Amerika je u Avganistanu zaglavljena već više nego što je svojevremeno bila u Vijetnamu, i ovo je postao najduži rat u njenoj istoriji. Sovjetsko povlačenje iz Avganistana 1988. godine američka i javnosti zapadnih država slavile su kao veliku pobedu nad SSSR-om, ne sluteći da će 15 godina kasnije njihovi vojnici ostavljati kosti na tim istim afganistanskim gudurama.
Združena komanda Međunarodnih snaga za podršku u obezbeđivanju bezbednosti (ISAF), koja je imala ingerencije upravljanja operacijama u Avganistanu, službeno je ovog meseca završila svoju misiju. Komandovanje operacijama ISAF sada je u rukama avganistanskih snaga bezbednosti.
Komandant ISAF misije, general John Campbell, izjavio je nedavno da su avganistanske snage sposobne štititi sopstvenu zemlju i upozorio da „moraju učiniti promene u vodstvu, koje su u toku, a određeni ljudi moraju preuzeti odgovornost.“
S gašenjem ISAF misije, NATO je započeo početkom 2015. s novom misijom podrške – “Resulote Support Mission”.
U Afganistanu se trenutno nalazi oko 15 hiljada stranih vojnika, sa dilemom što i kako dalje. Predsednik SAD Donald Tramp namerava poslati više američkih vojnika u Avganistan i zahteva od saveznika u NATO-u da i oni povećaju broj svojih trupa.
Pentagon namerava u Afganistanu zadržati određeni broj specijalnih snaga čiji bi zadatak bio lov na teroriste i pružanje podrške avganistanskim snagama, a Amerikanci bi rado da u Avganistanu ostanu i nemačke posebne jedinice (KSK). Koliko će hrvatskih vojnika ostati u Afganistanu i do kada zavisi od dogovora sa saveznicima.
Hrvatska ima nameru da i dalje najveći broj pripadnika hrvatskog kontingenta obavlja zadatke mentoriranja i obuke. Inače, hrvatski pripadnici operacije “Resulote Support Mission” raspoređeni su u bazama u Kabulu, u kampovima „Werehouse“, „Alamo“, „KAIA“, „Eggers“, „Phoenix“, „Black Horse“ i Komandi operacije, i Mazar -e-Sharifu kampovima „Mike Spann“ i „Marmal“.
Zajedničko delovanje Hrvata sa poljskim, ali i američkim vojnim specijalcima model je koji su pozdravili Amerikanci u sklopu strategije povlačenja iz te nemirne zemlje. Nekoliko pripadnika hrvatskog Bataljona za specijalna delovanja raspoređeno je pod komandom za sever Afganistana i pod komandom koje je nadležno za zonu Kabula. Hrvatski specijalci tamo prvenstveno rade na zadacima savetovanja i mentorisanja Avganistanskih provincijskih snaga.
Formirani su kao poseban tim za specijalne operacije SOTU (Special Operations Task Unit) na području odgovornosti regionalne komande „East“ (RC E). Hrvatski SOTU deluje u okviru poljskog TF-50 u gradu Ghazniju. Upravo su sposobnosti interventnih snaga specijalne policije definisane kao jedna od kritično nedostajućih kako u dostizanju sposobnosti Afganistanskih snaga bezbednosti za preuzimanje odgovornosti za bezbednost na celoj teritoriji Avganistana.
S obzirom da je kroz ISAF misiju prošlo preko 1.500 hrvatskih vojnika, i da su ukupni troškovi po vojniku bili oko 450 hiljada kuna, 10-godišnje učešće u Afganistanu hrvatske je građane koštalo najmanje 700 miliona kuna, odnosno 100 miliona evra.
Rat u Afganistanu američke poreske obveznike koštao najmanje bilion dolara, a očekuje se da će do potpunog okončanja povlačenja trupa biti potrošeno još nekoliko desetina milijardi, pokazuje to računica „Financial Timesa”. List navodi da je oko 80 posto ukupne sume utrošeno za vreme predsednikovanja Nobelovca Baraka Obame od 2009. godine.
Kada je Amerika posle 11. septembra 2001. povela rat protiv terorizma, malo je verovatno da su stratezi Vašingtonu računali na mršave rezultate 13 godina kasnije. Nezvanične procene pokazuju da je u sukobu poginulo oko 21 hiljada avganistanskih civila i ukupno tri i po hiljada pripadnika međunarodne koalicije predvođene SAD.
Iako je talibanski režim veoma brzo srušen još na početku rata, što se beleži kao uspeh koalicije, sve se više čini da će konačni bilans ove avganistanske avanture biti ocenjena kao neuspešna. Najveći problem celog pohoda je ipak opšti utisak da skupa operacija nije donela mnogo koristi samom Avganistanu, a da je Amerika na kraju ipak zagrizla kiselu jabuku poraza.
Kao ni Sovjeti, ni Amerikanci nisu uspeli pronaći formulu uspeha kako se nositi sa plemenskom politikom, kako obuzdati podršku koja pobunjenicima stiže iz susednog Pakistana, kako stvoriti kredibilnu vladu u Kabulu i održivu mrežu bezbednosnih snaga, i sve to sa što je moguće manje civilnih žrtava. Za razliku do Sovjeta, Amerikanci su u Avganistanu ipak bili kulturno osetljiviji.
Talibanski pokret, zajedno sa radikalima ISIL-a je ponovo u usponu i preti da naruši ionako krhki poredak instalirane vlasti. U Avganistanu su čak i oni koji jedva čekaju da vide leđa stranim vojnicima i te kako svesni da bez strane pomoći nema obnove i razvoja. Za sada je jedino izvesno da mogu da računaju na 16 milijardi dolara pomoći do kraja 2016. godine.
Zbog Avganistana, ali i nekih drugih spoljnopolitičkih neuspeha Vašingtona poput Sirije, pre par godina američki ministar odbrane Čak Hegel dao je ostavku. Jedan od njegovih glavnih zadataka bilo je izvlačenje američkih snaga iz Avganistana i pomeranje aktivnosti Pentagona na azijski region. Osim problema na terenu, u Avganistanu, NATO je i u logističkom škripcu. Pre 5 godina godina Pakistan je SAD-u uskratio kopneni prolaz za snabdevanje trupa, a posle bezbroj američkih bombardovanja civila u zonama uz granicu s Avganistanom. Kirgistan, u kome SAD imaju u zakupu bazu „Manas“, blizu Biškeka, zatražio je da se baza koristi isključivo u civilne svrhe. U takvim okolnostima, „Severna ruta“ preko Rusije i vazduhoplovna baza „Vostočni“ ruske vojske u Uljanovsku jedini su moćni oslonac kopnenog i vazdušnog mosta Amerike i NATO-a iz Avganistana na sever, prema Rusiji.
Aerodrom „Vostočni“ pokraj reke Volge je na dve hiljade milja od Kabula. Izgrađena je 1983. i raspolaže sa trećom po dužini pistom u svetu od 5.100 metara – i u stanju je prihvatiti sve vrste aviona, uključujući i najteži američki “Boeing C 17 globmaster” sa 78 tona tereta.
Ovih dana, zapadni mediji stidljivo otvaraju problem povlačenja NATO trupa, opreme i teškog naoružanja iz Avganistana, koje bi uskoro trebalo da krene takozvanom „Severnom rutom“ preko – ruske teritorije. Problem je u sledećem: kako izvući milione tona opreme iz planinske zemlje sa praktično nepostojećom infrastrukturom? Plan koji je u glavnim crtama bio zamišljen još pre osam godina, oslanjao se na severnu NDT-rutu (Northern Distribution Network), koja se preko baltičkih luka nastavljala preko ruske teritorije, da bi se kroz Kazhastan i Uzbekistan spuštala do granice sa Avganistanom.
Svakako da je težište rute, koja je uključivala drumski, železnički i vazdušni saobraćaj do sada ležalo na snabdevanju trupa, dok se od ove godine prebacuje na njihovo povlačenje.
Sve u svemu, NATO-u predstoji vrlo osetljiva operacija, koja je pre krize u Ukrajini nije bila upitna. Daleko od toga da se u slučaju „Severne rute“ radi o tajni. Dovoljno je otvoriti neke od američkih novina da bi se shvatilo kako se najveća NATO-nacija već mesecima muči i nosi sa logističkim problemima izvlačenja svojih vojnika i njihove opreme sa Hindukuša. Najjeftinije i najbrže bi bilo na jug preko luke u Karačiju, ali Pakistan je za NATO zbog više razloga nesigurno okruženje.
Šesnaest članica NATO-a (Kanada i Evropljani, od većih: Nemačka, Velika Britanija i Poljska) i još dve ne-NATO zemlje (Finska, Švedska) potpisuju 2006. ugovor sa ruskom, za tu priliku osnovanu kompaniju „Salis“, čiji je vlasnik ruska kompanija „Volga Dnjepar“ sa sedištem u Lajpcgu. Uslovi ugovora: ruski „Salis“ će otvoriti i održavati „Severnu rutu“ kako bi NATO kroz Rusiju prevozio „sve što ne poseduje sposobnost da eksplodira“, kako pišu američki mediji. Prevedeno, sve osim oružja. I to je ono što brine Amerikance – da bi Moskva zbog Ukrajine mogla odlučiti da joj tranzitni prihod od milijarde evra godišnje više ne treba, i da odluči zatvoriti „rutu za distribuciju“ upravo u trenutku kada treba „distribuirati“ ISAF-trupe iz Avganistana.
Prošle godine NATO komandanti su, prema ruskim medijima, nezvanično zatražili od ruskog Ministarstva odbrane informacije oko načina povlačenja Sovjetskih trupa iz Afganistana 1989. godine, kako bi iskoristili to iskustvo za planirano povlačenje trupa. Pogoršani odnosi Rusije i Zapada zbog situacije u Ukrajini, barem za sada, nisu stopirali prebacivanje NATO-ovih oklopnih vozila iz Kabula preko tranzitnog centra u Uljanovsku kog Severnoatlantski savez koristi od 2008. Kao ni sama misija ISAF, ni povlačenje iz nemirnog Afganistana neće biti nimalo jednostavna operacija. Ipak, ni Rusiji, zbog njenih unutrašnjih razloga, sigurno nije u interesu da se situacija u Avganistanu u potpunosti otme kontroli.
Kurir.rs/Denis Krnić/Andrej Mlakar/Vojnopolitička osmatračnica
NE PROPUSTITE
