Najnovije vesti

ALEKSANDAR LUKAŠENKO: Najdugovečniji evropski diktator koji je MIG-om spustio civilni avion VIDEO
Foto: EPA / MAXIM GUCHEK / POOL

ko je ko

ALEKSANDAR LUKAŠENKO: Najdugovečniji evropski diktator koji je MIG-om spustio civilni avion VIDEO

Planeta

Aleksandar Lukašenko, koji već 26 godina čvrstom rukom vlada Belorusijom, ovoga puta je nadmašio samog sebe. Poslao je vojni avion da presretne putnički kako bi iz aviona izvukao blogera i disidenta koji mu ide na živce.

Svet se digao na noge osuđujući, kako kažu, incident bez presedana, dok je Lukašenko optužio zlonamernike da su "izgubili razum" i da pokušavaju da "zadave" Belorusiju i poručio svima da je imao sva prava da prizemlji avion Rajanera.

EU je najavila nove sankcije Belorusiji i zatvaranje svog vazdušnog prostora za beloruske avione.

To, međutim, teško da će naterati Lukašenka da pusti na slobodu aktivistu Romana Protaševiča, a kamoli slomiti njegovu vladu koja je preživela masovne prošlogodišnje demonstracije, najveće u istoriji zemlje, koji su krenuli posle izbora za koje opozicija i Evropa kažu da nisu bili fer i pošteni i na kojima je Lukašenko opet pobedio ubedljivom većinom.

Ubedljiva pobeda na izborima sa više od 80 posto glasova izazvala je masovne demonstracije, sa stotinama hiljadama ljudi koji su najpre svakodnevno a onda svakog vikenda tražili ostavku Lukašenka.

Kada je jedan opozicioni vođa Sijarhei Tihanovski nazvao Lukašenka "bubašvabom" demonstranti su počeli nda nose papuče i uzvikuju "zaustavite bubašvabu". To je, piše Index, bio dramatčan kontrast nadimku "baćka" (otac) koji je dobio kada je 1994. izabran za prvog predsednika nezavisne Belorusije.

Lukašenko je na proteste reagovao hapšenjem, slanjem interventne policije i vojske, gumenim mecima, šok bombama, suzavcem, prebijanjem. Potom je najavio da, kad na snagu stupi novi ustav, on više neće biti predsednik. "Kada na snagu stupi novi ustav, više neću biti predsednik. Zato, smirite se, podnesite to mirno", rekao je on.

To što po novom ustavu neće biti predsednik, ipak ne znači da će ovaj "poslednji diktator u Evropi" otići sa vlasti, ali ostavlja nadu da je to ipak moguće.

Ko je Aleksandar Lukašenko i kako je uspeo da se tako dugo održi na vlasti?

Aleksandar Lukašenko
foto: AP

Lukašenko je prvi demokratski izabrani predsednik postsovjetske Belorusije. Šest puta se kandidovao na izborima, a samo su oni prvi 1994. godine, na kojima je i došao na vlasti, bili međunarodno priznati kao fer i demokratski, piše BBC.

Strani posmatrači procenjuju da u Belorusiji od tada, dakle u poslednjih četvrt veka, nije bilo poštenih i slobodnih izbora, zbog čega ga i zovu "poslednjim evropskim diktatorom". Ruski lider Vladimir Putin je kategorija za sebe.

Kad ga je nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele, inače prvi nemački ministar koji se javno deklarisao kao gej, nazvao "poslednjim evropskim diktatorom" 2012. godine, Lukašenko odgovorio: "Bolje biti diktator nego gej."

Njegov politički uspon počinje 1990. godine, kada je izabran za poslanika. Energični nastupi pomogli su mu da se ubrzo izbori za mesto predsednika Komiteta za borbu protiv korupcije.

Poreklo mu je skromno – odrastao je sa samohranom majkom u siromašnom selu na istoku Belorusije. Lukašenko je 1975. stekao diplomu nastavnika, a zatim je dve godine služio kao instruktor u vojci. U sovjetsku Komunističku partiju učlanio se 1979.

Nakon što je dopisno završio agroekonomiju, 1985. našao se na čelu jednog kolhoza, a zatim je 1987. postao direktor državnost gazdinstva u blizini grada Mogiljov u centralnoj Belorusiji.

Lukašenko je od ulaska u beloruski parlament 1990. i izbora na funkciju direktora antikorupcijskog parlamentarnog komiteta 1993. stekao reputaciju borca protiv korupcije, što mu je pomoglo da pobedi na izborima 1994.

U svojoj zemlji je pokušao i u velikoj meri uspeo da zadrži neku vrstu "mini Sovjetskog Saveza", kako je pisao Dojče vele. U ekonomskom smislu to se odnosilo na relativno uspešan industrijski i poljoprivredni sektor koji ima koristi od državne podrške, a pre svega od političkog saveza s Rusijom.

Kada je reč o unutrašnjoj politici, to se pre svega odnosilo na uspešno i brutalno gušenje tek rođene beloruske demokratije, koja nikad nije dobila priliku da zaživi.

Ironično je da je Lukašenko nedugo pre nego što je postao predsednik objavio članak koji danas, ironično, zvuči kao manifest njegove buduće vlasti, pod naslovom Diktatura: Beloruska varijanta?, u kom je kritikovao vlasti zbog skretanja prema diktaturi i žalio za komunističkim sistemom.

Minsk, Belorusija, protest
foto: Profimedia / Stringer / AFP

Kada je 1994. došao na mesto predsednika, delovao je kao populista bez nekog posebnog političkog plana, osim da se bori protiv korupcije, smatra stručnjak Atlantskog saveta u Vašingtonu, Anders Aslund.

Međutim, Lukašenko je preuzeo mnoge političke modele od komunističkih suparnika, koje je na tim izborima pobedio osvojivši 80 odsto.

Bio je protivnik menjanja ekonomskog modela koji je Belorusija nasledila od Sovjetskog Saveza i držao je pod kontrolom kako privredu, tako i medije i opoziciju.

Lukašenko je, u duhu sovjetskih prethodnika, uspostavio kontrolu nad medijima, zlostavljao i zatvarao političke protivnike i gušio nezavisne glasove.

"Ja vladam autoritarno, nikada se toga nisam stideo. Zemlju morate da držite pod kontrolom, glavno je samo da ne upropašćavate tuđe živote“, rekao je 2003. godine.

Njegovu post-sovjetsku vladavinu možda najbolje simbolizuje to što je zadržao isto ime notorne tajne službe koju je imala u Sovjetskom Savezu - KGB, uz pomoć koje sprovodi svoju diktaturu.

Preko referenduma je doneo izmene zakona i ustava kako bi imao više ovlašćenja i neograničenu mogućnost ponovnog izbora. Parlamentu je oduzeta moć, liberalna opozicija je marginaliziovana, a mediji su cenzurisani.

Beloruska obaveštajna služba budno motri na disidente, koji su ili u egzilu ili u zatvoru ili nestali. Belorusija je jedina zemlja u Evropi gde se još uvek primenjuje smrtna kazna, a proces je obavijen velom misterije. Ne zna se koliko je pogubljenja izvršeno, ali se smatra da je od 1999. usmrćeno više od 300 ljudi.

Lukašenko nije posustao pred pritiscima Zapada. Zemlja je 2011. godine imala astronomsku inflaciju čije su se posledice osećale u narednim godinama.

Međunarodni monetarni fond (MMF) prognozira pad beloruske ekonomije od šest odsto tokom 2020., ali nezaposlenost u Belorusiji ostaje zvanično nepostojeća zahvaljujući raznim državnim programima. Susedna Rusija ostaje izvozno tržište broj jedan.

Pred kraj maja prošle godine, kada su mnoge zapadne zemlje uveliko bile pod karantinom zbog koronavirusa, Lukašenko je rekao da je situacija u Belorusiji bolja i da nema potrebe za merama.

"Vidite kako na Zapadu nezaposlenost divlja, ljudi udaraju u šerpe, ljudi su gladni. Hvala Bogu, mi smo to izbegli jer nismo išli u karantin“, rekao je on tada.

Međutim, ispostavilo se da je pandemija značajno "nagrizla“ reputaciju predsednika, koji je koronu na početku otpisao kao "psihozu“ i preporučio ljudima da teraju virus votkom i sapunom.

U julu, Lukašenko je izjavio da je i sam preležao Kovid-19, i to bez simptoma.

Lukašenko, za razliku od beskompromisnog Putina, pokušava da balansira između Istoka i Zapada, trudeći se da ne dođe u situaciju da bira između "stožera multipolarnog sveta“ kako naziva Evropsku uniju, i "bratske“ Rusije.

"Braću ne možemo da biramo. Tako da, niko ne bi trebalo da nas stavlja pred izbor Rusija ili EU“, rekao je 2017.

Lukašenko je decembra 2018. posetio Putina i Moskvi i kao novogodišnji poklon mu doneo četiri vreće krompira – po kojima je Belorusija poznata kao Srbija po šljivama – i salo, istočnoevropski specijalitet od svinjske masti.

Kako je tada objasnio portparol predsednika Belorusije, u pitanju su bile četiri različite vrste krompira za spremanje različitih jela, navodno prema Putinovom izboru.

Odnosi dve zemlje su malo zahladneli kada je Putin natuknuo mogućnost ujedinjenja, ali je Lukašenko više nego svestan toga da mu "veliki brat" Putin čuva leđa.

Lukašenko je odbacio mogućnost da se u Belorusiji dogodi slična revolucija kao što se to već desilo u bivšim sovjetskim republikama poput Gruzije i Ukrajine.

Svetlana Tihanovska, Svetlana Tihanovskaja
foto: EPA/ Filip Singer

Tokom izborne kampanje, takođe je ocenio da "belorusko društvo nije spremno da glasa za ženu, jer Ustav predviđa predsednika“. Njegove suparnice su žene i procenjuje se da je Svetlana Tihanovskaja zapravo ubedljivo pobedila na izborima. Naravno, Tihanovskaja je, kao i ostatak opozicije morala da pobegne iz zemlje.

Pojedini analitičari ocenjuju da se Lukašenko nalazi pod do sada nezapamćenim pritiskom da podnese ostavku, dok su drugi mišljenja da se i tokom prethodnih izbora suočavao sa sličnim talasom nezadovoljstva.

Širom Belorusije u toku su fabrički štrajkovi. Lukašenko je 17. avgusta helikopterom posetio jednu fabriku delova za traktor u okolini Minska, gde je izviždan. Iziritiran, rekao je radnicima da mogu da viču "Odlazi!“ koliko god žele, što su oni i uradili.

Nešto kasnije istog dana, u poseti fabrici automobila, Lukašenko je upozorio demonstrante da su "na ivici da previše svaku meru“ i upozorio: "Ukoliko je pređete, suočićete se sa posledicama. Ako izađete na ulice, mi ćemo srediti situaciju“, prenela je državna novinska agencija BelTA.

"Ako počnete da lomite po gradu, odgovaraćete. Dajem vam časnu mušku reč“.

Kako će prizemljivanje civilnog aviona i hapšenje blogera ali i njegove prijateljice, inače Ruskinje, uticati na Lukašenkovo balansiranje između Rusije i EU ostaje da se vidi. U očima svog naroda i međunarodne zajednice Lukašenko je izgubio legitimitet, ali ga to ne sprečava da svoju zemlju i narod i dalje drži kao taoce.

Kurir.rs/K.P.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja