Za svojih nekoliko stotina podanika, bio je mnogo više od bosonogog kralja Kokosovih ostrva koji je šetao svojim lenom, sa ceremonijalnim bodežom kao jedinim simbolom moći koji je nosio na pojasu.
Džon Klunis-Ros, koji je nedavno preminuo, je bio jedini poslodavac, zemljoposednik, nastavnik i policajac na ostrima gde je živeo sa suprugom i petoro dece u kući Okeanija, izgrađenoj od cigli donetih iz Škotske, sa šest spavaćih soba, balskom dvoranom, spiralnim stepeništem i ogromnom baštom.
Ukinuo je fizičko kažnjavanje na ostrvu ali je bič koji je bio istaknut u sudnici služio kao neprijatni podsetnik da ta odluka uvek može da se promeni. Mada, nije da je bilo toliko zločina na ostrvu koji bi zasluživali bičevanje.
Najuobičajeniji prestup je bio stupanje u brak pre 16 godine. Taj prekršaj je bio kažnjavan bičevanjem a mladoženja bi, kao džentlmen, preuzeo na svoja leđa i udarce namenjene dragoj. Potom bi par bio venčan.
Onda je 1970ih moderan svet gurnuo nos u način na koji je ovo privatno kraljevstvo vođeno i Klunis-Ros, koji je umro u 93. godini, je odjednom postao kralj bez kraljevstva.
Australijska vlada smatrala je da su radnici na plantažama kokosa na ostrvu "robovi" koji žive na imanju robovlasnika koji se ni po čemu ne razlikuje od onih u Americi u vreme građanskog rata.
Ujedinjene nacije su formirale komitet koji je trebalo da razmotri uslove života i rada za lokalce i Australija - koja je dobila nezavisnost od Britanije 1950ih, bila je odlučna da okonča 150 godina škotskog feudalizma na ostrvu.
Posledice svega toga bile su da Klunis-Ros, potomak škotskog moreplovca koji je 1852. godine slučajno naišao na atolu, podigao britansku zastavu i zauzeo teritoriju u ime kralja Džordža IV, ode u izgnanstvo u predgrađe Perta.
Klunis-Rosov sin i naslednik, takođe nazvan Džon, saopštio je prošlog meseca da mu je otac preminuo i da se nikada nije oporavio od toga što je morao da napusti ostrvo. Optužbe da je robovlasnik žestoko je odbacio.
"To ga je slomilo i nikada se nije oporavio. Bila je to demonstracija moći vlade nad pojedincem. Postojala je hitnja da se promene stvari ali ne i plan i Kokosova ostrva se i dan danas suočavaju sa tim posledicama, uključujući masovnu nezaposlenost".
Klunis-Ros stariji, koji je detinjstvo proveo u Britaniji gde je studirao sociologiju na Londonskom univerzitetu i kolonijalnu upravu na Oksfordu, preuzeo je kontrolu nad Kokosovim ostrvima - koje su ličile i imale atmosferu velikog škotskog imanja sa ženama koje su nosile marame i imenima ulicama napisanim na malajskom - posle Drugog svetskog rata.
Njegov otac je umro od srčanog udara, šokiran japanskim bombardovanjem ostrva 1944. godine.
Poznat kao Tuan (ser) Džon ili "Kralj Ros V", Klunis-Ros je bio potomak osnivača ostrvskog društva čiji način uprave nije bio menjan decenijama.
Greneracije su se rađale, živele i umirale na grupi 27 ostrvaca poređanih u obliku potkovice, kilometrima udaljenim od civilizacije. Oni koji bi otišli, nisu mogli da se vrate, čak i ako su to mogli sebi da priušte - a većina nije.
Udaljena lokacija imala je i svojih prednosti - infektivnih bolesti gotovo da nije ni bilo, čak ni prehlade.
Ekonomija ostrva zavisila je od kopre, osušenog mesa kokosovog oraha, od koga se pravi kokosovo ulje.Kao vlasnik pantaže, Klunis-Ros je uveo svoju valutu kojom je plaćao radnike, prvo papirnu i od kosti, a onda plastičnu, uz pomoć koje su mogli da kupuju u kompanijinoj prodavnici.
Radnici su se kasnije žalili da je ovo bila neka vrsta porobljavanja, jer su rupiji sa Kokosovih ostrva bili bezvredni van njih, zbog čega su u potpunosti zavisili od vladara.
Jedna od prvih stvari koju je Tuan Džon uradio bila je da se okonča praksa da se tinejdžerke drže pod ključem i budu na usluzi svom gospodaru, kao i tradicija da se gostima devojčice podvode kao poklon i znak gostoljubivosti. Druge prakse, pak, nisu bile promenjene.
"Ključ celog prokletog posla je jeftina ili besplatna radna snaga", rekao je neoprezno jedan član porodice novinaru, bacivši na trenutak svetlo na ovu benevolentnu autokratiju.
Dve generacije Klunis-Rosovih muškaraca su se venčavali Malajkama, ali je i pored te integracije, zajednica funkcionisala kao srednjevekovno imanje. Klunis-Ros stariji se oženio koleginicom sa Oksforda, Dafni Parkinson 1951. godine koja je kasnije ispričala njen prvi utisak o ostrvima.
"Išli smo brodom i sećam se da je Džon rekao 'Vidim ostrva' ali ja nisam videla ništa osim sive mrlje na horizontu i pomislila sam u šta sam se to uvalila", rekla je on.
Kao nastavnik, Klunis-Ros se nije trudio da učenicima ponudi bilo kakvo znanje iz geografije, zbog čega ostrvljani nisu znali ništa o svetu van ostrva. Nije da je spoljni svet znao nešto više o Kokosovim ostrvima iako su bili poprište jedne pomorske bitke u Prvom svetskom ratu između nemačkog kruzera i australijskog ratnog broda.
Klunis-Rosovi su, međutim, cenili strateški položaj ostrva i 1951. godine su potpisali sporazum sa australijskom vladom o izgradnji avio-baze preko koje bi Australija bila povezana sa Južnom Afrikom.
Dolazak kraljice i princa Filipa posle turneje po Australiji 1954. godine, kada im je Klunis-Ros obučen u belo i, vrlo netipično, obuven, bio domaćin, smestilo je ostrva na svetsku "mapu".
Ostrva je 1609. otkrio britanski kapetan Istočno-indijske kompanije Vilijam Kiling, ali nisu bila uneta u karte narednih 196 godina.
Onda je 1825. godine škotski trgovac, kapetan Džon Klunis-Ros sa Šetlandskih ostrva slučajno nabasao na njih i posadio voće. Kada se vratio sa porodicom dve godine kasnije, pojavio se rival.
Aleksander Her, bogati engleski trgovac sklon poligamiji, usidrio se na ostrvima sa 40 Malajki, odlučan da tu uspostavi svoj harem.
Pohotnik i Škot se nisu mnogo voleli. Vremenom se Her povukao na malo ostrvo poznato kao Zatvorsko, gde je zatvorio svoje žene. Kada mu je ostrvski život dosadio, ostavio ih je i pobegao.
U međuvremenu, Klunis-Ros je posadio kokose, doveo radnike iz današnje Indonezije i počeo da trguje sa Britanijom i Istočnim Indijima.
Čarls Darvin je 1836. godine posetio Kokosova ostrva i zapisao da je populacila "nominalno slobodna, ali u mnogim slučajevima ih smatraju za roblje".
Kraljicva Viktorija je 1886. godine dala na beskonačno upravljanje ostrva porodici i taj status kvo je ostao nepromenjen generacijama, sve do dolaska australijskih zvaničnika 1972.
"Do tada sam imnao dobru reputaciju, pomalo romatičnu ali prilično pozitivnu. Onda se sve promenilo", prisetio se kasnije Klunis-Ros. "Jedan tip je došao ovde i napisao prokleti izveštaj kada se vratio u kome me je uporedio sa američkim robovlasnikom. Pokazao ga je medijima i tada je sve krenulo", dodao je on.
Australija je 1978. godine zatražila od Klunis-Rosa da proda ostrva i pod pretnjom prinudne kupovine, za njih je dobio 2,5 miliona funti.
Iako mu je dozvoljeno da zadrži dom i nešto zemlje, dani kralja Kokosovih ostrva i njegova kontrola nad ostrvljanima su bili gotovi.
Ogorčena porodica preselila se u Pert i novac od "prodaje" ostrva uložila je u kruzersku kompaniju koja je propala 1986. godine.
Klunis-Ros je zaboravljen, porodična Okeanija prodata ali porodične veze sa Kokosovim ostrvima, gde živi manje od 600 ljudi, su nastavljene.
Njegov sin Džon, poznatiji kao Džoni, živo na ostrvima gde uzgaja ogromne školjke koje prodaje akvarijumima u Evropi i SAD.
"Brinuli smo se o zajednici, generaciju za generacijom, relativno dobro. Imali smo 100-procentnu zaposlenost, 100 posto zdravstvene nege, penzije, plaćene praznike - sve ono što lj8udi žele u današnjoj socijaldemokratiji. Sada imaju socijalnu demokratiju ali je sve ostalo nestalo", rekao je Džoni.
Kurir.rs/K.P.
NE PROPUSTITE
