Albanija ima podmornice? Ovo pitanje decenijama je predmet podsmeha i skaradnih odgovora u stilu, da one ne mogu zaroniti, do toga da na svakih pola sata izranjaju kako bi posada udisala vazduh. Međutim, ma koliko priča bila smešna, država orlova je imala moćnu podmorničku flotu, koja je, pre nego što je utonula u duboku izolaciju, bila branik jugozapadnih pomorskih granica Varšavskog pakta sve do 1968.
O ovim podmornicama postoje razna nagađanja, koja i danas imaju prizvuk senzacije, a oficijelnih podataka je veoma malo, što otežava rekonstrukciju cele priče te time podgreva sumnju na objektivnost.
Sve je počelo sa Enverom Hodžom
Priča o prvim albanskim podmornicama počinje 1958 godine, kada je saradnja Envera Hodže i sovjetskog lidera Nikite Hruščova bila na vrhuncu. Prve podmornice klase „Whisky“ (Подводные лодки проекта 613) iz Sovjetskog saveza su uplovile u pomorsku bazu Pashaliman. Radilo se o 12 primeraka navodno izgrađenih 1954, 1955. i 1956. godine. Informacije o u brodgradilištima gde su podmornice napravljene su veoma sporne. Po jednoj verziji to su bila Lenjingrad (Са́нкт-Петербу́рг), a po drugom brodogradilište Nikolaev (Никола́ев) na Crnom moru.
Da je druga verzija možda najtačnija govori i izjava Dashmir Ohri nekadašnjeg komandanta podmornice broj 105 u kojoj on kaže da je sa ovim plovilom iz Crnog mora doplovio do Valone 1958. godine, kao i da je svih 12 podmornica klase Whisky preuzeto iz sastava podmorničarske flotile Crnomorske flote.
Na osam podmornica bile su isključivo sovjetske, a na četiri meštovite albansko-sovjetske posade. Glavni zadatak ove podmorničke flote, za koju na Zapadu u početku nisu znali, bilo je praćenje mornarica NATO, Grčke i Italije, kontrola ulaza i izlaza iz Ortanta na prelazu iz Jadranskog u Jonsko more i patrole duž blokovski neutralne Jugoslavije.
Ljubav između dve socijalističke zemlje i članice Istočnog bloka je iznenada naglo prekinuta 1961. godine kada je Enver Hodža pomislio da je «Veliki brat» omekšao u svojim stavovima. Zaoštravanje dojučerašnjih saveznika odrazilo se i na posade podmornica. Kolegijalni odnosi naglo su prekinuti, a između sovjetskih i albanskih mornara došlo je čak i do potezanja oružja. Sovjeti su odlučili da isplove sa 8 podmornica posle naređenja Hruščova, dok su Albancima ostavljene 4 podmornice na kojima su se nalazile meštovite posade. Dugo vremena se tumačilo da je Sovjetska mornarica 4 primerka ostavila namerno kao nekakva vrsta odštete za korišćenje pomorske baze Pashaliman.
Albanci su ubrzo uz pomoć postojećeg podmorničarskog kadra osposobili dodatno osoblje kako bi preuzeli kompletne zadatke. Posle obuke i kompletiranja posada, 4 albanske podmornice dobile su i prve zadatke da počnu kontrolu pomorskog saobraćaja na ulazu i izlazu i Ortanta. Podmornice su često viđane i u Jonskom i Jadranskom moru. Najveći vrhunac upotrebe podmornice su doživele upravo u tom periodu – čak je decenijama posle toga na videlo javnosti isplivao veliki broj kratkih filmova na temu albanskog podmorničarstva gde se mogu videti njihove aktivnosti.
Admiral Kudret Cel govorio je da su njihove podmornice tad plovile sa brzinom od 18 čvorova, a zaroniti su mogle, po njegovim rečima, do 200 metara dubine.
Česta upotreba podmornica dovela je do trošenja resursa i rezervnih delova. Pošto su sa Sovjetskim savezom prekinuti svi odnosi, Albanija se za održavanje ovih podmornica obratila svom novom savezniku Kini od koje su dobijali obilnu vojnu pomoć. Izvori iz zapadne štampe govore da su kinezi čak tri podmornice uspeli održati operativnim i sposobnim za plovidbu.
Čuveni Albanski pisac Ismail Kadare čak je o podmornici 105 napisao knjigu »Zima velike samoće«, koja je postala hit, a ista govori o Hodžinom razlazu sa Sovjetskim savezom.. Po ovoj knjizi je snimljen film u kome Kadare igra ulogu vojnika koji je sa automatom čuvao podmornicu dok su Sovjeti pokušali da je otmu.
Nagli razlaz sa Kinezima 1975. godine opet je podmorničku flotu stavio pred težak ispit jer je nastavak održavanje, opet postao veliki problem, jer je Albanija potonula u duboku izolaciju, a samim tim su izgubljene sve nade u redovno održavanje podmornica uz kinesku podršku.
Albanska brodogradilišta nisu imali ni tehničkog iskustva ni kadra za takve logističke probleme, pa su podmornice već period (od 1977) provodili u luci nego na otvorenom moru. Uz velike napore, flota je nekako održavana.
Radikalni zaokret, posle smrti Envera Hodže i sloma socijalizma u Albaniji dovelo je u pitanje i postojanje podmornica, jer je novca bilo sve manje i manje. Mornarica je koristila samo tri podmornice jer se spominje da je jedna podmornica sa brojem 510 otpisana 1977. godine i iskorištena kao stanica za punjenje baterija, a od tri jedna pretvorena u školsku.
Poslednji dani plovidbe ovih podmornica završeni su sredinom 1994, kada je Albanija zvanično raspustila podmorničku flotu, a preostale tri podmornice prepustila zubu vremena.
Zbrka ili igra sa brojevima
Veliki problem sa identifikacijom četiri albanske podmornice predstavljali su serijski brojevi pod kojima su se one vodile u flotnoj listi. Podaci različitih izvora kako onih sa Istoka tako i sa Zapada, a još manje albanski ukazuju na opštu zbrku.
Na kratkim albanskim dokumentarnim filomovima o podmornicama vide se serijski brojevi 514, 348, 107, 105, 423. Prvi film je snimljen 1974, a kasniji početkom 1980 tih godina prošlog veka.
Ruska literatura navodi oznake S 241, 242, 360 i 358, s tim da su podmornice kasnije promenile brojeve pa tako je 214 u preregistrovana u 510, da bi 1990 nosila broj 331, zatim podmornica 242 u 51, pa 1990 u 523, a već 1993 u 442. Zatim 360 u 514, a 1990 u 552, da bi opet (navodno) 1995 bila označena kao 022. Na kraju podmornica 358 preregistrovana u 516, a zatim 1990 u 423. Takođe, ruski izvori navode da je gradnja sve 4 albanske podmornice počela 1955, porinute 1956, a uvedene u operativnu upotrebu 1961. godine.
Zapadni izvori, pre svega kredibilni Jane`s Fighitng Ship, ranije izdanje spominje brojeve 510, 512, 514, 516, s tim da se navodi, da je podmornica sa oznakom 510 iz operativne upotrebe povučena 1976 godine, dok su 512, 514, 516 ostale operativne, od čega se dve (čiji se brojevi ne navode) koriste za patrolne zadatke, a jedna kao školska podmornica za obuku.
Jane`s Fighitng Ship za godište 1974-1975 spominje da su operativne samo dve podmornice, sa registarskim brojevima 522, 523, a kao da se treća podmornica sa oznakom 521 koristi u luci za obuku, kao i stanica za punjenje baterija, te da su sve locirane u bazi Sazan.
Ova igra sa brojevima označavanja do dana današnjeg nije razjašnjena, ali se može svesti pod odlično obmanjivanje protivnika kako bi se zavarao pravi trag.
Bez obzira kako priča izgledala, Albanija je veoma ponosna na svoju podmorničku flotu i ulogu koju je igrala u hladnom ratu, kao i u vreme izolacije ove južnobalkanske državice koja se nalazi na strateški važnom pomorskom čvorištu. Misterija i dalje postoji, a podataka o njihovim zadacima i patrolama je veoma malo.
Napomena:
Proizvodnja podmornica „проекта 613“ odvijala se od 1950 do 1957 godine. Ukupno je bilo izrađeno 215 podmornica ovog tipa, od kojh 115 — u Gorkom (в Горьком на заводе № 112 „Красное Сормов“), serija od 76 — u Nikolajevu (в Николаеве на заводе № 444 „им. Носенко“), njih 19 — u Lenjingradu (в Ленинграде на заводе № 189 „Балтийский завод им. Орджоникидзе“), i svega 7 podmornica — u Komsomilsku na Amuru (в Комсомольск-на-Амуре на заводе № 199 „им. Ленинского Комсомола“). Tempo izrade je bio veoma visok, tako reći, svakih pet dna vršeno je po jednio porinuće podmornica serije 613. Godišnja proizvodnja je doastigla čak 73 podmornica. I svakako, treba istaći da su tokom proizvodnje primenjivane nove tehnološke inovacije i ugrađivana savremenija oprema iz tog perioda.
Najpozantije podmornice klase „Whiskey“ su njih dve, koje su izgrađene u Gorkom, oznake „S-80“ i druga iz Lenjingrada „S-61“.
Kurir.rs/A.Mlakar
