Jedan događaj iz njene mladosti najbolje opisuje kako je to što je "crnkinja u svetu belih muškaraca" oblikovalo njenu karijeru.
Kada je Doroti stigla na proslavu 100. rođendana jedne bogate žene iz Vašingtona, vratar joj je rekao da ne može da uđe na prednja vrata.
"Ulaz za poslugu je pozadi“, objasnio je.
"Ja nisam služavka, ja sam novinarka Vašington posta", odgovorila je.
Doroti je bila prva Afroamerikanka koja je izveštavala za novine. Tamo je počela 1961. godine, a zatim je u naredne tri decenije radila kao urednica i kolumnistkinja, svedočeći o seizmičkim promenama u američkom društvu, kao i u samim medijima, piše BBC.
Doroti je u svet novinarstva ušla slučajno, kada je bila na prvoj godini fakulteta. Tada je radila kao sekretarica u nedeljnim "crnim" novinama "Louisville Defender" (Luizvil difender). Jednog dana uredniku društva nije bilo dobro i od nje je zatraženo da uskoči. Odjednom, bez iskustva, poslata je da podnese izveštaj o crnoj srednjoj klasi, tada još sasvim maloj, najvećeg grada Kentakija.
"To mi je otvorilo oči i videla sam da je novinarstvo profesija koja bi me, ako bih naučila da to radim i naučila da to radim dobro, mogla otvoriti i izložiti novim svetovima", kaže ona.
Nakon fakulteta, nastavila je da radi za vodeće "crne" časopise poput "Jet" (Džet) i "Ebony" (Eboni), ali ambicija joj je bila da radi u dnevnim vestima. Dobila je mesto na novinarskom programu na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku gde je bila jedini afroamerički student na kursu, a Vašington Post joj je ponudio posao sa 24 godine.
Biti prva afroamerička novinarka u novinama pokazalo se izuzetno izazovnim.
Taksi ne bi stao za nju. "Stajala bih ispred Post-a i oni bi usporili, a zatim bi videli moje tamnosmeđe lice i pritisnuli bi gas".
Ljudi često ne bi verovali da je reporterka, poput vratara ranije pomenute starije gospođe. Takođe je morala da se suoči sa nekim rasističkim stavovima u samoj redakciji.
"Bilo je nekih urednika "stare škole" koji su još bili u Postu kad sam ja bila tamo. Jedan od njih je rekao: 'Ne pokrivamo ubistva crnaca jer su to jeftine smrti", kaže Doroti. Htela je da vrisne i pobegne. Umesto toga, rekla je sebi da će takav stav prestati ako nastavi da radi.
Iako je na putu do posla često imala napade panike, podrškusu joj pružale bivše kolege iz časopisa "Džet" sa kojima je razgovarala. Njena hrišćanska vera takođe joj je pomogla, kaže ona, posebno kada se osećala izolovano od strane svojih belih kolega.
"U redakciji bi se neki od njih pozdravili ili klimnuli ili čak razgovarali sa mnom, ali ako bi me videli ispred zgrade, pretvarali bi se da me ne poznaju. To je bilo tako ponižavajuće. Kao da pred drugim belcima nisu hteli da priznaju da poznaju crnca".
Doroti nije razgovarala sa svojim urednicima o izazovima sa kojima se suočavala. Brinula je da bi im svaka žalba dala izgovor da ne angažuju crne novinare.
Čak je i ručak bio težak za Doroti kao crnkinju u Americi 1960-ih.
Doroti je odrasla u državi u kojoj je postojala stroga segregacija crnaca i belaca prema eksplicitnim rasnim zakonima. Crnci su mogli da budu sprečeni u glasanju, ograničavane su im mogućnosti obrazovanja i zaposlenja, a uskraćivano im je i osnovno ljudsko dostojanstvo.
Čak i u Vašingtonu, restorani najbliži kancelarijama Vašington Posta nisu hteli da služe Afroamerikance. Doroti bi hodala koliko god je trebalo da stigne do kafeterije u kojoj bi mogla da bude uslužena.
Bila je izrazito svesna svoje sposobnosti da priča "priče crnaca" na nov način. Negativne slike Afroamerikanaca koje je čitala u glavnoj štampi bile su uglavnom zbog toga što se njihovi glasovi nisu čuli.
"Nisam želela da pokrivam samo negativne priče o crncima, već sam htela da pokrijem punoću njihovih života“, kaže ona.
Doroti je pratila velike događaje u vezi sa građanskim pravima, uključujući integraciju Univerziteta u Misisipiju 1962. godine, gde je bilo protesta i nereda nakon što je mladi student, Džejms Meredit, registrovan kao prvi Afroamerikanac na univerzitetu.
Doroti je dobila zadatak da razgovara sa crnim zajednicama kako bi procenila njihovu reakciju na integraciju ovog bastiona bele nadmoći. Rekli su joj za svoju nadu u budućnost na osnovu onoga što je Džejms Meredit učinio, njihovo uverenje da će biti više integracije. Videla je muškarce i žene koji su bili hrabri i puni nade i o tome je pisala.
Kada je pročitala priče belih novinara primetila je da su naslikali crnce kao uplašene, pune straha.
"A to uopšte nije ono što sam ja tamo pronašla", rekla je.
Dok je bila u Misisipiju, nije joj bilo dozvoljeno da boravi u "belim hotelima", pa je završila u "crnoj pogrebnoj kući". "Spavala sam sa mrtvima", kaže ona. "Radite ono što morate da biste dobili priču."
Doroti je napustila Vašington Post sredinom 1960-ih nakon što je rodila treće dete. Radila je sa skraćenim radnim vremenom, a nakratko joj je bilo dozvoljeno da radi četiri dana u nedelji. Ponovo je zaposlena 1972. godine, kao pomoćnica urednika u odeljku Stil, koji je volela.
"To je bilo zaista uzbudljivo, biti u mogućnosti da unesem mnogo više o crnoj kulturi u odeljak o stilu. Jer ponovo je to bilo vreme kada beli ljudi jednostavno nisu znali mnogo o tome šta crnci rade, osim onih prilično bogatih koji su mogli da razgovaraju sa svojim sluškinjama ili svojim domarima. Cela poenta je bila da se ta crnačka kultura uvede u mejnstrim".
U ovoj ulozi, Doroti je takođe mogla da zaposli ljude, i angažovala je novinare koji su mogli da pišu o iskustvu crnaca. Zatim je 1979. postala kolumnistkinja, fokusirajući se na pitanja obrazovanja, politike i rase, radeći na tome 19 godina. Penzionisala se iz Posta 2003. godine.
Tokom 50-godišnje karijere u novinarstvu, Doroti se uvek zalagala za različitost. Bila je predsednica Nacionalnog udruženja crnih novinara, suosnivač je i član odbora Instituta Robert Si Mejnard za novinarsko obrazovanje, koji je obučavao za novinare hiljade ljudi iz rasnih manjina.
"Zaista ne možete ispričati istinitu priču ili celu priču ako je govorite samo iz perspektive jedne grupe ljudi", kaže ona.
"A ako nemate ljude koji svet gledaju drugim očima, jednostavno nemate potpunu sliku o tome šta se dešava."
Kurir.rs/BBC
NE PROPUSTITE
