za Zapad- dok i dalje bude uvećavao svoje ekonomske i bezbednosne veze sa Kijevom- da počne da ukazuje da je decenija od 2005 do 2015 razuman vremenski okvir za početak ukrajinskog postepenog uključivanja, čime bi se smanjio rizik od straha Ukrajinaca da će evropska ekspanzija biti zaustavljena na poljsko-ukrajinskim granicama..... Rusija će se neuporedivo teže pomiriti sa ukrajinski pristupom u NATO, jer bi to značilo njeno priznanje da sudbina Ukrajine nije više organski povezana sa Rusijom. Ipak ako hoće da preživi kao nezavisna država Ukrajina mora postati deo Centralne Evrope, a ne Evroazije, a kako hoće da bude deo Centralne Evrope, tada će ona morati da u punom smisluuzme učešća u vezama Centralne Evrope sa NATO i EU. Rusko prihvatanje ovih veza će onda uticati na Rusiju da sama donese odluku da postane istinski deo Evrope. Rusko odbijanje ove opcije bilo bi isto što i odbacivanje Evrope u korist usamljeno "evroazijskog" identiteta i egzistencije. Ključna stvar koju valja imati na umu jeste da Rusija ne može biti u Evropi a da Ukrajina takođe ne bude u Evropi, kao što ni Ukrajina ne može biti u Evropi a da Rusija ne bude u njoj. Ako se prihvati stav da je Rusija već bacila kocku u vezi sa Evropom, onda sledi da je u krajnjoj liniji u vlastitom interesu Rusije da se Ukrajina uključi u šireće evropske strukture. i zaista ukrajinski odnos sa Evropom mogao bi da bude prekretna tačka za samu Rusiju. Ali to isto tako znači da odlučujući momenat za definisanje ruskih odnosa sa Evropom još neko vreme  neće biti na dnevnom redu- odlučujući u tom smislu što bi ukrajinsko opredeljivanje za Evropu dovelo stvari do razrešenja kad je reč o ruskoj odluci kaj se tiče sledeće faze njene istorije: ili da bude deo Evrope ili da postane evroazijski izgnanik, niti istinski evropska niti azijska i uglibljena u svoje konfilkte sa "najbližim inostranstvom", piše Bžežinski o ukrajinsko -ruskim odnosima....

Ko je bio Zbignjev Bžežinski

Zbignjev Bžežinski, uticajni američki politikolog poljskog porekla i najpoznatiji politički savetnik tokom Hladnog rođen je u Varšavi 1928. godine. Neki ruski izvori spekulišu da je on zapravo rođen u poljskom konzulatu u ukrajinskom gradu Harkovu, koji je u to vreme bio deo SSSR, ali da su njegovi roditelji prijavili da je rođen u Poljskoj, a ne u Sovjetskom Savezu.

Pohađao je katoličku školu u vreme kada je njegov otac službovao kao diplomata u Francuskoj i Nemačkoj, a familija se preselila u Montreal 1938. kada je stariji Bžežinski imenovan za poljskog generalnog konzula, koji je, kada su šest godina kasnije komunisti preuzeli vlast u Poljskoj, porodicu je preselio na jednu farmu u kanadskoj unutrašnjosti. Po Los Anđeles tajmsu, mladi Bžežinski je tu počeo da uči ruski od jednog emigranta.

Obrazovao se u Kanadi (McGill University, gde je stekao diplomu iz oblasti ekonomije i političkih nauka) i u SAD, gde je na Harvardu doktorirao u oblasti političkih nauka sa tezom o totalitarnom sistemu SSSR. Česta putovanja i Istočnu Evropu i nekoliko knjiga i članaka u 1950-ih doprineli su da se Bžežinski pročuje kao ekspert za komunizam i postao jedan od najuticajnijih autora strategije borbe protiv komunizma i koncepta novog oblika američke hegemonije. Od 1960. godine Bžežinski je 17 godina bio šef Instituta za probleme komunizma ka Kolumbija univerzitetu.

Godine 1966. Bžežinski je pozvan da radi u političkom savetu za planiranje Stejt departmenta u bio uključen u definisanje spoljno političke doktrine Vašingtona. Zajedno sa Dejvidom Rokfelerom bio je jedan od osnivača, a od 1973 do 1976. i izvršni direktor Trilateralne komisije - međunarodne organizacije u koju su uključeni uticajni ljudi iz Severne Amerike, Zapadne Evrope i Azije. Tokom svoje karijere, bio bi povezan sa raznim uticajnim umereno-liberalnim grupama i asocijacijama, uključujući korporaciju Rand, Savet za spoljne odnose, Amnesti International i Nacionalna asocijacija za unapređenje prava obojenih ljudi.

Bio je savetnik u Kenedijevoj administraciji, savetnik predsednika Lindona Džonsona od 1966. do 1968. Bžežinski je bio protiv širenja američkog učešća u ratu u Indokini, čak je zbog toga i napustio svoju poziciju predsedničkog savetnika i postao savetnik američkog potpredsednika Hjuberta H. Hamfrija. Kasnije, od 1977. do 1981. godine, bio je savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji američkog predsednika Džimija Kartera. Bžežinski je bio jedan od ideologa američke borbe protiv Sovjetske ekspanzije u Evropi, u Vijetnamu, u Africi, na Kubi i u Avganistanu. Snažno je podržavao naoružavanje avganistanskih pobunjenika u Avganistanu i njihovog angažovanja protiv sovjetskih trupa, što je, kako je pisao predsedniku Karteru, smatrao osvetom za američki neuspeh u Vijetnamskom ratu.

Naoružavanje mudžahedina je dovelo do povlačenja Sovjeta iz Avganistana, ali je imalo uticaj i na pretvaranje Irana u anti-zapadnu islamsku šiitsku državu, a kasnije i na formiranje Alkaide i dominaciju talibana u Avganistanu, gde su SAD petnaest godina zaglavljene u najdužem ratu u svojoj istoriji. Neki analitičari smatraju da je Bžežinski nenamerno pomogao da se stvori Alkaida, kada je ubedio predsednika Kartera da aktivira tajni program CIA za podsticanje pobunjenika kako bi to izazvalo sovjetsku vojnu intervenciju. Po toj verziji, CIA je počela da naoružava pobunjenike šest meseci pre sovjetske

U vreme dok je bio Karterov savetnik za nacionalnu bezbednost smatra se da je pomogao rušenju ekonomskih barijera između Zapada i Sovjetskog Saveza i Kine, a za njegovog mandata potpisan je Sporazum o ograničavanju strateškog naoružanja (SALT dva). Zalagao se za normalizovanje američko-kineskih odnosa. Pomagao je Karteru da prevaziđe velike razlike između egipatskih i izraelskih lidera Anvara el Sadata i Menahema Begina što je dovelo do potpisivanja sporazuma iz Kamp Dejvida u septembru 1978.

Kada je Iranska kriza talaca 1979. godine zapretila da ugrozi sliku o globalnoj moći i uticaju SAD i postala izvor frustracije Karterove administracije. Bžežinski je tokom prvih meseci 1980. godine, podržan od strane Pentagona, počeo je da se zalaže za vojnu akciju. Misija, pod nazivom Pustinja Jedan, rezultirala je kompletnim vojnim i političkim poniženjem i Vens, koji se zalagao za pregovore je podneo ostavku, a Karter je izgubio izbore protiv Ronalda Regana.

Bio je autor brojnih predloga da se sruši Sovjetski Savez. "Poraz i raspad Sovjetskog Saveza je bio poslednji korak u brzom usponu SAD na zapadnoj hemisferi, kao jedine i zaista, prve istinski globalne sile," napisao je Bžežinski 1998. u svojoj knjizi Grand Chessboard.

Nakon što je Vladimir Putin došao na čelo Rusije, bio je zagovornik proširenja NATO-a i privlačenja bivših sovjetskih republika u NATO. Pozdravio je rat u Libiji u 2011, "narandžastu revoluciju" u Ukrajini i "ružičastu revoluciju" u Gruziji. Bžežinski je smatrao da je imperijalni status Rusiji neraskidivo povezana s njenim jedinstvom s Ukrajinom, pa se 2000-ih zalagao da se spreči novo ujedinjenje Rusije i Ukrajine.

Kurir.rs/A.Mlakar

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...