Sjedinjene Države moraju da se pomire sa realnošću da više ne uživaju „vojni primat“ u zapadnom Pacifiku i da se suoče sa „ružnom“ realnošću da mogu izgubiti vojni sukob sa Kinom oko Tajvana, kaže Grejem Alison, profesorka na Harvard Kenedi Skul.
U članku za Nešenel Interest, Alison je ukazala na nedavne analize o mogućnosti rata oko Tajvana od strane brojnih viših sadašnjih i bivših zvaničnika, uključujući bivšeg zamenika predsedavajućeg zajedničkog šefa Džejmsa Vinefelda i bivšeg direktora CIA Majkla Morela, koji je nedavno zaključio da bi kineska vojska mogla da izvede gotov čin na Tajvanu pre nego što je Vašington uopšte okupio svoje snage.
Pukovnik Bob Vork, bivši zamenik ministra odbrane za vreme Baraka Obame i Džoa Bajdena, izrazio je još veći pesimizam, rekavši javno (Allisonova parafrazira) da je „u najrealističnijim ratnim igrama Pentagon bio u stanju da osmisli simulaciju rata nad Tajvanom, rezultat je osamnaest do nula. A osamnaestica nije tim SAD.”
Razlozi za to su dvostruki, smatra Alison. Prvi, kao što je bivši ministar odbrane Džim Matis rekao u svojoj Strategiji nacionalne odbrane iz 2018., jeste da SAD više ne uživaju svoju posthladnoratovsku „dominantnu superiornost u svakom operativnom domenu“, uključujući sposobnost da „generalno rasporede svoje snage kada mi želeli, sastavljamo ih gde želimo i radimo kako želimo. Danas je svaki domen sporan – vazduh, zemlja, more, svemir i sajber prostor.
Drugi, primećuje Alison, odnosi se na radikalni napredak Kine u njenim sposobnostima protiv pristupa/odbijanja područja (A2/AD) – koje se sastoje od svega, od protivbrodskih i protivvazdušnih raketnih sistema do balističkih i krstarećih raketa velikog dometa, elektronskog ratovanja i aviona presretača. „Godine 2000. sistemi A2/AD pomoću kojih je Kina mogla da spreči američke vojne snage da deluju po svojoj volji – bio je samo akronim Narodne oslobodilačke armije (PLA) na grafikonu brifinga. Danas kineski A2/AD operativni domet obuhvata Prvi lanac ostrva, uključujući Tajvan i japanska ostrva Rjuku“, napisao je naučnik.
Alison je naglasila da „razlog za suočavanje sa ružnom stvarnošću nije savetovanje defetizma“ i tvrdi da postoji „mnogo stvari“ koje Tajvan može da uradi da pojača svoju bezbednost, kao što je okruživanje ostrva pametnim minama. I SAD bi mogle da koriste „asimetrične sisteme“ da „povećaju troškove i rizike“ kineskog napada na Tajvan.
Međutim, najbolja stvar koju bi Vašington mogao da uradi, prema naučniku, jeste da teži stvaranju diplomatskog rešenja sličnog politici strateške dvosmislenosti Ričarda Niksona i Džimija Kartera iz 1970-ih u odnosu na Tajvan. „U ovom ozbiljnom novom svetu, najhitniji i najteži međunarodni izazov za predsednika Bajdena i njegov tim je da naprave analog iz dvadeset prvog veka koji će ovaj mir produžiti za još pola veka“, zaključila je Alison.
Alisonino upozorenje dolazi usred stalnog zagrevanja tenzija između Pekinga i Vašingtona zbog Tajvana. Ranije ove nedelje, tajvanski predsednik Cai Ing-ven je javno priznao prisustvo američkih trupa na teritoriji Tajvana u svrhu obuke, potvrdivši ranije medijske izveštaje da je „mali broj“ američkih snaga bio prisutan na ostrvu više od godinu dana – direktno kršenje američko-kineskih sporazuma potpisanih prilikom uspostavljanja diplomatskih odnosa između dve zemlje.
Prošle nedelje, američki predsednik Džo Bajden rekao je gradskoj skupštini CNN-a da su SAD „posvećene“ odbrani Tajvana i upozorio američke protivnike da „ne prave ozbiljnu grešku“, hvaleći se da Amerika poseduje „najmoćniju vojsku u istoriji“.
Peking je osudio Bajdena zbog ovih primedbi, ponovivši da je Tajvan „neotuđivi deo kineske teritorije“ i upozorivši da je Kina spremna da uđe u rat kako bi sprečila gubitak ostrva.
Ranije ovog meseca, kineski predsednik Si Đinping obećao je da će do ponovnog ujedinjenja Tajvana sa Kinom „definitivno“ doći, ističući da je „postizanje ponovnog ujedinjenja domovine mirnim putem“ „najviše u skladu sa opštim interesima kineske nacije“. , uključujući naše sunarodnike na Tajvanu.”
Tajvan, koji sebe zvanično naziva 'Republikom Kinom', odvojio se od kopna 1949. nakon pobede komunista u kineskom građanskom ratu. Dve 'Kine' provele su decenije prepirući se oko toga koja je od njih prava Kina. Ujedinjene nacije su priznale NR Kinu kao jedinu legalnu Kinu 1971, a Sjedinjene Države su pristale da priznaju Narodnu Republiku kao takvu 1979.
Tokom 1980-ih i 1990-ih, dugogodišnja vladajuća partija Tajvana – nacionalistički Kuomintang, ista politička snaga koja se borila protiv Tenzije između SAD i Kine oko Tajvana, koje su već pojačane za vreme Donalda Trampa zahvaljujući američkim patrolama „slobode plovidbe“ kroz Tajvanski moreuz i prodaji oružja Tajpeju, eskalirali su do novih maksimuma pod Džoompokušaju da ojačaju diplomatske i vojne veze.
komunisti u građanskom ratu, radili na poboljšanju odnosa sa NR Kinom, uspostavljanju ekonomskih veza i jačanju neformalnih diplomatskih veza. Kuomintang je izrazio saglasnost sa idejom o konačnom mirnom ujedinjenju sa kopnom po principu „jedna zemlja, dva sistema“. Međutim, od dolaska na vlast 2016. godine, Cajeva Demokratska progresivna partija je izrazila neprijateljstvo prema ideji ponovnog ujedinjenja i intenzivno je lobirala u SAD da pokušaju da ojačaju diplomatske i vojne veze.
Kurir.rs/Sputnjik
NE PROPUSTITE
