Turska ima drugu po veličini stalnu vojsku NATO-a i nalazi se u centru strateški značajnog regiona, što je čini nezamenljivim saveznikom.
Turska je takođe pokazala spremnost da se suprotstavi Rusiji, dugogodišnjem rivalu, i nastavlja da podržava interese i misije NATO-a u regionu i širom sveta.
Ali otopljavanje odnosa Ankare sa Moskvom je zakomplikovalo stvari za alijansu, piše Biznis insajder.
Sadašnje stanje odnosa između Turske i Rusije je proizvod promene dinamike i promene prioriteta nakon Hladnog rata i promena u odnosu snaga u regionu tokom poslednje decenije.
Malo je verovatno da će njihov odnos prerasti u sopstveni savez, ali njihova očigledna bliskost i njen uticaj na interese NATO-a uznemirili su i analitičare.
Problematičan, ali kooperativan
Istorijski gledano, rusko-turski odnosi su bili problematični, o čemu svedoči činjenica da su oni vodili više od deset ratova između 16. i 20. veka.
Postojala je određena ograničena saradnja početkom 20. veka, ali nakon što su sporovi nakon Drugog svetskog rata doveli do pristupanja Turske NATO-u 1952. godine (zajedno sa Grčkom), Ankara i Moskva su bile čvrsto na suprotstavljenim stranama po većini pitanja - Turska je čak pristala da bude domaćin nuklearnog oružja SAD, od kojih se na desetine još uvek tamo nalazi.
Međutim, kako se hladni rat završio, njihov odnos se odmrznuo. Godine 1987. Turska je počela da uvozi sovjetski gas, a Rusija je na kraju postala primarni snabdevač Turske energijom.
Rusko-turske ekonomske veze takođe su porasle nakon raspada Sovjetskog saveza. Rusija, manja vojna pretnja od SSSR, 2008. godine postala je drugi najveći trgovinski partner Turske (posle EU).
Dve godine kasnije, 2010, potpisali su sporazum o putovanju bez viza.
Odnos između turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i ruskog predsednika Vladimira Putina omogućio je bližu saradnju. Te su veze samo postale bliže kako je Erdogan postao autokratskiji, posebno nakon neuspelog puča 2016. godine.
Akt balansiranja
Turska kupovina ruskog naprednog protivvazdušnog raketnog sistema S-400, njena invazija na sever Sirije i operacije protiv tamošnjih Kurda i Erdoganovo kontinuirano suzbijanje neslaganja podstakli su mnoge zapadne zemlje da primene sankcije i smanje saradnju sa Ankarom.
Ta reakcija Zapada, u kombinaciji sa turskim negodovanjem zbog uočenih dvostrukih aršina, tenzijama sa evropskim zemljama oko pitanja kao što su Kipar i migracije, i zaustavljena nastojanja Turske za pridruživanje EU, navela je Tursku da još više pogleda prema Rusiji.
Shodno tome, Turska se udaljila od toga da bude uglavnom pouzdan partner zapadnim zemljama i sada pažljivo balansira između Zapada i Rusije.
Ali Turska se nikako nije u potpunosti zadovoljila nedavnim postupcima i ambicijama Rusije. Tekuća vojna modernizacija Moskve, njena aneksija Krima 2014. i intervencija u Siriji 2015. i njen sve veći uticaj u Crnom moru i na Kavkazu, sve su to povećali zabrinutost Turske oko njenog većeg suseda.
-Turska pokušava da nastavi ovaj balansirajući akt koji je vođen činjenicom da suštinski ne veruju Rusima, ali takođe nisu sigurni u podršku Zapada, rekao je za Biznis insajder Stiven Flanagan, viši politikolog u korporaciji RAND.
Sukobi i konfrontacije
Taj nedostatak poverenja je naglašen višestrukim smrtonosnim sukobima između turske i ruske vojske, posebno u Siriji, gde su temeljne razlike između ambicija Ankare i Moskve vidljive.
Američki zvaničnici rekli su da veruju da je ''desetine'' turskih vojnika ubijeno u ruskim vojnim operacijama u Siriji.
Turska je tamo takođe oborila ruski avion i pokrenula operacije direktno protiv sirijskih saveznika Moskve. Turska se takođe sukobila sa ruskim punomoćnicima u Libiji.
Turska je pružila vojnu podršku obližnjim zemljama koje su se sukobile sa Rusijom ili ruskim saveznicima, uključujući pomoć u izgradnji mornarica suseda Rusije na Kaspijskom moru. Ankara je takođe izgradila bliske odnose sa Ukrajinom od 2014. godine, prodajući Ukrajini naoružane dronove koje je Kijev već koristio na linijama fronta i pomažući obnovu ukrajinske mornarice.
Ankara je čak otvoreno zagovarala punopravno članstvo Ukrajine i Gruzije u NATO-u, čemu su se mnoge članice alijanse odupirale ili su se protivile tome.
Dok je kupovina ruskog S-400 od strane Turske znak bliže saradnje, njeni tekući napori za modernizaciju vojske su uglavnom odgovor na povećane vojne sposobnosti Rusije.
Ankara se takođe nikada nije odrekla svog zapadnog vojnog partnerstva. Iako su ga SAD izbacile iz programa F-35 u odnosu na S-400, Turska je nedavno zatražila od SAD da joj proda 40 novih F-16 i 80 kompleta za modernizaciju za sadašnju flotu.
Rusko-turski odnosi su ''svakog dana su na oštrici noža'', rekao je Flanagan.
- Turska je i dalje veoma zabrinuta da zaštiti svoje interese u širem regionu i još uvek je veoma zabrinuta za Ruse, rekao je on.
Rizici u budućnosti
Uprkos zabrinutosti, Turska nastavlja da ima veliki angažman sa Rusijom. Rusija gradi nekoliko nuklearnih reaktora za Tursku, a Erdogan je odbio da isključi mogućnost kupovine ruske vojne opreme.
Ta stalna saradnja je delimično odraz prihvatanja geopolitičke realnosti od strane Ankare.
-Turci, na nekom nivou, nemaju drugog izbora osim da imaju donekle odnos saradnje sa Rusijom s obzirom da Rusija kontroliše završnicu u Siriji i povećala je svoju snagu na Crnom moru, rekao je Flanagan.
Dok Turska podržava pojačano prisustvo NATO-a u Crnom moru kako bi se suprotstavila Rusiji, ona takođe ne želi da izazove krizu.
Ankara bi ''želela da predvodi napore da podrži sve što NATO čini da odvrati dalju rusku agresiju u regionu Crnog mora, ali ne želi da preterano militarizuje region'', rekao je Flanagan.
-Čini se da su odnosi Rusije i Turske predodređeni da lebde između rivalstva i partnerstva, ali njihovi suprotstavljeni interesi na Crnom moru, Bliskom istoku i Severnoj Africi daju tom odnosu potencijal da brzo postane konfrontacijski. Ostaje sve nekako promenljivo. Bilo koja strana bi mogla da pogreši, dodao je.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
