Rakan skoro da ne veruje koliko je danas srećan, u smeću je pronašao stari solarni panel i nada se da će ga dobro prodati.
Ovom 11-godišnjaku je teško da drži ravnotežu kroz deponiju samo sa jednom rukom. Pre tri godine mu je nakon bombaškog napada amputirana desna podlaktica, ne očekuje da ga neko sažaljeva ali često nailazi na prezir.
-Ljudi me ne vole jer sam prljav i plaše se korone, ako kinem svi odjednom misle da sam ih zarazio, rekao je on za Dojče vele.
Na deponije smeža u idlibu svakodnevno dolazi po nekoliko hiljada dece. Po čitav dan u đubretu traže odeću, obuću, uređaje, bakarne žice i sve što mogu da prodaju i tako zarade novac.
Za njih je to je jedina šansa da tako bar malo pomognu svojim porodicama - težak rad umesto obrazovanja.
Nikad ništa nisam naučio kao dete sam prestao da idem u školu, rekao je Farhan.
Hasan kaže da bi rado radio neki lakši posao, jer ga bole ruke.
-Stalno moram da sitnim metalne delove kako bi ih bolje prodao, kaže on, a Ajhan dodaje da već dva meseca u izbegličkom kampu nisu dobili nikakvu pomoć u hrani.
Rakan svakodnevno pretura po smrdljivom smeću u potrazi za dragocenostima.
Paraziti vrebaju svuda, mnoga deca dobijaju infekcije i upale.
Rakan kaže da ne voli ovaj posao i da bi više voleo da ide u školu i nešto nauči i da bi tako kada poraste mogao da uči druge i postane učitelj, kao i da bi to, kako dodaje, bilo nešto korisno.
Međutim, to u izbegličkim centrima ne dolazi u obzir, stotine hiljada Sirijaca su napustile svoje domove tokom rata i sada kao Rakanova porodica žive u šatorima.
Sa Rakanom su još tri sestre i jedan brat, pobegli su iz svog sela u blizini Alepa pre vazdušnih napada sirijskih borbenih aviona, otac je pao u ruke Asadovih vojnika i Rakan je sada hranilac porodice.
Nekoliko kokošaka je sve što imaju. Rakanova majka na niskim temperaturama greje vodu na maslinovim grančicama, tom vodom Rakan pere kosu.
Idlib je pod velikim pritiskom, to je poslednje uporište pobunjenika u Siriji, u ovoj pokrajini su Islamisti na vlasti, uprkos prekidu vatre često ima vazdušnih napada i okršaja sa sirijskom vojskom.
Cene su u poslednjih nekoliko meseci vrtoglavo porasle, Rakan sada za hleb plaća 50 centi, radeći na deponiji smeća on dnevno zarađuje manje od jednog evra.
Uprkos tome, ne posustaje. Ponekad ga prati i sestra Fuzija.
Na kraju dana, oni često oskudan plen odnose trgovcu otpadom u blizini deponije.
Težak posao u kom samo nekolicina dobro zarađuje.
Trgovac otpadom Jamen kaže da ova deca nalaze stvari koje oni kupuju - plastiku, gvožđe, metal.
Cena za decu je, međutim, visoka, kožne bolesti i bolesti creva i uništeno detinjstvo bez budućnosti, ali Rakan i Fuzija nemaju drugog izbora.
Kurir.rs/Dojče vele
NE PROPUSTITE
