"To je lep život. Svi bi voleli da to urade ali niko ne uradi", rekao je Ken.
Ne misle svi da je Kenov život: lov i ribolov, prikupljanje drva za ogrev, pranje odeće u staroj kadi napolju, idealan. Naročito ne za nekoga ko ima 74 godine.
Njegova koliba na obali jezera Treig, udaljena je dva sata peške od najbližeg puta koji ide ivicom Ranoh močvare. "Ovo jezero je usamljeno. Nema puteva ali su ljudi živeli u ovim krajevima dok nisu izgradili branu", rekao je Ken BBC-u. "Ruševine su tu a sada samo ja živim ovde", rekao je on dok gleda na jezero sa vrha brežuljka.
Režiserka Lizi Mekenzi prvi put je kontaktirala Kena pre devet godina i protekle dve godine je snimala film o njemu pod nazivom "Pustinjak Treiga".
Ken, koji je poreklom iz Derbišira, počeo je da radi kada je imao 15 godina, gradio je vatrogasne stanice. Život mu se promenio kada ga je grupa siledžija pretukla kada je imao 26 godina. Dobio je izliv krvi u mozak i bio je bez svesti 23 dana.
"Mislili su da se neću oporaviti, da nikada više neću moći da govorim ili hodam, ali sam se oporavio. Tada sam odlučio da ću živeti samo po mojim pravilima", rekao je on.
Počeo je da putuje i dopala mu se ideja divljine. U Jukonu je došao na ideju da skrene sa puta i ode "nigde". I to je uradio. Prešao je 35.000 kilometara pre nego što se vratio kući. Dok je lutao po divljini, umrli su mu roditelji. Za to je saznao tek kada se vratio kući. "Bilo mi je potrebno mnogo vremena da shvatim šta se dogodilo. Ništa nisam osećao", rekao je on.
Ken je prepešačio celu Britaniju i kada je došao do Ranoha iznenada je pomislio na roditelje i počeo je da plače. "Plakao sam sve vreme dok sam šetao i tragao za najizolovanijim mestom u Britaniji, gde ne postoji nijedna kuća", rekao je on.
"Stotine i stotine kilometara ničega. Pogledao sam preko jezera i video ovaj šumarak". Znao je da je to mesto na kome želi da ostane.
U tom trenutku, rekao je on, prestao je da plače i okončao svoja lutanja. Počeo je da gradi kolibu, eksperimentišući sa dizajnom uz pomoć grančica.
Četiri decenije kasnije, vatra u njegovoj kolibi pucketa, ali nema struje, gasa ni tekuće vode. Ni mobilnog signala.
Drvo za grejanje mora da se donese iz šume i nacepa. Ken uzgaja svoje povrće i u šumi traži bobice i voćke, ali mu je "loh" (jezero) glavni izvor hrane.
"Ako želite da naučite kako da živite nezavisno, onda morate da naučite da pecate", kaže on.
Desetak dana pošto je Mekenzi završila snimanje filma, u februaru 2019. godine, Ken je doživeo moždani udar dok je bio na snegu. Iskoristio je GPS lokator, koji su mu poklonili nekoliko dana ranije, da pošalje signal za pomoć, i to u Hjuston, Teksas.
Amerikanci su obavestili britansku obalsku stražu koja je Kena helikopterom prebacila u bolnicu u Fort Vilijam gde se nedeljama oporavljao.
Osoblje bolnice je uradilo sve što su mogli kako bi se Ken bezbedno vratio u svoju kolibu, iako su lekari pokušavali da ga nagovore da se prebaci u civilizaciju, blizu lekara, radnji i ljudi. Ken nije želeo ni da čuje za tu opciju.
Zbog posledica šloga - mutnog vida i gubitka pamćenja - Ken je bio prinuđen da prihvati neku pomoć. Glavni nadzornik imanja koji brine o šumi u kojoj Ken živi, donosi mu svakih nekoliko nedelja hranu koju Ken plaća od svoje penzije.
"Ljudi su dobri prema meni ovih dana", rekao je Ken koji je godinu dana posle prvog spasavanja ponovo prebačen u bolnicu jer je na njega pala gomila drveta.
Ken, ipak, kaže da ne brine za budućnost. "Niko ovde nije večno. Biću ovde dok ne kucne moj čas. Doživeo sam mnogo incidenata i sve sam ih preživeo. Sigurno ću se ponovo razboleti, nešto će mi se dogoditi što će me odneti, kao što je to slučaj sa svima. Ali se, ipak, nadam da ću doživeti 102 godine", rekao je Ken.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
