Neki prebegli na jug kažu da je drugima ponekad teško da shvate pritisak pod kojim se nalaze dok pokušavaju da se naviknu na novi način života koji je potpuno drugačiji od svega što su ranije iskusili.
Jedan prebeg čija se tetka takođe vratila na sever rekla je za DV da je želja da vidi porodicu koju je ostavila bila najveća motivacija za njenu odluku, čak i ako je to značilo da je u opasnosti da bude kažnjena od režima Kim Džong Una .
Medijsko izveštavanje o subotnjem „bekstvu bumeranga“, kako se opisuje, u početku je bilo usmereno na kritiku vojske koja čuva najjače utvrđenu granicu na svetu jer nije sprečila čoveka, koji je identifikovan samo po porodičnom imenu, Kim, iz stigavši do Severa.
Prebezi preko Demilitarizovane zone (DMZ) su retki. To je granica duga 248 kilometara (155 milja), široka 4 kilometra, koju čuvaju nagazne mine, tenkovske zamke i borbene trupe sa obe strane, pored ograda od bodljikave žice.
Vojska Južne Koreje našla se pod velikim kritikama javnosti kad god neko uspe da neotkriveno pređe DMZ.
Kao odgovor na kritike, vojska Južne Koreje se u sredu izvinila što je izazvala zabrinutost javnosti zbog svoje bezbednosne spremnosti.
„Zaista mi je žao što izazivam zabrinutost kod ljudi zbog ovog incidenta“, rekao je poslanicima predsedavajući Zajedničkog načelnika generalštabova general Von In-Čul. „Obećavam da ću uložiti sve napore da se slični incidenti ne bi ponovili.
Predsednik Mun Džae-in nazvao je incident "ozbiljnim" neuspehom u nadzoru koji vojska ne sme da ponovi. On je naredio specijalnu inspekciju celokupnog bezbednosnog položaja vojske, rekao je njegov portparol Park Kjung-mi.
Pored kritika na račun vojske, postavljaju se i pitanja zašto je prebeg izabrao da se vrati u zemlju u kojoj je život izgleda mnogo teži, barem iz perspektive autsajdera.
Prijavljeno je da je čovek mogao da nađe posao samo kao domar i da se borio da zaradi za život. Ministarstvo za ujedinjenje, koje ima zadatak da sve skorašnje prebegle prođe kroz kurs koji je osmišljen da ih upozna sa životom na jugu, saopštilo je da je čovek dobio novčanu pomoć, pomoć u pronalaženju smeštaja i posla, kao i medicinsku negu.
Ipak, od više od 30.000 Severnokorejaca koji su krenuli na opasno putovanje na jug, najmanje 30 je odlučilo da se vrati u svoju domovinu u poslednjoj deceniji.
„Razlozi su različiti za svakoga ko se vrati“, rekla je Čan-jang Džu, koja je pobegla iz svog doma u Čongđinu, na krajnjem severoistoku Severne Koreje, 2010. „Nekim ljudima je teško da zadrže posao ovde, drugima je teško da se prilagode kulturnim razlikama, dok neki smatraju da su diskriminisani."
Dok 30-godišnja Ju kaže da se ne trudi da sakrije svoj izraziti severnokorejski naglasak, drugi prebegli kažu da ih to čini predmetom neželjene radoznalosti.
Njenoj tetki je jednom taksista rekao da izađe iz svog taksija kada se raspitivao za njen naglasak i ona ga je obavestila da je prebegla. Stariji ljudi, posebno, imaju duboko ukorenjene rezerve prema severu, jer se mnogi sećaju gorkog korejskog rata 1950-53, rekla je ona.
Međutim, incident sa taksistom nije bio razlog zašto je Juina tetka odlučila da se vrati na sever, uprkos tome što su je članovi porodice koji su se takođe nastanili na jugu molili da ne ide.
„Starija sestra mog oca stigla je na jug oko 2015. godine, ali je ostavila svoju jedinu ćerku na severu“, rekla je Ju. „Ona je bila lekar i stoga je bila važna osoba u severnokorejskom društvu, a njena ćerka je takođe postala lekar i nije želela da napusti Sever.
Juinoj tetki je u početku bilo teško da se nastani na jugu. Da bi radila kao lekar, morala je da stekne nove kvalifikacije, ali nije uspela i na kraju je bila primorana da radi u restoranu. Do 2018. odlučila je da se vrati, iako ju je njen rođeni brat molio da ne odlazi, rekao je Ju.
„Ne znamo mnogo o njoj otkako se vratila jer bi za nju bilo opasno ako bismo pokušali da je kontaktiramo“, rekao je Ju. „Ali čuli smo da je teraju da prisustvuje sastancima i govori ljudima da je prebegla na jug, ali da je tamo život bio užasan i da se vratila. To je propaganda, ali ona sada nema izbora.
Kejsi Lartig je suosnivač i zajednički predsednik Freedom Speakers International, grupe sa sedištem u Seulu koja pomaže beguncima da nauče engleski kako bi imali bolje prilike za posao. Kaže da je čuo bezbroj priča o teškoćama tog prebega.
Kurir.rs/DW
