Nedavna odluka Vrhovnog suda Amerike da razmotri legalnost restriktivnog zakona Misisipija koji zabranjuje abortus posle 15. nedelje mogla bi da izazove ozbiljnu političku debatu o ovom pitanju koje već decenijama deli "najdemokratskiju" zemlju na svetu i proširi već zjapeći demografski i geografski jaz između crvene (republikanske) i plave (demokratske) Amerike.
Javnost je, kada je reč o prekidu trudnoće, polarizovanija danas više nego u prvim godinama posle odluke Vrhovnog suda u slučaju Ro protiv Vejda 1973. godine, kada je utvrđeno nacionalno pravo na abortus. Sada, sa najavom strožije regulative abortusa, omogućavanja pojedinačnim državama da same određuju kada je i da li abortus legalan i de fakto povlačenjem Ro odluke, te podele će biti još izraženije.
Borba za pravo na abortus koja je izbila 1970ih podelila je Ameriku ali ne toliko po političkoj liniji koliko po kulturološkoj. Kada je Vrhovni sud potvrdio presudu u slučaju Ro protiv Vejda 1992. godine, retki su bili oni koji su verovali da bi mogli da izgube pravo na abortus.
Međutim...
Nova odluka Vrhovnog suda, doneta posle smrti čuvenog sudije Rut Bejder Ginsburg i dolaska Trampovih konzervativaca u ovo vrhovno sudsko telo, dala je državama veću slobodu u ograničavanju abortusa i odjednom je to pitanje iz metafizičkog i teoretskog postalo praksa. Žene će teško ili neće moći uopšte da legalno prekinu trudnoću u pojedinim američkim državama.
"Jedna stvar je kada je ovo simbolično pitanje kojim se određujete za koju ste stranu. Potpuno je druga kada to pitanje direktno pogađa ljude, njihovo zdravlje, njihove porodične planove. Sve su to vrlo konkretna pitanja koja će se izroditi iz ove do sada apstraktne intelektualne debate", rekao je CNN-u Robert P. Džouns, osnivač Instituta za istraživanje javne religije.
Pitanje abortusa je deo prilično "eksplozivnog" seta pitanja koja su 1960ih i 1970ih pomerila, promenila i preusmerila američku politiku.
U prvim decenijama posle Drugog svetskog rata, u vreme demokratskog "nju dila", politika je bila ta linija koja je delila građane - oni sa više para i obrazovaniji bili su za republikance, oni siromašniji i manje obrazovani za demokrate.
Međutim, sredinom 1960ih sa razvojem građanskih prava i dozvolom Afroamerikancima da glasaju, a samim tim i zauzimanjem strana kada je reč o porodici, seksu i ulozi žene u američkom društvu, linija podele između demokrata i republikanaca je počela da se menja. Demokrate su počele da privlače birače kojima su promene u društvu odgovarale, dok su za republikance bili oni koji su se osećali ugroženo zbog tih promena.
Abortus je doprineo tom procesu kada je Vrhovni sud 22. januara 1973. godine u slučaju Ro protiv Vejda doneo odluku da je u svakoj državi pravo na abortus Ustavom zagarantovano.
Ro protiv Vejda
Sudski proces Ro protiv Vejda je sudski proces iz 1973. godine pred američkim Vrhovnim sudom, nakon kojeg je u SAD-u legalizovan pobačaj na zahtev iz bilo kog razloga do vremena trudnoće kada fetus može da preživi bez make (obično do 7. meseca).
Nakon 7. meseca pobačaj se dozvoljava, ako je ugrožen život majke. Ovaj sudski proces jedan je od najkontroverznijih u istoriji američkog.
Norma L. Mekorvi (pseudonim Džejn Ro) ostala je trudna 1969. godine. Prijatelji su je savetovali da izjavi da je silovana, jer bi u tom slučaju mogla da abortira.
Kako je taj predlog otpao jer nije bilo policijskog uviđaja, ona se obratila advokaticama Sari Vedington i Lindi Kofi koje su diplomirale na Univerzitetu u Teksasu da joj pomognu da abortira i tužila Vejda, okružnog tužioca Dalasa koji se protivio abortusu.
U to vreme pobačaj je bio zabranjen, osim u posebnim okolnostima. Slučaj je došao do američkog Vrhovnog suda, koji je dozvolio Normi Mekorvi da abortira. Sudije su glasale 7:2.
Vrhovni sud je u svojoj presudi podelio period trajanja trudnoće na tri dela, i u zavisnosti od toga propisao šta države mogu da reguliđi u različitim periodima trudnoće:
- Tokom prva tri meseca savezne države ne mogu da zabrane abortus, već odluku o abortusu moraju da ostave trudnoj ženi.
- Tokom druga tri meseca države mogu da zabrane ili regulišu abortus, ukoliko je to potrebno radi očuvanja života trudnice.
- U poslednjem tromesečju trudnoće, države mogu da regulišu ili čak zabrane abortus u interesu očuvanja prenatalnog života, osim ako je abortus neophodan radi očuvanja života majke.
Norma ipak nije pobacila, nego je rodila živo dete i dala ga na usvajanje, ali je zakon ostao na snazi do današnjih dana.
Mekorvi je kasnije promenila mišljenje i zalagala se za promenu presude i tvrdila da abortus povređuje žene.
Prve reakcije na tu presudu stigle su od američkih katolika. Mnogi evanđelistički, protestantski propovednici su sredinom 1970ih tek počeli da ulaze u konzervativnu politiku, nisu želeli da se udruže sa katolicima, sa kojima imaju viševekovne verske nesuglasice, u protivljenju abortusu. Kako je decenija isticala, želja da se napravi najšira moguća koalicija kulturnih i verskih konzervativaca podstakla je versle vođe svih fela, od katolika do evanđelista da se udruže u protivljenju pobačaju i stvore takozvanu "moralnu većinu" koja će se suprotstaviti liberalima na svakom frontu.
Za pomeranje političkog sistema koji je primarno bio zasnovan na klasi na sistem koji se vrteo oko kulture bile su potrebne decenije i godinama posle Ro odluke, demokrate su imale podršku kulturno konzervativnih lidera, a republikanci onih liberalnijih. Rezultat toga je da je pravo na abortus podelilo obe stranke.
Ispitivanja javnog mnjenja 1975. godine pokazala su da i republikanci i demokrate imaju iste stavove po pitanju abortusa. Petina njih je bila za to da abortus uvek bude legalan, polovina za to da bude legalan samo u određenim okolnostima, dok je ostatak i jednih i drugih bio za to da prekid trudnoće nikad ne bude legalizovan. Nekoliko godina kasnije, 1981. kada je Ronald Regan postao predsednik zahvaljujući platformi protivljenja legalizaciji abortusa, nešto više republikanaca nego demokrata verovalo je da abortus uvek treba da bude legalan, pokazala su ispitivanja Galupa.
U to vreme, i dalje je bilo moguće naći republikance koji su za abortus i demokrate koji mu se protive a sa izborom Regana i njegovim pokušajem da eliminiše pravo na abortus, ovo pitanje je kulminiralo glasanjem Senata u junu 1983. za "Amandman o ljudskom životu" koji je trebalo da omogući federalnim državama da ponovo zabrane abortus. Amandman na Ustav morao je da dobije dvotrećinsku podršku Senata i nije prošao. Za je glasalo 49 senatora, dok je 50 bilo protiv. Zanimljivo, i danas nezamislivo, je da je 15 demokrata sa Juga glasalo za amandrman, dok je 19 republikanaca, mahom sa severoistoka ili sa Zapadne obale, bilo protiv.
Narednih decenija, rasna i kulturna pitanja bila su "lepak" koji je držao partije na okupu. Kada je vrlo razjedinjen Vrhovni sud ponovo potvrdio svoju odluku o pravu na abortus u slučaju Planirano roditeljstvo protiv Kejsija iz 1992. godine, razdor između svetonazora republikanaca i demokrata se produbio. Ispitivanja javnog mnjenja rađena tada pokazala su da je osam posto više demokrata za abortus u poređenju sa republikancima.
Bil Klinton je imao veću podršku od svih demokratskih kandidata među onima koji su bili za abortus, iako je čuvena njegova izjava da abortus treba da bude "bezbedan, legalan i redak". Uprkos tome, Klinton je i 1992. i 1996. godine trijumfovao zahvaljujući glasovima onih koji su smatrali da abortus treba da bude legalan samo u određenim uslovima ili nikad. Podela po kulturološkoj liniji se stvorila, a neslaganja stranaka po pitanju abortusa "eksplodirala".
Broj republikanaca koji su smatrali da abortus uvek treba da bude legalan, rastao je od 1970ih do 1990ih da bi 2020. pao za 13 posto. Broj demokrata koji su za abortus skočio je 2020. na 49 posto, dvostruko više nego 1970ih i 1980ih.
Ta podela bila je očigledna u vreme mandata Donalda Trampa kada su republikanci u Kongresu glasali za zabranu abortusa posle 20 nedelje. Svega dvoje republikanskih senatora se usprotivilo tom zakonu, dok su ga isto tako dva demokratska podržala. Predlog ipak nije dobio 60 glasova koliko mu je bilo potrebno da postane zakon.
Zbog svega toga, odluka Vrhovnog suda da eliminiše ili dodatno ograniči pravo na abortus u zemlji duboko podeljenoj po ovom pitanju imaće dalekosežne posledice. Već sada dvadesetak država ima zakone u fiokama koji čekaju "amin" Vrhovnog suda da ograniče i zabrane abortus. U svim tim državama, Tramp je pobedio na prethodnim izborima.
Čak i bez odluke Vrhovnog suda da ograniči abortus, neke države poput Ajdaha, Oklahome, Južne Karoline i Teksasa su zabranile abortus ako se čuje srce fetusa, što se dešava u 6. nedelji trudnoće, praktično zabranivši pobačaje. Arkanzas je otišao korak napred, zabranivši abortus "osim da se spase život trudnice". Za sada, Ro zabranjuje primenu tih zakona ali to bi moglo da se promeni u skladu sa odlukom suda u slučaju Misisipija.
Dozvoljavanje državama da same donose pravila o abortusu bi ovo pitanje "vratilo u ruke američkog naroda", kaže Peni Nensi, predsednica Zabrinutih žena Amerike. "Ovde je reč o slobodi, o tome da naši grašani mogu da razgovaraju o ovom pitanju i razviju nove politike ubeđujući se šta je najbolji odgovor".
Sa druge strane, Kristin Ford, direktorka NARAL grupe koja se zalaže za pravo na abortus smatra da će posledice ovakve odluke biti dalekosežne.
Direktor Projekta politika Teksasa Džejms Henson kaže da iako većina Teksašana podržava odluku da se zabrani abortus posle 6. nedelje, večina ipak želi da ima pristup klinici za abortus, koliko god on bio ograničen. "Ta opcija je tu", rekao je Henson i dodao da zbog toga ne očekuje da će zakon biti primenjen jer on bukvalno znači zabranu abortusa.
Stručnjaci i poznavaoci prilika se ipak slažu da koliko god crvene države pokupavale da ograniče pristup abortusu, ono iskonsko, zakonom zagarantovano pravo na prekid trudnoće još uvek nije ugroženo zbog čega mnogi Amerikanci, mahom mlađi veruju da je pitanje abortusa rešeno.
Kongresmenka iz Kalifornije, demorkata, Džudi Ču uverena je da Misisipi ipak neće proći. "Ro protiv Vejda je svim ženama u svim državama dao pravo da mogu da prekinu trudnoću i donose odluke o svom životu. A to ne sme da zavisi od toga u kojoj državi žive", rekla je ona i dodala da će početkom juna ponovo u Senatu predložiti svoj predlog zakona kojim će u federalnim zakonima biti jasno definisano i precizirano pravo na abortus utvrđeno u slučaju Ro. Kaže da ima podršku i predsednika Džoa Bajdena za taj predlog, kao i podršku Demokrtatske stranke.
Jedini problem je što ne zna da li će Donji dom Kongresa odlučivati o njenom predlogu pre ili posle presude Vrhovog suda. Čak i ako ga Kongres odobri, njen predlog zakonskog kodifiranja Roa će se pridružiti podužoj listi liberalnih prioriteta koji teško da će proći Senat ako se demokratska većina potpuno ne okupi u potpunosti oko tih pitanja.
Pitanje abortusa i fokus na taj problem samo će pomoći republikancima da ojačaju svoj stisak nad konzervativnim belcima ali i dobiju veću podršku hispano populacije koja se mahom protivi abortusu.
Demokrate se međutim nadaju da će fokus na abortus, izneti na svetlo dana i značajne probleme koje republikanci imaju sa obrazovanim belim biralkim telom, ali i mlađim biračima. Iako će ovo pitanje dodatno produbiti podele među strankama, suština Ro slučaja ostaje netaknuta - većina Amerikanaca generalno je za legalizaciju abortusa u svim ili većini slučajeva.
Zanimljivo je da su, kada je reč o verskim opredeljenjima, beli protestanti više za stavljanje abortusa van zakona nego beli katolici.
No, bilo kako bilo, odluka Vrhovnog suda o Misisipiju mogla bi da izazove novi potres time što će dozvoliti sprovođenje više restriktivnih zakona što je oduševiti neke birače i zastrašiti druge. A sve to će izazvati nova podrhtavanja duž linije podele zvane abortus koja duboko deli američko biračko telo i koja je decenijama bila "uspavana".
Kurir.rs/K.P.
NE PROPUSTITE
