Najnovije vesti

60 GODINA OD INVAZIJE NA ZALIV SVINJA: Kako je neslavno propao američki pokušaj smene Fidela Kastra na Kubi VIDEO
Foto: Printscreen Youtube

Hasta la victoria siempre

60 GODINA OD INVAZIJE NA ZALIV SVINJA: Kako je neslavno propao američki pokušaj smene Fidela Kastra na Kubi VIDEO

Planeta

Šest decenija posle invazije na Zaliv svinja - neuspelog pokušaja da se zbaci režim Fidela Kastra - Kuba i dalje slavi svoju pobedu.

Džoni Lopez de la Kruz ne može da diše. Naguran je u kamion sa 100 drugih zatvorenika i vazduha nema. Pokušavaju da kopčama sa vojničkih opasača probiju krov kamiona kako bi udahnuli malo vazduha. Kupuju vreme jer većina veruje da će biti pogubljeni kada stignu do Havane.

Sedam sati kasnije, kamion staje. Tela padaju na asfalt, neki su mrtvi neki onesvešćeni. Džoni jedva ostaje na nogama. Iz drugih vozila izlazi još zatvorenika, gotovo 1100. To su preživeli iz 2506. brigade, grupe od 1400 mladića koji su pre nekoliko sati pokušali da izvrše invaziju na Kubu, samo da bi ih dočekale Kastrove snage.

Većina njih je pobegla sa Kube kada je Kastro došao na vlast, CIA ih je regrutovala i poslala nazad. Iako je Kastro uživao veliku popularnost, bilo je i onih koji se nisu slagali sa njegovom revolucijom.

Invazija na Kubu 1961. godine bila je od samog starta osuđena na propast, piše BBC. Iz Bele kuće, predsednik Džon F. Kenedi je u poslednjem trenutku otkazao američke vazdušne napade iz straha da ne ispadne kao da Vašington stoji iza invazije, što bi dalo povod Sovjetkom savezu, Kastrovom savezniku, da odgovori i izazove nuklearni rat. San mladih Kubanaca o "oslobađanju Kube od Kastra" potrajao je manje od 72 časa.

Na ostrvo su stigli u zoru 17. aprila 1961. godine. Do popodneva 19. aprila bili su poraženi. Preživeli iz 2506. brigade su oslobođeni godinu dana kasnije, krajem 1962. godine posle intenzivnih pregovora. Oni koji su pobegli sa Kube, i dalje čekaju pad kubanskog socijalističkog režima. Havana, pak, slavi 19. april kao dan kada je mala zemlja pobedila plaćenike najmoćnije države na svetu.

Ovo je priča o tome kako je invazija isplanirana, zašto je propala i kako je obeležila preživele.

Zašto sam okrenuo leđa Fidelu i pridružio se "plaćenicima"

Džoni sada ima 80 godina i predsednik je Asocijacije veterana 2506. brigade. Bio je član padobranskog bataljona koji je učestvovao u invaziji. Ovo je njegova priča:

Oči su mi se otvorile kada je narednik Benitez ubijen. On je bio član Batistine policije i nije želeo da napusti Kubu jer je smatrao da nije uradio ništa pogrešno. U početku, ja sam bio za Kastra. On nikada nije rekao da je komunista. Da je to rekao, niko na Kubi ga ne bi podržao. Ali, onda su počela pogubljenja i nacionalizacija. Jednog dana, Kastrovi ljudi su došli po Beniteza i odveli ga na suđenje koje je trajalo manje od pola sata. Nisu mu dozvolili da kaže ni reč. Proglašen je krivim, pogubljen i bačen u raku sa četvoricom drugim. To me je probudilo. Kako je moguće da se ljudi osuđuju na smrt a da im se ne dozvoli da se brane. To je zloupotreba vlasti. Tada sam se pridružio kontrarevolucionarima, delili smo pamflete i pisali "Dole Fidel" po zidovima. Kada su dva člana moje grupe uhapšena, uz pomoć prijatelja i lažnih papira sam 1960. pobegao u Majami. Znao sam da CIA već obučava Kubance koji su pobegli i pridružio sam im se.

Vojska od 1400 izgnanika

U periodu od 1959. do 1960. hiljade mladih Kastrovih protivnika, poput Lopeza de la Kruza, su zaključili da imaju dve opcije - ili da pobegnu ili da se bore protiv vlade. Većina je završila u SAD, zemlji koja je bila vrlo zainteresovana da zbaci Fidela sa vlasti.

Nacionalizacija američkih fabrika i biznisa, kao i sve bliskije veze Kube i Rusije pogoršale su odnose SAD i Havane, a Kastro je postao sve jači regionalni uticaj. CIA, Pentagon i Bela kuća u vreme Dvajta Ajzenhauera, su odlučili da ga likvidiraju. I pronašli su grupu klubanskih izgnanika da to urade. Njih 1400. U međuvremenu, Kuba se pripremala za invaziju

Heroj otadžbine

Horhe Ortega Delgado borio se na Fidelovoj strani u vreme invazije. Sada 77-godišnjak, oči mu i dalje zaiskre kada se seti tog doba.

Poreklom sam iz siromašne, radničke porodice. Kada je revolucija trijumfovala, imao sam 15 godina i odmah sam im se priključio. SAD su počele da intervenišu i napadaju Kubu. U oktobru 1959. godine Revolucionarna milicja je osnovana. Pridružio sam im se i obučavao se dve godine. Krajem oktobra 1960. obišao nas je vrhovni komandant Fidel Kastro. Želeo je da porazgovara sa svima nama. Bilo nas je gotovo 1500. Zatražio je od onih mlađih od 20 da se pridruže protivvazdušnoj odbrani. Tog popodneva sam zatražio dozvolu roditelja da im se pridružim. Dali su mi je. Bio sam dodeljen 30 bateriji. Tada sam počeo da se obučavam za PVO.

Plan

Prvobitni plan CIA-e i Ajzenhauerove administracije bilo je da izgnanici krenu iz Nikaragve i pristanu kod Trinidada, gradu na jugu Kube. Glavni cilj je bio da okupiraju tu oblast i dovoljno dugo pružaju otpor kako bi se formirala vlada koju bi SAD podržale.

Trinidad se nalazi blizu Eskambrej planina gde su se već krili Kastrovi protivnici koji bi sada trebalo da se pridruže novim trupama i, ako bude potrebno, organizuju gerilske napade po uzoru na one kakve je Kastro vodio u planinama Sijera Maestre.

Da bi olakšali iskrcavanje, 16 aviona je trebalo da prethodno izbombarduje Kastrove glavne aerodrome, uništi njegove vazduhoplovne snage i zauzme kubansko nebo.

Plan se radikalno promenio kada je Kenedi postao predsednik. Iako je u načelu podržao plan, smatrao je da je invazija Trinidata previše smela. Takođe je smanjio broj aviona na 8 i promenio vreme i zonu invazije, izabravši tako jednu od najgorih mogućih tačaka: Zaliv svinja, negostoljubivu obalu na jugu ostrva sa močvarama i mangorvima i oštrim grebenima koji otežavaju i usporavaju svako iskrcavanje.

Bombardovanje - 15. april

Horhe Orgeta Delgado je upravo završio sa vežbama i radovao se slobodnom danu, 15. aprila posle više meseci vojne obuke. U zoru, sirene za uzbunu su se oglasile. Dva aerodroma u Havani i još jedan u Santijagu su bombardovani.

"Nismo mogli da verujemo. Bili smo spremni na sve da odbranimo domovinu", rekao je on.

Bombardovanje je bilo prvo koje je Kenedi odobrio pre iskrcavanja zakazanog za 17. april. Osam aviona poletelo je iz baze u Nikaragvi i zasulo bombama aerodrome u Satijagu i Havani. Uprkos tome što je sedam osoba stradalo, bombe su samo oštetile nekoliko kubanskih aviona, od kojih su mnogi već bili pokvareni. Kastrova avijacija je ostala gotovo netaknuta i uspeli su da obore jedan američki avion.

Posle bombardovanja, avion sa kubanskim oznakama sleteo je na Floridi. Pilot je tvrdio da je kubanski dezerter. U stvarnosti, on je bio deo CIA-inog plana, paravan koji je trebalo da prikrije umešanost SAD u invaziju. Plan im nije uspeo i Kenedi je otkazao ostale vazdušne napade uništivši tako planove 2506. brigade. "Rat je bio izgubljen pre nego što je i počeo", rekao je Lopez de la Kruz.

Međutim, u tom trenutku, napadači to nisu znali.

Iskrcavanje

17. aprila u jedan sat ujutru, brodovi su stigli do Larga plaže na kraju uskog Zaliva svinja. Nisu želeli da prave buku. Iznenađenje je bilo deo plana. Međutim, Kastro je mesecima očekivao napad. Znao je da će sukob sa SAD biti poput bitke Davida i Golijata i bio je spreman. Poslao je patrole na svaku plažu na ostrvu. Faktor iznenađenja je propao. Kastrove snage su bile spremne.

Papirni brodovi

Umberto Lopez Saldana ima 83 godine. Napustio je Kubu 1960. godine i pridružio se Brigadi. Bio je u čamcima koji su pristizali na obalu.

"Bilo je to teško iskrcavanje, a borba nas je tek čekala. U suštini, brodovi su nam bili previše mali i svaki put kada bi udarili u neki greben, bili bi uništeni. Mnogi su potonuli. Iskrcavanje je potrajalo do jutra. Oko 6 ujutru, Kastrova avijacija je bila spremna. Počeli su danas bombarduju. Brodovi kao da su nam bili od papira. Kastrovi avioni su potopili i brod sa zalihama municije i goriva. Sve je bilo izgubljeno.

Kada počneš da pucaš, strah nestaje

Horhe Ortega i njegova baterija stigli su do Zaliva u 17 časova 17. aprila. Tamo je saznao da će se boriti sa 1200 ljudi koji su uspeli da se dokopaju obale. Dan ranije slušali su Fidelov počasni govor sedmorici stradalih u bombardovanju. U tom govoru je prvi put Fidel otkrio socijalističku prirodu revolucije i pozvao narod da se odupre plaćenicima.

Ujutru, 18. aprila, Ortega je prvi put koristio top i gađao avione. "Bili smo uplašeni ali kada počneš da pucaš, bes te obuzme i strah nestaje", rekao je on. Kasnije tog dana, njegova baterija je opkolila dobar deo vojske izgnanika.

Sutradan ujutru, 19. aprila, videli su kako PVO obara neprijateljski avion. Kako je Kenedi otkazao bombaške napade, B-26 avioni bili su glineni golubovi za kubansku PVO i vojnu avijaciju. Brodovi sa gorivom i municijom su potopljeni pa avioni nisu mogli da dopune gorivo na obližnjem aerodromu nego da se vrate u Nikaragvu, a to je oduzimalo vreme. Ako bi skinuli mitraljezue se aviona, bili su laka meta kubanskim snagama.

Dvadeset četiri sata posle iskrcavanja 17. aprila, vojska kubanskih izgnanika izgubila je dva od šest brodova i polovinu avio flote. Ostatak se povukao ka otvorenom moru.

Propast 19. april

Kastro je bio svestan u kakvom su problemu njegovi neprijatelji i naredio je napad iz svog oružja. Njegove trupe su stizale u talasima, dobro naoružane. Do kraja trećeg dana, izgnanici su ostali bez municije, aviona ili mogućnosti bekstva. Predali su se u 17.30 19. aprila. Broj žrtava invazije je teško utvrditi zbog potopljenih brodova, ali se procenjuje da ih je poginulo 103 i ranjeno još 100. Sa kubanske strane, broj žrtava je bio 176.

Čin arogancije

Obaveštajci procenjuju da je invazija bila užasno arogantna greška CIA-e. Američka obaveštajna agencija je potcenila Kastrovu popularnost i poslala je 1400 ljudi da se sukobi sa desetinama hiljada kubanskih vojnika. Nekih 1100 pripadnika 2506. brigade je uhvaćeno i poslato u zatvore u Havani.

U zatvoru

Umberto Lopez Saldana bio je jedan od zatvorenika.

Pre nego što su nas poslali u zatvor, Če Gevara se pojavio i pitao nas čime smo se bavili pre nego što smo napustili Kubu. Delovao je veoma mirno ali sam uvek mislio da u svakom trenutku može da me ubije. Prebacili su nas u nekoliko kamiona koji su bili prepuni i hermetički zatvoreni. nismo mogli da dišemo. Čuli smo ljude kako nam viču "izdajice", "prodane duše", "plaćenici". U zatvoru je bilo loše. Bili su prepunjeni i morali smo da spavamo na podu. Cigarete su bile retka i tražena roba pa su neki zatvorenici počeli da puše narandžine kore. Kada bi nas izveli u šetnju, stražari bi nas bockali bajonetima ako ne držimo korak. Na 150 zatvorenika postojao je jedan toalet. Dobijali smo šolju kafe koja je zapravo bila prljava voda. Često bi nam pljunuli u nju- Hleb koji su nam davali bio je tvrd kao kamen i morali smo da ga umačemo u vodu kako bi ga sažvakali. Hrane nije bilo.

Razmena

Lopez de la Kruz je proveo tri meseca u samici jer je pokušao da pobegne. Zbog toga je bio poslednji koji je prebačen u Majami, na Božić 1962.

Kenedi je poslao čuvenog advokata da pregovara sa Kastrom. Džejms Donovan je u februaru 1962. uspeo da izdejstvuje razmenu zatvorenika sa Sovjetskim savezom. Prvi put je u Havanu stigao 30. avgusta 1962. i sutradan se sreo sa Kastrom i pregovarao. Narednih meseci, više puta se sreo sa kubanskim liderom koji je želeo nadoknadu za invaziju.

U međuvremenu, zatvorenici su bili izvedeni pred javni sud zbog izdaje. Mnogi od njih su očekivali da će ih streljati. Umesto toga, dobili su 30 godina robije. Sud je utvrdio i kolika bi kompenzacija trebalo da bude - 62 miliona američkih dolara.

Do kraja decembra, Donovan je uspeo da se dogovori sa Kastrom da pusti zatvorenike u zamenu za lekove i hranu vredne 53 miliona američkih dolara. Kada su lekovi i hrana stigli, prvi letovi sa zatvorenicima su krenuli ka Majamiju.

"Ljudi kažu da su nas trampili za hranu za bebe, ali se mi nismo osećali poniženo. Zahvaljujući tome, Kuba je dobila odeću, hranu i lekove", kaže Lopez Saldana.

Oni će nam uvek biti neprijatelji

"Da li ću jednog dana moći da sednem sa njima na piće? Teško jer su mnogi moji prijatelji tada stradali. Da pričamo, može. Kuba je uvek otvorena za dijalog", kaže kubanski borac Horhe Ortega. Ali, dodaje on, za njega su pripadnici brigade plaćenici koji su se prodali Americi. "Oni će nam uvek biti neprijatelji", kaže.

Izdajnici na Kubi, heroji u Majamiju

Kuba invaziju na Zaliv svinja smatra agresorskim činom izdajnika koji su se prodali SAD i svaki 19. april obeležava vojnim paradama i komemoracijama. 150 kilometara dalje, raspoloženje je potpuno drugačije - nostalgija za stvarima kakve su mogle da budu da je invazija bila uspešna.

Kurir.rs/K.P.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track