Uz svu izraelsku vojnu i tehnološku superiornost, koja se vidi i u broju žrtava - kako odraslih, tako i dece – palestinski Hamas se pokazao kao žilav protivnik sa raketnim arsenalom koji je veći nego što su izraelske službe očekivale.
Žrtava je već premnogo, a još nije isključena mogućnost dramatičnog pogoršanja situacije: neki strahuju da bi se u sukob oko Gaze, na strani Palestinaca, mogao umešati i najveći neprijatelj Izraela – Islamska Republika Iran.
Iran ne priznaje jevrejsku državu, a podržavanje palestinske borbe i oružanih grupa tipa Hamas i Hezbolah stub je iranske spoljne politike još od 1979. i Islamske revolucije.
A u vojnom smislu Iran je daleko jači nego bilo koji drugi protivnik sa kojim se Izrael dosad suočio. Iranski generali već su više puta pretili uništenjem Tel Aviva i Haife, ukoliko Izrael napadne Iran, piše Slobodna Dalmacija u analizi sukoba na Bliskom istoku.
Za dalju eskalaciju stanja čak nije nužno da se vojno umeša iranska država. Dovoljno je da se na palestinskoj strani umeša proiranski vojno-politički pokret Hezbolah iz Libana, i već bi to bio sukob ozbiljnijih razmera.
U prethodnom ratu iz 2006. Hezbolah je iznenadio vojne eksperte širom sveta i pokazao da se može ravnopravno nositi sa Izraelom. Smatra se da Hezbolah raspolaže sa oko 150.000 raketa kojima može da pokrije veliki deo teritorija Izraela: Hamasova raketna kanonada, u odnosu na Hezbolahovu, izgledala bi kao dečji vatromet.
Dobra i loša vest
Iako je prošle sedmice par raketa na Izrael doletelo i iz južnog Libana, Hezbolah se zasad drži svog javnog stava da se neće mešati u sukob u Gazi, osim ako izraelska vojska u Gazu ne uđe pešadijom (što Izrael zasad izbegava).
Spomenute rakete najverovatnije je ispalila neka od manjih palestinskih grupa koje operišu u južnom Libanu.
Hezbolah se, dakle, zasad neće mešati, ali postoji li mogućnost da se u sukob umeša sam Iran?
Tu imamo dve vesti – dobru i lošu.
Dobra je da Iranom još od 2013. vlada umerena, "meka” politička opcija, oličena u predsedniku države Hasanu Ruhaniju, koji zastupa pomirljiviji stav Irana prema Zapadu i Izraelu.
Loša vest je da Ruhaniju upravo ističe mandat: novi izbori u Iranu zakazani su za tačno mjesec dana, 18. juna, a analitičari predviđaju skoro sigurnu pobedu nekog od kandidata "tvrdog” krila iranske politike, koje iskazuje znatno veću netrpeljivost prema Izraelu i ne libi se otvorenog klinča sa jevrejskom državom.
Na toj strani je i vrhovni verski vođa Islamske Republike – ajatola Ali Hamnei, koji je još 2018. izjavio da Izrael "zloćudni kancerogeni tumor” koji se mora "ukloniti i iskoreniti”. A nakon što su prošle sedmice izraelski avioni počeli sa bombardovanjem Gaze, nazvao je Izrael "terorističkom bazom”:
"Izrael nije zemlja, već teroristička baza protiv naroda Palestine i drugih muslimanskih naroda. Borba protiv ovog despotskog režima borba je protiv ugnjetavanja i terorizma, što je dužnost svih. Kažem odlučno: ovo im neće proći. Propadanje neprijateljskog cionističkog režima započelo je i neće prestati”, rekao je Hamnei u direktnom TV obraćanju.
Ove reči dokazuju da će ajatola sigurno podržati konzervativnog kandidata, koji bi mogao da "zakuva" stvari sa Izraelom.
Tramp ojačao iransku desnicu
Jedan od kandidata za novog predsednika Irana je i Mahmud Ahmadinedžad, "tvrdolinijaš” koji je već bio na čelu Irana u dva mandata (2005.-2013.), kada je ostao upamćen po izjavi da "Izrael treba izbrisati s karte sveta”, kako su taj njegov istup iz 2005. prenele svetske agencije.
Ahmadinedžad je, pak, tvrdio da mu je izjava pogrešno prevedena, a da je zapravo rekao kako "okupatorski režim mora biti uklonjen”; dakle da je mislio na tip izraelske vlasti, a ne na Državu Izrael. No čak su se i palestinski lideri ogradili od te njegove izjave.
Analitičari nisu sigurni da će izbore dobiti baš Ahmadinedžad, ali su uvereni da kandidati "meke struje” nemaju šanse. Ne zato što je Ruhani bio loš predsednik, već zato što su američke sankcije (koje su usledile nakon što je Donald Tramp 2018. izvukao SAD iz nuklearnog sporazuma s Iranom) značajno urušile standard iranskih građana, pa se oni sada okreću "tvrđim” opcijama.
Tako je Tramp zapravo otežao položaj svog saveznika Izraela na Bliskom Istoku, jer je svojom politikom sankcija prema iranskim umerenjacima ojačao iransku desnicu, koja o Izraelu misli ono što je Ahmadinedžad 2005. javno rekao.
Čeka se 18. jun
Narednih mesec dana, dakle, nije realno očekivati da se Iran vojno umeša u izraelsko-palestinski sukob. Sve svoje poslednje adute Ruhani je bacio na nastavak pregovora u Beču o obnovi nuklearnog sporazuma: ako bi kojim slučajem u ovih mesec dana sporazum bio dogovoren i sankcije skinute, tada bi i izborne šanse umerenjaka naglo porasle.
Stoga je jasno da sadašnje iranske vlasti neće ulaziti u sukob oko Gaze, jer bi svaki takav incident značio kraj pregovora u Beču.
Umesto toga, maksimum iranskog bunta biće gestovi poput onog prošle sedmice kada je šef diplomatije Mohamad Džavad Zarif otkazao putovanje u austriju jer je Beč na vladinim zgradama istakao izraelske zastave, u znak solidarnosti sa Tel Avivom oko sukoba s Hamasom u Gazi.
Zarif nije javno komentarisao svoj potez, ali je njegov zamenik i glavni iranski pregovarač u Beču Sejed Abas Aragči na Tviteru poručio da je "šokantno i bolno” videti izraelsku zastavu na vladinim zgradama, optuživši Izrael za ubijanje civila u Gazi.
I to će biti to s iranske strane, dok je Ruhani na vlasti: otkazivanje službenih puteva u države koje podrže Izrael i umereno gnevni tvitovi. Neće biti vojne intervencije Irana, barem još ovih mesec dana.
Ali ako se izraelsko-palestinski sukob ne okonča do 18. juna, a u Teheranu očekivano pobedi "tvrdolinijaš”, onda bi Bliski Istok lako mogao postati još veće bure baruta.
Kurir.rs/Slobodna Dalmacija
NE PROPUSTITE
