Masačusets se 1970. spremao da proslavi 350. godišnjicu pristajanja broda "Mejflauer" uz obalu Amerike. Doseljenici, njih 53 preživela koji su napustili Englesku u potrazi za "verskom slobodom” smatraju se osnivačima prve američke kolonije u Plimutu, 1620. godine.
Njihovo putovanje u takozvani Novi svet mnogi Amerikanci još uvek slave kao moćan simbol rođenja Sjedinjenih Država.
Međutim, u poslednjem trenutku, organizatori događaja iz 1970. su navodno shvatili da nešto nedostaje. Stoga su pozvali člana Vampanoag nacije, ili Naroda prve svetlosti – labave konfederacije plemena jugoistočne Nove Engleske čiji su preci ovekovečeni kao "prijateljski Indijanci“ koji su dočekivali doseljenike i sa njima proslavili "prvi Dan zahvalnosti" 1621. godine.
Na nesreću organizatora, osoba koja im je uzvratila poziv bio je učitelj Vamsuta Frenk Džejms iz savezno priznatog plemena Akvine Vampanoag u Kejp Kodu, koji je vozio crvenu korvetu sa nalepnicom na braniku na kojoj je pisalo: "Kaster je dobio šta zaslužuje".
Džejms je rekao da će prisustvovati, pod uslovom da kaže istinu. A ta istina je podrazumevala činjenicu da su doseljenici opljačkali grobove starosedelaca pre nego što su osnovali "američki rodni grad“ u napuštenom indijanskom selu Patukset, gde je, kako se procenjue, 90% populacije stradalo u epidemiji koju su doneli Evropljani. Taj događaj, američki Indijanci zovu Veliko umiranje.
Kao i da su oslabljeni pripadnici Vampanoaga spasili doseljenike, od kojih je polovina umrla prve zime, tako što isu h naučili da se bave poljoprivredom u zamenu za trgovinu i zaštitu – samo da bi bili ubijeni u borbi, prodati u ropstvo, njihova zemlja ukradena, njihov jezik izbrisan, njihova deca uzeta da rade kao sluge, a preživele su - upravo ljudi koji su tražili "versku slobodu" - nasilno preobratili u hrišćanstvo.
U nacrtu govora Džejms je naveo: "Mi, Vampanoag, dočekali smo te, belog čoveka, raširenih ruku, ne znajući da je to početak kraja; da pre nego što prođe 50 godina, Vampanoag više neće biti slobodan narod.”
"To nije srećna priča u koju mnogi Amerikanci veruju“, rekla je njegova unuka Kiša Džejms (22), Akvina i Lakota aktivistkinja i prva Indijanaka koja je dala zemljište elitnom Velsli koledžu. "Bili su užasnuti i tražili su da to cenzuriše".
Džejms, koji je umro 2001. u 77. godini, je to odbio i umesto toga, objavio svoj govor u novinama širom SAD.
Nedeljama kasnije, stajao je pored statue vođe iz 17. veka Usamekina, u Plimutu, i proglasio Dan zahvalnosti Nacionalnim danom žalosti za sve starosedeoce.
Mahtovin Munro, Lakota i jedan od vođa Ujedinjenih američkih Indijanaca Nove Engleske, koja organizuje godišnji Dan žalosti koji privlači 1.500 ljudi i koji se prenosi uživo širom sveta, rekao je: "Za mnoge, Dan zahvalnosti je gnjecavi ušećereni preliv genocida. Čak i danas, mnogi ljudi misle da smo izumrli".
Kao najpoznatiji obrok u američkoj istoriji, "Dan ćurke" je zapravo deo političkog i kulturnog teatra, sa svojim navodnim vrednostima "slobode“ i "tolerancije“ kojima se poučavaju milioni školaraca koji nose elegantnu odeću i gledaju američki fudbal.
Ali sve je više pokušaja da se ispravi narativ i napravi prostor za glasove starosedelaca, od školskih programa, preko imenovanja prvog Indijanca za sekretara predsedničkog kabineta Indijanaca 2021. do uspostavljanja Dana starosedelaca u Bostonu ove godine.
"Kad govorimo o mitovima, oni nisu bili ’hodočasnici’… i Vampanoag nisu bili pozvani“, rekla je Paula Piters, 62-godišnja istoričarka federalno priznatog Mašpi Vampanoaga iz Kejp Koda.
Umesto toga, izveštaji naseljenika otkrivaju da su Separatisti, koji su već našli versku slobodu u Holandiji 1608. pre nego što su otišli uglavnom da bi sačuvali sopstvenu kulturu i jezik, proslavili svoju prvu žetvu pucnjevima iz mušketa, što je dovelo do toga da "90 pripadnika Vampanoaga stigne u rat".
"Kada se to izgladilo, ostali su na napetom, diplomatskom obroku koji je možda uključivao, a možda i ne, ćuretinu. Stotinama godina se više nije pominjalo", rekla je Piters.
Dejvid Silverman, istoričar sa Univerziteta Džordž Vašington i autor knjige "Ova zemlja je njihova zemlja", rekao je da se ovaj "ništavni događaj“ transformisao u "moderni mit o Danu zahvalnosti“ u 19. veku, da bi pročistio "američku krvavu, kolonijalnu istoriju“.
Tada su protestantski fundamentalisti navodno preimenovali "opskurne Separatiste“ u "očeve hodočasnike“ kako bi potvrdili moć nad drugim imigrantima i pokrenuli turističku kampanju u Plimoutu i uneli revizionističku fusnotu u knjizi iz 1840ih koja je zaboravljeni praznik nazvala "prvi Dan zahvalnosti“.
"U vreme kada je [predsednik] Linkoln proglasio državni praznik [1863] tokom građanskog rata, on je propagiran u celom društvu. U vreme kada su Afroamerikanci bili tek oslobođeni, a starosedeoci potčinjeni, ovo je bio način da se kaže da je belina dominantna ... i da je Bog želeo da Sjedinjene Države uspeju", rekao je Silverman.
Danas Vampanoag nacija, koja je nekada brojala do 100.000 ljudi u 67 plemena, ima 4.000 do 5.000 naprednih, politički aktivnih članova koji su deo dva federalno priznata plemena i više drugih grupa.
Neki aktivisti upoređuju nedavno obračunavanje sa američkim stvaranjem mitova sa renesansom pokreta Crvene moći, uključujući okupaciju Alkatraza 1969. u San Francisku, što je dovelo do proslave "Dana nezahvalnosti" na zapadnoj obali.
Jedan takav pripadnik naroda Vampanoag je Džesi Litl Do Brejd.
Tokom 1990ih, bivša potpredsednica Mašpi plemena imala je viziju u kojoj je "čula ljude kako mi govore na jeziku koji ranije nisam čula“.
Algonkinski, maternji jezik njenog plemena bio je izgubljen već 150 godina. Baka 10 dece studirala je istorijsku lingvistiku na MIT-u, u Kembridžu, da bi ga vratila u život.
Trideset godina kasnije njen Projekat reklamacije jezika Vopanak pomogao je stotinama da progovore tim jezikom. Za to je 2010. dobila Makartur genije stipendiju
"Mi smo moderan narod, ali ovaj fokus na nas samo jednom godišnje drži nas u 1620im. Ako pustimo starodeseoce da pričaju tokom cele godine, postoji veća šansa za jednakost i promene", rekla je ona.
Kao i svi Indijanci, Vampanoag nacija nije ujedinjena. Neki prisustvuju Nacionalnom danu žalosti kako bi se setili predaka ili pronašli solidarnost. Drugi smatraju da je to bolno ili voajeriski. Mnogi jednostavno ručaju kod kuće.
Melisa Fereti (53) predsednica državno priznatog Hering Pond Vampanoaga, iz Plimuta, prisustvovaće današnjoj ceremoniji. Njeno malo pleme, koje ima samo 175 građana, je "nulta zemlja“, kao ljudi koji su prvi put videli "Mejflauer".
Na njihovoj veb stranici piše: "Još smo tu".
"Preživeli smo ćutanjem. Neki naši preci su to smatrali najboljim načinom zaštite našeg dostojanstva. Ali onda smo došli do toga da podržavamo sopstveno brisanje time što ne govorimo. Osećam se kao da se atmosfera sada menja”, rekla je Fereti.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
