Situacija na granici Ukrajine i Rusije se ne stišava. Sa obe strane skoncentrisane su velike vojne snage, a situacija izgleda tako, kao da će da svakog trenutka da izbije rat. Ovako smo zapisali bili u jednom tekstu pre osam meseci. Situacija danas je mogli bi reći isto, samo što je sada vojske i borbene tehnike sa ruske i ukrajinske strane mnogo više.
Trenutna eskalacija bila je odlični povod da se pozabavimo geopolitičkim pitanjem Ukrajine, zemlje koja je trenutno rastrzana u sukobu dve supersile, koje se bore za primat, jer onaj ko bude kontrolisao Ukrajinu kontrolisanje i kompletnu Evroaziju. To zna Putin, ali i Bajden, a ponajviše je znao geostrateg pokojni Zbignjev Bžežinski, koji je 1996. napisao knjigu Velika šahovska tabla u kojoj je jedan značajni deo strana posvetio upravo Ukrajini, po čemu je bitna bila ta 2015. i zašto Ukrajina mora biti uvučena u NATO pakt.
Pre svega toga ukratko ćemo objasniti neke ključne elemente bitne za razumevanje ove trenutno aktuelne priče.
Istina u različitim istorijskim periodima Ukrajina je bila nezavisna zemlja, ali je tokom najvećeg dela modernog doba bila deo političkog entiteta sa kojim se upraljalo iz Moskve. Odlučujući događaj zbio se 1654. kada se Bogdan Hmeljnicki, kozački vođa ustanka protiv poljske vladavine zakleo na vernost ruskom caru u zamenu za pomoć u borbi protiv Poljaka. Od tad pa sve do 1991. ako se izuzme kraći period od 1917. i 1920. Ukrajina je bila politički na vezi sa Moskvom. Međutim, Ukrajina je pocepana zemlja, koja ima dve osobene kulture. Intresantno je da kroz nju, kao i kroz Srbiju prolazi civilizacijska granica između Zapada i Pravoslavlja i to kroz samo srce zemlje stvarajući dva različita pola.
To je značilo da u prošlosti zapadni deo Ukrajine bio je deo Poljske, Litvanije i Austrougarske. Veliki deo stanovništva pripada Unijatskoj crkvi, koja praktikuje pravoslavne obrede, ali priznaje verski autoritet pape. Istorisjki , zapadni Ukrajinci govore ukrajinski i izraziti su nacionalisti.
Istočni Ukrajnci su sa druge strane pravoslavci i govore ruski jezik. Ranih dvedesetih godina 20 veka Rusi su činili 22 posto populacije na istoku zemlje i to oni koji su po rođenju govorili ruski jezik. To je iznosilo 31 posto ukupnog ukrajinskog stanovništva. Većina učenika na istoku zemlje učila je Ruski. U tu zonu spadao je i Krim, koji je do 2014. pripadao Ukrajini, a koji je inače nekada bio deo Ruske federacije sve do 1954. kada je zavarivač iz Odese i novi predsednik politpbiroa KP SSSR Nikita Sergejevič Hruščov nije predao Ukrajini, tobože kao priznanje odluke Hmeljickog 300 godina ranije.
Razlike između istočne i zapadne Ukrajine manifestuju se u stavovima njihovih naroda. Istočna i zapadna podela najviše je dolazila do izražaja na izborima posbeno u julu 1994. Leonid Kravčuk, koji se uprkos bliskim vezama sa ruskim vođama identifikovao se kao nacionalista, dobio je 13 oblasti u zapadnoj Ukrajini,a njego oponent Leonid Kučma koji je tokom izborne kampanje učio ukrajinski osvojio je 52 posto glasova. U stvari neznatna većina ukrajinske javnosti je 1994. potvrdila izbor Hmeljnickog 1654. godine. Izbori su kao što je potvrdio jedan američki stručnjak reflektovali, čak iskristalisali podelu između "evropeizovanih" Slovena u zapadnoj Ukrajini i rusko-slavenske vizije u odnosu na to kakva bi Ukrajina trebala da bude. To nije toliko etnička koliko kulturna polarizacija.
Kao rezultat te podele odnosi između Ukrajine i Rusije razvijali su se u jednom od tri pravca. Početkom 1990-tih to su bila pitanja koja su se odnosila na nukelarno naoružanje, pitanje Rusa u Ukrajini, status Krima i crnomorske flote, kao i ekonomski odnosi. Mnogi su tad mislili da je oružani sukob veoma verovatan, što je navelo neke zapadne analitičare da Ukrajina treba da zadrži nuklearno naoružanje i da na taj način odvrati rusku agresiju. To isto pitanje ponovo je zaživelo 2015. i žal što Ukrajina nije sačuvala nuklearno naoružanje. Uprkos jakom pritisku nacionalista na obe strane ukrajinske vođe su sredinom 1994 zahvaljujući ruski orjentisanom izboru predsednika smanjili tenzije između dve zemlje.
Pitanje Krima
To je bio drugi pravac u kome su tekli rusko-ukrajinski odnosi. Stanovništvo Krima koje 70 posto čine Rusi podržali su 1991. na referendumu ukrajinsku nezavisnost u odnosu na Sovjetski Savez. U maju 1992. krimski parlament je takođe glasao za nezavisnost Krima u odnosu na Ukrajinu, a onda je pod ukrajinskim pritiskom ta odluka promenjena. U januaru 1994 Krimljani su izabrali predsednika čija kampanja je počivala na jednistvu sa Rusijom. U maju 1994. krimski parlament izglasao je obnovu ustava iz 1992. koji je Krim učinio stvarno nezavisnim u odnosu na Ukrajinu. Međutim ruske i ukrajinske vođe su još jednom sprečile da to pitanje izazove nasilje i izbot proruski orjentisanog Kučme za ukrajinskog predsednika zaustavio je kretanje Krima secesiji.
S druge strane taj izbor koji je doveo do toga da se vlast približava Moskvi uticao je da se zapadni deo Ukrajine odvoji od vlasti. Ove valja spomenuti često ciitiranje jednog ruskog generala: "Ukrajina, ili pre istočna Ukrajina, vratiće se za pet, deset ili petnaest godina. Zapadna Ukrajina može da ide u pakao".
Neki teoretičari poput Semjuela Hantingtona smatrao je da Ukrajina može da bude vitalna jednino ako ima snažnu podršku Zapada.
Ono čemu se sad Ukrajina bliži jeste da može biti pocepana i razjedinjena i da će pre ili kasnije najvažnije pitanje biti ekonomsko.
Rusko-ukrajinski odnosi su za istočnu Evropu isto ono što su francusko-nemački odnosi za zapadnu Evropu. Kao što ovi drugi osiguravaju jezgor Evropske unije, prvi odnosi su od susštinske važnosti za pravoslavni svet.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
