Domaći kritičari Emanuela Makrona, tvrdolinijaši NATO i rukovodstvo Ukrajine sumnjičavo će ispitivati izjave francuskog predsednika koje je dao na konferenciji za novinare sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, u potrazi za bilo kojim znakom da se Makron odmetnuo.
Na jednom nivou, Makron se, tri meseca od kampanje za reizbor, prilično verno držao scenarija koji je iscrpno dogovorio sa svojim NATO partnerima pre sastanka sa Vladimirom Putinom, ali na drugom nivou njegov poseban pogled na Rusiju kao evropsku naciju, i razgovori o novim bezbednosnim garancijama, zvone na uzbunu.
Detalji petočasovnog sastanka francuskog i ruskog lidera nisu poznati, ali to nije sprečilo Makrona da nagovesti promene u stavovima NATO-a za koje neke članice kažu da nikada ne bi smele da budu odgovor na vojno zastrašivanje, piše Gardijan.
Francuski predsednik je počeo naglašavajući istorijski neprihvatljivo prisustvo ruskih trupa na granicama Ukrajine. On je takođe verno ponovio ponude NATO-a i SAD u vezi sa obostranim ograničenjem raspoređivanja vojske, većom transparentnošću vojnih aktivnosti ili čak ograničenjem razmeštanja projektila kratkog i srednjeg dometa. Rekao je da u ovim oblastima Moskva i Zapad imaju iste zahteve. Moskva je već rekla da je spremna da razgovara o ovim tačkama, ali je naglasila da je njihov primarni zahtev da NATO obustavi dalje širenje na istok.
Ovde je Makron nagovestio potrebu da se prizna ruska zabrinutost."Nema bezbednosti za Evropljane ako nema bezbednosti za Rusiju“, što je formulacija vredna poštovanja, ali koja takođe daje na legitimitetu zahtevima Moskve za novom bezbednosnom arhitekturom zasnovanom na ruskom konceptu "nedeljive bezbednosti“. Šta je Makron mislio za sada nije jasno, piše diplomatski urednik Gardijana Patrik Vintur.
Francuski predsednik je rekao da se čvrsto protivi ponavljanju "grešaka iz prošlosti u vezi s sferama uticaja”, ali je potom rekao da je "Rusija evropska. Ko veruje u Evropu mora da zna kako da radi sa Rusijom i da pronađe načine i sredstva da među Evropljanima izgradi evropsku budućnost".
Francuski zvaničnici su na brifinzima govorili o "finlandizaciji“ Ukrajine, obliku neutralnosti, ideji koja je i ranije bila iznesena. Govoreći u Ukrajini u utorak, Makron je negirao da je izgovorio tu reč bilo novinarima ili političkim liderima.
Finska, koja deli granicu od oko 1.335 kilometara sa Rusijom, odlučila je 1947. godine da ne postane članica NATO i potpisala je "sporazum o prijateljstvu“ sa Rusijom koji je uključivao ograničenja veličine finske vojske i druga ograničenja njenog suvereniteta.
Takozvana Pasikivijeva doktrina – nazvana po Juhu Kustiju Pasikiviju, tadašnjem predsedniku – ipak je stvorila politički konsenzus u Finskoj sve dok to pitanje ironično nije ponovo otvorio aktuelni finski predsednik Sauli Niniste, zabrinut zbog toga ruskog ugrožavanja njihovog nacionalnog suvereniteta.
Postoji jedna ključna razlika između Ukrajine i Finske - Od Ukrajine bi se zahtevalo da preuzme status neutralne države. S obzirom na burne odnose Ukrajine sa Rusijom i nasilje na istoku zemlje, malo je verovatno da bi Ukrajina ikada mogla da bude spremna a da postane Finska 2. Alternativa bi bila da se pravo Ukrajine da se pridruži odbrambenom paktu po svom izboru ponovo potvrdi ali bi u praksi bilo odloženo.
Mogući status Ukrajine u NATO-u je nešto nalik na fatamorganu, jer zemlja nije ni blizu početne faze članstva u NATO-u, a diskusija o ovoj temi verovatno zamagljuje pravu tačku sukoba – želju Rusije da Ukrajinu dovede ne u formu neutralnosti, već nazad u svoju sferu uticaja tvrdeći da je kijevska vlada nelegitimna.
Makronov konačni predlog bila je "stroga i potpuna” primena sporazuma iz Minska, sporazuma koji sadrži osnove za konačno rešenje pitanja ukrajinskog istočnog regiona Donbasa, čiji su delovi od aprila 2014. pod kontrolom proruskih separatista.
Pošto se separatisti i Kijev ne slažu oko toga šta Minsk podrazumeva, posebno oko redosleda koraka, "stroga primena“ je signal da će svetske sile ponovo izvršiti pritisak na obe strane da postignu sporazum o povlačenju snaga, slobodnim izborim i ustavnom statusu za pobunjeničke regione.
Ukrajinski ministar spoljnih poslova Dmitro Kuleba prošle nedelje je odbacio specijalni status Donbasa. Nasuprot tome, Rusija bi želela da poseban status uključuje veto na nacionalnu spoljnu politiku, nešto što bi Kijev video samo kao nasilno rasparčavanje svoje zemlje koje je odobrio Zapad.
Ali Makron bi u najmanju ruku mogao da pokuša da privuče ukrajinsku vladu da osmisli način organizovanja lokalnih izbora u Donbasu i povlačenja snaga. Problem je što to pitanje frustrira diplomate još od 2015. godine, piše Gardijan.
Makron bi, kako i sam priznaje, mogao uskoro da otkrije da nije samo Putinov apsurdno veliki sto ono što drži Zapad i Rusiju tako udaljenim, zaključuje urednik britanskog lista.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
