Poredak je favorizovao slobodno kretanje kapitala, robe i ljudi. Slavio je "deregulaciju" kao ekonomsko dobro, što je rezultiralo time da vlade više nisu mogle da vode tržišta. Kosmopolitanizam je bio slavljen kulturno dostignuće, proizvod otvorenih granica i mešanja raznovrsnih ljudi. Pozdravljao je globalizaciju kao položaj u kome su svi pobednici - zapad se bogati ali i druge zemlje Latinske Amerike i Azije, velike i male.
Neće biti gubitnika u ovom globalnom projektu, ni među radničkom klasom zapada ni među ljudima na globalnom jugu. Globalizacija i slobodna tržišta će svima pogodovati.
U Americi, neoliberalni poredak je prevazilazio stranačke podele i primoravao je one koji su želeli političku moć da podlegnu njegovim suštinskim vrednostima. Ronald Regan je bio najistaknutiji arhitekta ovog ustrojstva a Bil Klinton glavni menadžer, čovek koji je preoblikovao Demokratsku stranku u skladu sa neoliberalnim stavovima.
Međutim, smatra Geri Gerstl, profesor sa Univerziteta Kembridž i autor knjige o neoliberalizmu u Americi, obećanje neoliberalizma nije moglo da preživi krah 2008/09. i milione izgubljenih radnih mesta i domova.
Ekonomska nejednakost koja je dugo vremena bila karakteristika neoliberalnog sveta, sada je dodatno produbljena dok je vlada pokušavala da spase investitore i ostavljala one koji su živeli od plate da se sami snalaze. Mnogi od tih potonjih izgubili su veru u neoliberalizam i demokratsku vladu, optuživši ih da eksploatišu "narod" pogrešnim ekonomskim odlukama i saučesništvom u sistemu koji je bio namešten tako da favorizuje "najbolje".
Krah neoliberalne hegemonije otvorio je politiku ka novim glasovima. Donald Tramp je šokirao politički establišment i svojim sirovim stilom i retorikom koja je pogađala direktno u srce neoliberalne "vere": slobodna trgovina je himera koja ne radi ništa za običnog Amerikanca; potrebno je uspostaviti američke granice, podići zidove, izbaciti migrante i preokrenuti globlaizaciju.
Uspon Bernija Sandersa na levici bio je isto tako neverovantan a njegov uticaj na američku politiku veći od bilo kog drugog američkog socijaliste.
Preduzimač iz Kvinsa i socijalista iz Bruklina bili su nebo i zemlja kada je reč o mnogim političkim pitanjima, ali su obojica kritikovali globalizaciju i njene ekonomske ciljeve i privilegovanje slobodne trgovine na uštrb potreba američkih radnika, preseljenje američke prooizvodnje i korupciju elita.
Obojica su privukli veliku podršku stranaka sa kojima su bili povezani. Partijske podele su se produbile sa njihovim usponom što je političku situaciju učinilo i uzbudljivom i burnom, a pandemija kovida samo dodatno intenzivirala.
Šta je pred nama, pita se Gerstl.
Da je po Trampovom, Amerika bi se rastolila u autoritarnu državu gde demokratske institucije treba da služe "velikom vođi" ili oligarskoj Republikanskoj partiji koja bi manipulisala izbornim procesom kako bi ostala na vlasti iako im se većina Amerikanaca protivi. Taka režim bi i raspalio sve manju (i samim tim ranjiviju) belu većinu u americi etnonacionalističkim apelima i obogatio članove režima unosnim poslovima sa kapitalističkim elitama.
Znamo kako ovakvi režimi funkcionišu. Bili su uobičajeni u Latinskoj Americi i Africi u drugoj polovini 20. veka i američki posmatrači su grlo odrali žaleći se na kršenje demokratskih principa.
Sandersov put prati Džoa Bajdena koji se, ironično, dugo držao na distanci od progresivnih poziva. Sada, kao predsednik koji je svestan da će mu to biti poslednja velika javna dužnost, odlučan je da kanališe duh Frenklina Delana Ruzvelta, najuspešnijeg američkog demokratskog predsednika.
Ruzvelt je raskrstio sa dogmama slobodnog tržišta insistirajući na tome da federalna vlada upravlja kapitalizmom u interesu javnosti. Pokrenuo je velike infrastrukturne projekte, svestan važnosti kako ekonomskog razvoja tako i vizuelne demonstracije načina na koji je Demokratska stranka sposobna da promeni svakodnevni život Amerikancima koji žive i rade.
Otvorio je demokrate ka levici verujući da takva alijansa može da pospeši šanse da se sprovede reforma. Shvatao je važnost osnaživanja i oživljavanja demokratije u SAD kada je ova politička opcija bila u defanzivi u ostatku sveta. Bajden se nada da će ovi Ruzveltovi projekti biti i njegovi, ali mu nedostaje podrška Kongresa kakvu je Ruzvelt imao.
Ostaje da se vidi da li Bajden može da izvede Nju dil za 21. vek u trenutku kada je Senat bukvalno podeljen po partijskoj liniji. Šanse nisu na njegovoj strani.
Ali kladioničari i agencije za istraživanje javnog mnjenja nisu uvek najbolji pokazatelj političkog ponašanja birača u burnim vremenima, naročito posle dva Bajdenova uspeha - kampanje vakcinacije i Plana obnove. Sada je na korak od postizanja još dva, i to infrastrukturna.
Ako američki pejzaž počne da se menja novim putevima, mostovima, šinama i benzinskim stanicama, ako se probude nade u američku budućnost, ako demokrate pronađu još 50 klonova Stejsi Abrams koji će poput Abramsove u Džordžiji, napraviti od demokrata silu, onda će Bajden imati šansu da Americi pruži politički poredak koji bi mnogi nazvali progresivnim.
Kurir.rs/K.P.
NE PROPUSTITE
