Ako je verovati javnom i političkom diskursu o obaveštajnim podacima, američke obaveštajne službe usredsredile su većinu svojih resursa samo na jednu veliku brigu. Tokom Hladnog rata, obaveštajni podaci su se navodno bavili SSSR -om, nakon 11. septembra navodno su se bavili samo terorizmom, a danas se postavlja kao pitanje da li treba preusmeriti te resurse ka konkurenciji velikih sila, a posebno Kini.
U stvari, obaveštajna zajednica je uvek morala da radi više stvari u isto vreme. Iako su se prioriteti promenili i resursi su s vremena na vrijeme preraspodeljeni, zajednica mora pokriti širok spektar poslova i prikriveih pretnji. Očekuje se, i s pravom, da se ubrza kad god latentna pretnja postane neposredna i izražena, piše Pol Pilar, penzionisani američki obaveštajac za Risponsibal Stejtskraft
Zajednica je dugo obraćala pažnju na međunarodni terorizam. Kada sam se 1970 -ih pridružio Centralnoj obaveštajnoj agenciji, bio sam raspoređen u analitičku komponentu koja je pratila nekoliko transnacionalnih pitanja, među kojima i terorizam. Resursi posvećeni ovoj temi tada su bili mali, ali postoji direktna linija između tog napora i daleko veće posvećenosti borbi protiv terorizma koja će doći kasnije.
CIA je 1986. godine, shvativši da su potrebne inovativne metode za rešavanje transnacionalne opasnosti poput terorizma, osnovala prvi takve vrste antiteroristički centar. Ovaj potez razbio je preskočio mnoga birokratska pravila, okupljajući oficire različitih disciplina i veština iz različitih kancelarija, direkcija i agencija. Ovim potezom opovrgnut je opšti stav da je potreban spoljni pritisak da bi se prevazišao birokratski otpor bilo kakvim takvim reformama.
CIA i centar kasnije su ponovo išli protiv birokratije uspostavljanjem posebne jedinice posvećene otkrivanju svega mogućeg o Osami bin Ladenu - mnogo pre nego što je postao poznato ime. Taj rad je omogućio obavještajnoj zajednici da identifikuje - uključujući i godišnju procenu svetske pretnje koju je objavila početkom 2001. - međunarodni terorizam, a posebno Bin Ladenovu grupu kao bezbedonosnu pretnju broj jedan za Sjedinjene Države.
U tom smislu, obaveštajni rad na ovu temu bio je strateški uspeh. 11. septembar je bio neuspeh u taktičkom smislu u tome što nije otkriveno dovoljno informacija specifičnih za zaplet da bi se mogao saviti zaplet pre nego što je izvršen. Zaista, svaki teroristički napad koji značajno šteti američkim interesima je taktički obaveštajni neuspjeh u tom pogledu. Takvim neuspjesima doprinosi činjenica da su informacije o planovima terorističke grupe uvek bila jedna od najtežih obavjštajnih meta, i uvek će biti.
Ali svako takvo objašnjenje nije zadovoljavajuće za Amerikance koji su, razumljivo nakon tragedije ogromne poput 11. septembra, čeznuli za akcijom i uveravanjem. I tako je uzela maha druga priča sa različitim temama, koju je promovisala preduzimljiva komisija koja se smatrala poslednjom rečju o svemu što se tiče terorizma. Jedna od tih tema bila je "neuspeh mašte", tema koja zanemaruje kako se upotreba otetih komercijalnih aviona kao oružja, uključujući i njihovu moguću upotrebu kao krstarećih projektila protiv ciljeva na zemlji, nije samo zamišljala, već je i pokušavala. Izazov za borbu protiv terorizma nije u zamišljanju, već u određivanju koje od mnogih zamišljenih metoda, na kojim od mnogih mogućih mesta, teroristi koristiti.
Još jedna tema - omiljena u Vašingtonu u optužbama na teme koje prevazilaze obaveštajne podatke i terorizam - je nedovoljna komunikacija između odeljenja i agencija. Ali u slučaju 11. septembra, takav nedostatak je uključivao previše inofmacija i nesposobnost njihove kvalifikacije, a ne odsustvo mogućnosti i kanala za međuresorsku komunikaciju. Takva komunikacija između agencija sa odgovornostima za borbu protiv terorizma bila je opsežna pre 11. septembra. Kada sam devedesetih godina bio zamenik šefa Kontraterorističkog centra, kancelariju između moje kancelarije i šefa centra zauzimao je drugi zamenik koji je bio viši specijalni agent FBI-a-samo jedan od mnogih unakrsnih zaduženja osoblja, sa opsežnom komunikacijom i međuagencijsko razumevanje koje je išlo uz te zadatke.
Željeni narativ, koliko god bio pogrešno zasnovan, uzeo je maha i zajedno sa njim šema reorganizacije komisije - reorganizacija je još jedan favorit Vašingtona kao odgovor na neuspehe po bilo čemu. Nacionalni centar za borbu protiv terorizma osnovan je zajedno sa kontinuiranim komponentama za borbu protiv terorizma u agencijama kao što su FBI i CIA, dok je imao dvostruke misije i dvostruke linije za izveštavanje za obaveštajno i antiterorističko planiranje. Kancelarija direktora nacionalne obaveštajne službe je uspostavljen zajedno - i u nekim, ali ne svim, aspektima iznad - sa ostalim delovima obaveštajne zajednice.
Kakav god dobitak reorganizacija donela, nadoknadili su je i verovatno nadjačali nedostaci, uključujući i to da linije odgovornosti budu bar toliko zamagljene kao i sve ono što je ranije bilo. Birokratska i fizička udaljenost povećala se između, na primer, službenika FBI-a i CIA-e raspoređenih u NCTC i komponenti za prikupljanje informacija u njihovim matičnim agencijama, povećavajući šanse da se informacije izgube ili previde u tranzitu. Vremenom su ljudi koji rade na ovim mestima prevazišli zabunu i smetnje povezane sa reorganizacijom i smislili su ko treba da radi u kojoj traci. Ali malo je verovatno da je ovo prekrajanje dijagrama obaveštajne zajednice učinilo Amerikance sigurnijim.
Očekivalo se da će zajednica nakon 11. septembra povećati sredstva koja je posvetila borbi protiv terorizma, pa je i učinila. Ali opadajući povraćaji imaju tendenciju da se pojave vrlo brzo kada se krene za onim teško dostupnim grumenčićima taktičkih informacija specifičnih za zaplet koji će odrediti da li će sledeća velika teroristička zavera biti sprovedena ili izvedena. Prešao sam na druge dužnosti nekoliko godina pre 11. septembra, ali sećate se da sam od savetnika tražio savet čiji se ogranak uglavnom selio sa potpuno drugačije teme na rad na terorizmu. Pokušavajući dati doprinos ovoj iznenada uzavreloj temi, ljudi su počeli da se spotiču, pa je došlo do oportunitetnih troškova u obliku smanjene pokrivenosti mnogih drugih tema.
Nakon 11. septembra, CIA je u javnosti postala manje povezana sa obavještanim podacima nego sa direktnim antiterorističkim delovanjem, što simbolizuju bespilotne rakete vazduh-zemlja ispaljene na osumnjičene teroriste. Takva akcija nikada nije predstavljala većinu onoga što su agencija i njeni službenici radili, ali je neizbežno postala fokus pažnje njenog rukovodstva i odnosa sa spoljnim svetom. Kao takva, to je nažalost odvratilo pažnju od osnovnih misija agencije prikupljanja i analize obaveštajnih podataka.
Najgori pogrešan zaokret nakon 11. septembra koji je agencija zauzela bila je neefikasna i neprincipijelna upotreba mučenja osumnjičenih terorista. Odgovornost za taj zlonamerni višak u atmosferi skidanja rukavica koja je vladala širom zemlje posle 11. septembra nadilazi obaveštajnu zajednicu i uključuje članove Kongresa koji su bili u poziciji da se usprotive takvim metodama, ali nisu. Bez obzira na to, CIA nikada neće potpuno izbrisati ovo crno oko, na štetu obaveštajnog rada o terorizmu, ali i drugih tema.
Javni diskurs često dovodi u vezu 11. septembar sa kasnijim obaveštajnim nedostacima u vezi s programima nekonvencionalnog naoružanja u Iraku, što je dovelo do spekulacija da je neuspeh obaveštajnih podataka u prvoj epizodi doveo do preterano alarmantnih obaveštajnih presuda u ovoj drugoj. Takva veza je malo verovatna. U meri u kojoj su razlozi za obaveštajne nedostatke u vezi sa iračkim programima naoružanja nadilazili svakodnevne faktore nedostatka informacija i pogrešnog tumačenja izveštaja i uključivali bauk koji stvara pristrasnost koji se skrivao u mislima obaveštajnih analitičara, taj je bauk bio snažan i stalno se osećao želju ratnika u Bušovoj administraciji za obaveštajnim podacima koji bi podržali tezu administracije za invaziju na Irak. Rezultirajući pritisak poprimio je mnoge oblike, uključujući potpredsjednika Sjedinjenih Država koji je prije nego što je rad na najzloglasnijem obaveštajnom proizvodu na ovu temu počeo čak izjavljivao da „nema sumnje“ da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje.
Da je epizoda od 11. septembra imala ikakvog uticaja na obaveštajni rad o Iraku, očekivalo bi se da se to vidi na specifičnoj temi koja se najviše odnosi na 11. septembar - mitski „savez“ za koji je Bušova administracija rekla da postoji između iračkog režima i Al Kaide. Ali CIA i ostatak obaveštajne zajednice ispravno nisu prihvatili taj pojam i ocenili su da nema verodostojnih dokaza o takvom savezu. Učinilo je to uprkos pritiscima koji su bili barem jednako veliki kao i po pitanju naoružanja, uključujući osnivanje jedinice u Pentagonu od strane jastrebovi koja je posvećena diskreditaciji rada obavještajne zajednice na tu temu i vrti priču o navodnom "savezu".
U stvarnom svetu posla iza tih zatvorenih vrata vlade, američke obaveštajne agencije moraju nastaviti da hodaju i žvaću žvaku u isto vreme. Moraju biti spremni sa pouzdanim informacijama i pronicljivom analizom ne samo o terorističkim spletkama i grupama, već i o raketnim silosima u Kini, državnim udarima u Tunisu, građanskim ratovima u Etiopiji i mnogim drugim stvarima. I moraju biti spremni bez obzira na to koliko emocije i pažnja javnog i političkog svijeta potresa traumatičan događaj poput 11. septembra.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
