I one zemlje u regionu koje su na sličan način raspoložene da proslave poraz Amerike takođe bi trebale uživati u trenutku dok traje, jer će predstojeći kolaps talibana verovatno biti više prokletstvo nego blagoslov.
Malo je verovatno da će talibani nadživeti sada već ugašenu avganistansku nacionalnu vladu (ANG). Ali istorija pokreta - i mudžahedina, koji su porazili Sovjete i njihov marionetski režim krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka - snažno sugeriše da će to gotovo sigurno biti slučaj.
Od svog početka, talibani su više bili plejada frakcija i plemena, izvedenih iz različitih etničkih i jezičkih grupa, nego jedinstveni racionalni akter kakav se često prikazuje, prenosi Hil.
U tome se ne razlikuje ni od koalicije ratnih gospodara koja je direktno upravljala Avganistanom od 1992. do 1996. godine, ni od one koja je upravljala Avganistanom kroz „državu“ koju su SAD stvorile nakon invazije 2001. godine. Ali ona je uvek imala dve prednosti u odnosu na te dve vladajuće koalicije.
Za početak, talibani su oduvek imali svešteničku infrastrukturu komandovanja i kontrole koja je nadilazila-bez pomeranja ili brisanja-plemenskih, jezičkih i zajedničkih identiteta svojih sastavnih elemenata. Ali možda još važnije, od 2001. godine talibani su u stanju da iskoriste jedan od odlučujućih elemenata afganistanskog nacionalnog identiteta - otpor stranim okupatorima - da prevaziđu frakcijske razlike i održe snažnu političku koaliciju.
Ova dva ujedinjujuća faktora uvek su davala talibanima jasnu prednost u odnosu na afganistansku nacionalnu vladu koja je bila podeljena na sličan način, ali nikada nije mogla da iskoristi religiozna ili nacionalistička osećanja u istoj meri. Talibanima su dali odlučujuću prednost 1996. godine, kada su preuzeli kontrolu nad većim dijelom zemlje, a opet nakon što su se rekonstituisali početkom 2000 -ih i započeli s osporavanjem novokomponovanog ANG -a početkom 2006. godine.
Upravo su ova dva faktora omogućila stratešku prevagu tokom poslednjih godina Bušove administracije i ponovo 2015. godine kada je predsednik Obama počeo da povlači trupe.
Međutim, jedan od tih ujedinjujućih faktora je nestao. Povlačenjem američkog „okupatora“ i porazom njegove avganistanske države klijenta, deo lepka koji drži talibane na okupu uskoro će se rastvoriti.
Svakako, pobednici će verovatno uživati u naknadnom sjaju proterivanja stranih osvajača još neko vreme. Ali, ako je iskustvo pobedonosnih mudžahedina početkom devedesetih bilo kakav vodič, to verovatno neće dugo trajati. Niti će se to pokazati kao dovoljno da obuzda centrifugalne tendencije unutar talibanske koalicije. Možda će hijerarhijske strukture komande i kontrole izgrađene u poslednje tri decenije biti dovoljne da zadrže pokret na okupu. Ali opet, možda će i oni uvenuti sada kada je rat dobijen, dodatno ubrzavajući tendenciju fragmentacije.
A ta mogućnost - podela koje vode raspadu - ima nekoliko implikacija na avganistanske regionalne susede.
Prvo, to povećava mogućnost građanskog rata. Treba zapamtiti da se upravo to dogodilo nakon pobede mudžahedina nad SSSR -om prije tri decenije. U tom slučaju, nakon što je zajednički neprijatelj poražen, različite plemenske, zajedničke i jezičke frakcije okrenule su se jedna protiv druge - i protiv avganistanskog naroda.
Rezultat je bio period haosa i sukoba koji je na kraju doveo do pobune talibana, a zatim i do prvog talibanskog emirata. Bez Sjedinjenih Država, razumno je pretpostaviti da će se različiti delovi talibanske koalicije - koje je dugo držalo na okupu upravo zahvaljujući američkom prisustvu - na sličan način okrenuti jedni protiv drugih, boreći se za svoj deo plena pobede čak do oružanog sukoba .
Drugo, ako se to dogodi, povećava se mogućnost za nekoliko katastrofa koje će se verovatno preliti preko granica Avganistana - sve na štetu njegovih regionalnih suseda. To uključuje niz humanitarnih kriza, a sve kulminira destabilizacijom izbegličkih tokova što će, između ostalih, biti najpoželjnije u Pakistanu, Tadžikistanu i Iranu.
Treće, ako se talibani raspadnu u pobedi nakon pobede u borbi za prednost, to povećava mogućnost da se jedna avganistanska država zameni malim regionalnim državicama između kojih će biti džepovimi neupravljenih ili spornih prostora.
U takvom aranžmanu, čak i ako postoji nešto slično nacionalnoj vladi u kojoj dominiraju talibani, malo je verovatno da će njeni zapisi ići dalje od Kabula. Koja god obećanja vlada dala, jednostavno ih neće moći ispuniti. Malo je verovatno da će ovo biti pogodno za strana ulaganja tipa koja su, na primer, povezana sa kineskom inicijativom Pojas i Put. I verovatno će ozbiljno zakomplikovati neizbežnu borbu za ogromno rudno bogatstvo Avganistana.
Četvrto, ako fragmenti talibana ili delovi zemlje uspeju da se odupru trenutnom napadu, neće postojati takva stvar kao što je spoljna politika Avganistana. Umjesto toga, postojat će različiti državnici, svaki sa svojim interesima i prioritetima, i svaki će voditi svoju vanjsku politiku.
Rezultat će biti situacija u kojoj tadžikistanski militanti iz džemata Ansarulaha, uzbekistanske grupe poput Katibata imama al-Buharija, ujgurski borci Turkestanske islamske partije iz kineske regije Sinjiang i drugi postaju jezgro novih etničkih državica, od kojih svaka vodi svoju stranu odnosa i možda preduzimanje koraka za oslobađanje ugnjetenih sunarodnika u susednim zemljama.
Bez obzira na konkretan ishod, pogrešno je pretpostaviti da će budućnost domaće ili spoljne politike Avganistana odrediti jedinstvena talibanska vlada koja će manje ili više racionalno slediti svoje interese. S obzirom na haos i sukobe koji će verovatno nastupiti, oni koji trenutno slave pad Avganistana možda će uskoro poželeti dobra stara vremena kada su Amerikanci bar delimično zataškali stvari.
Kurir
NE PROPUSTITE
