O tome šta su uzroci američkog neuspeha u Avganistanu i koji to problemi prate američke konflikte još od vremena Vijetnama i Iraka, Kisindžer objašnjava u tekstu za britanski Ekonomist.
Značajnija briga od evakuacije je, ističe, način na koji je Amerika naterana da donese odluku o povlačenju bez mnogo upozorenja ili konsultacija sa svojim saveznicima, ili sa ljudima koji su najdirektnije uključeni u napore duge 20 godina.
I zašto je osnovni izazov u Avganistanu zamišljen i predstavljen javnosti kao izbor između potpune kontrole nad Avganistanom ili potpunog povlačenja.
Postoji problem koji nas prati još od Vijetnama i Iraka, više od jedne generacije. Kada Sjedinjene Države rizikuju živote svojih vojnika, svoj ugled i uključe druge zemlje u sve, onda moraju to da učine na osnovu kombinacije strateških i političkih ciljeva. Strateški, da razjasne okolnosti za koje se borimo. Politički, da ogovore na pitanje kako bi se definisao upravljački okvir za održavanje postignutog kako u dotičnoj zemlji tako i na međunarodnom planu.
Sjedinjene Države su se iskidale u svojim akcijama protiv pobunjenika zbog svoje nesposobnosti da definišu jasno dostižne ciljeve i da ih povežu na način koji je održiv u američkom političkom procesu. Vojni ciljevi bili su previše apsolutni i nedostižni, a politički previše apstraktni i teško ostvarivi. Upravo neuspeh da se ti ciljevi međusobno povežu uvukao je Ameriku u ratove bez definisanih krajnjih ciljeva i onemogiućio nas da interno rešimo i proučimo ta pitanja u močvari domaćih kontroverzi.
Ušli smo u Avganistan usred ogromne i raširene podrške javnosti kao odgovor na napad Al-Kaide na Ameriku, s obzirom da je Bin Laden dobijao podršku iz Avganistana koji je tada bio pod kontrolom talibana. Početni vojni pohod izvršen je s velikom efikasnošću. Preostali talibani našli su utočište u pakistanskim svetilištima, odakle su uz pomoć nekih faktora pakistanske vlasti izvršili pobunu u Avganistanu.
Ali dok su talibani bežali iz zemlje, izgubili smo strateški fokus. Uverili smo sami sebe da se ponovno uspostavljanje terorističkih baza može sprečiti isključivo ukoliko pretvorimo Avganistan u modernu državu sa demokratskim institucijama i vladom koja upravlja po slovu ustava. Takvo uređenje ne bi moglo da se uskladi sa američkim političkim procesima. Ovo se pokazalo tačnim, jer sam još 2010. godine, u odgovoru na nagomilavanje trupa, upozorio na opasnost da će ovako dug i nametljiv boravak u Avganistanu čak i Avganistance koji nisu džihadisti okrenuti protiv čitavog procesa i napora koje ulažu SAD.
A znate li zašto?
Zato što Avganistan nikada nije bio moderna država. Državnost podrazumeva osećaj zajedničke obaveze i centralizaciju vlasti. Na avganistanskom tlu, koje je bogato mnogim elementima, upravo to nedostaje. Izgradnja moderne demokratske države u Avganistanu u kojoj se zakoni ravnomerno sprovode širom zemlje podrazumeva dugogodišnji vremenski okvir, možda čak nekoliko decenija. Taj proces prožima geografsku i etnoreligijsku srž zemlje. Upravo je razjedinjenost, nepristupačnost i odsustvo centralne vlasti u Avganistanu učinilo ovu zemlju atraktivnom bazom za terorističke mreže.
Iako Avganistan kao poseban entitet datira još od 18. veka, njegovi konstitutivni narodi uvek su se žestoko opirali centralizaciji. Politička, a naročito vojna konsolidacija u Avganistanu odvijala se po etničkim i plemenskim linijama, u feudalnoj strukturi u kojoj su odluke donosili moćnici koji su organizovali odbrambene snage klanova.
Ove vojskovođe počele su da se ujedinju u šire koalicije najpre kada je neka spoljna sila - poput britanske vojske koja je izvršila invaziju 1839. godine i sovjetskih oružanih snaga koje su okupirale Avganistan 1979. - nastoji da nametne centralizaciju i koherentnost.
Jezivo britansko povlačenje iz Kabula 1842. godine, u kojem je samo jedan Evropljanin uspeo da smrt ili zarobljeništvo, i čuveno povlačenje Sovjeta iz Avganistana 1989. godine nastali su upravo zbog privremene mobilizacije među klanovima. Savremeni argument da avganistanski narod nije voljan da se bori za sebe nije potkrepljen istorijom. Oni su bili žestoki borci za svoje klanove i za plemensku autonomiju.
Vremenom, rat u Avganistanu čočeo je sve više da poprima karakteristike prethodnih vojnih promašaja, a a podrška Amerikanaca domaćinima je postepeno slabila. Jedan od glavnih ciljeva je postignut, a to je uništenje talibanskih baza u zemlji. Međutim, izgradnja nacije u ratom razorenoj državi podrazumevala je upotrebu značajne vojne snage. Talibani su mogli da budu zadržani, ali ne i eliminisani. A uvođenje nepoznatih oblika vlasti oslabilo je političko opredjeljenje i povećalo već rasprostranjenu korupciju.
Avganistan je tako ponovio prethodne obrasce američkih unutrašnjih kontroverzi. Dok je vojna strana u borbi protiv pobunjenika definisana kao napredak, politička je ocenjena kao katastrofa. Ove dve strane su pretile ad parališu jedna drugu. Primer je odluka iz 2009. o povećavanju broja trupa u Avganistanu uz istovremenu najavu da će početi sa povlačenjem vojske za 18 meseci.
Ono što je zanemareno bila je alternativa koja kombinuje ostvarive ciljeve. Vojni cilj neutralisanja talibanskih pobunjenika mogao je da se svede na njihovo obuzdavanje, a ne na potpuno uništenje talibana. Političko-diplomatski kurs mogao je da istraži možda i najposebniji aspekt avganistanske stvarnosti: da se susedne zemlje - nevezano da li su u dobrim odnosima sa nama ili među sobom - osećaju duboki strah i ugroženost usled ogromnog terorističkog potencijala u Avganistanu.
Da li bi bila moguća koordinacija zajedničkih napora protiv pobunjenika? Naravno, Indija, Kina, Rusija i Pakistan često imaju različite interese. Kreativna diplomatija možda je destilovala uobičajene mere protiv rastućeg terorizma u Avganistanu. Ova strategija je način na koji je Britanija čitav vek branila kopnene prilaze Indiji na Bliskom istoku bez stalnih baza, ali sa konstantnom spremnošću da brani svoje interese, zajedno sa ad hok regionalnim saveznicima.
Međutim, ova mogućnost nikada nije istražena. Pošto su vodili antiratnu kampanju, predsednici Donald Tramp i Džo Bajden započeli su mirovne pregovore sa talibanima na čije smo se istrebljenje obavezali i naterali saveznike da nam u tome pomognu još pre 20 godina. Ovo je sada kulminiralo kroz Bajdenovu odluku o bezuslovnom povlačenju iz Avganistana.
Proces kojim se do toga došlo ne isključuje neozbiljnost i iznad svega iznenadnost te odluke o povlačenju. Amerika ne može da pobegne od uloge ključne komponente međunarodnog poretka zbog svojih kapaciteta i istorijskih vrednosti. Niti može to da izbegne povlačenjem. Način na koji se bori, ograničava i savladava terorizam potpomognut od država sa rastućom sofisticiranom tehnologijom ostaće jedan od glavnih globalnih izazova. Tome mora da se odupre jasnim nacionalnim strateškim interesima, zajedno sa bilo kojom međunarodnom strukturom koju možemo da stvorimo srazmernom diplomatijom.
Moramo priznati da u bliskoj budućnosti nije dostupan nikakav dramatičan strateški potez koji bi nadoknadio ovo samoinicijativno nazadovanje, na primer preuzimanjem novih formalnih obaveza u drugim regionima. Američka ishitrenost pojačala bi razočaranje među saveznicima, podstakla protivnike i posejala zabunu među posmatračima širom sveta.
Bajdenova administracija je i dalje u ranoj fazi. Trebalo bi da ima priliku da razvije i održi sveobuhvatnu strategiju kompatibilnu sa domaćim i međunarodnim potrebama.
Demokratije se razvijaju u sukobu frakcija. Veličinu dostižu njihvim pomirenjem.
Kurir.rs / The Economist, Foto: Profimedia / Shahar Azran
NE PROPUSTITE
