Ruska televizija sada više puta prikazuje intervju sa poznatim glumcem Sergejem Bodrovim, kultnom figurom u Rusiji. „Tokom rata ne može se govoriti loše o sebi“, kaže on. „Čak i ako greše. Čak i ako vaša zemlja pogreši tokom rata, ne bi trebalo da govorite loše o tome.” I to je ono što ljudi rade, spremni da podrže „svoje“ čak i ako pucaju na Ukrajince.
Savremeni svet je od većine Rusa odvojen revolucijom, najvažnijom za čovečanstvo: prelaskom sa supremacije kolektivne svesti na prioritet pojedinca. Ljudi su se identifikovali sa plemenom hiljadama godina i potpuno su zavisili od vođe čopora – poglavice, kana ili cara. Tek u poslednjih nekoliko vekova počeo je da se javlja suštinski drugačiji ljudski društveni poredak, u kome je pojedinac slobodan. Pre nego što je napisan čuveni tekst koji počinje rečima „Mi ljudi“, moralo je da nastane novo čovečanstvo i da bude svesno svog ljudskog dostojanstva.
Ovaj ogromni civilizacijski jaz još nije premošćen. To je drama moje otadžbine: mali broj mojih sunarodnika je spreman za život u demokratskom društvu, ali se velika većina ipak klanja pred vlašću i prihvata ovaj patrimonialni način života.
Ako se tokom generacija zbrišu svi koji misle svojom glavom, jedini kvaliteti koji će preovladati biće ćutanje i zadovoljstvo vlastima. Ali možete li kriviti ove ljude ako je to bila njihova jedina strategija preživljavanja? Gde danas završavaju oni koji ne ćute? Oni idu u zatvor. Ili moraju da emigriraju pre nego što bude prekasno.
Dva pokušaja da se uvede demokratski društveni poredak u Rusiji su već propala. Prva ruska demokratija, 1917. godine, trajala je samo nekoliko meseci. Drugi, devedesetih godina prošlog veka, trajao je nekoliko godina uz velike muke. Svaki put kada moja zemlja pokuša da izgradi demokratsko društvo uspostavljanjem izbora, parlamenta i republike, nađe se u totalitarnoj imperiji.
Da li diktatura i diktator rađaju ropsko stanovništvo ili ropsko stanovništvo rađa diktaturu i diktatora? Piletina i jaje. Kako se može prekinuti ovaj začarani krug? Kako može početi nova Rusija?
Hitlerova Nemačka je našla izlaz iz začaranog kruga diktature. Nemci su naučili mnogo o suočavanju sa prošlošću i pomirenju sa krivicom i bili su u stanju da izgrade demokratski orijentisano društvo. Međutim, preporod njihove nacije bio je zasnovan na potpunom, poraznom vojnom porazu. I Rusiji je potreban ovaj nulti sat. Novi demokratski početak u Rusiji je nemoguć bez plaćanja cene i priznanja nacionalne krivice.
U Rusiji nije bilo destalinizacije i nije bilo nirnberških suđenja za Komunističku partiju. Sada sudbina Rusije zavisi od deputinizacije. Kao što su „neukom” nemačkom stanovništvu 1945. prikazani koncentracioni logori, tako „neukim” Rusima moraju biti prikazani uništeni ukrajinski gradovi i leševi dece. Mi Rusi moramo otvoreno i hrabro priznati svoju krivicu i tražiti oproštaj.
Nemački pisac Georg Bihner je ovo napisao u pismu svojoj nevesti 1834: „Šta je to što u nama leži, ubija, krade?“ Samo to pitanje može ubrzati ovu najvažniju revoluciju čovečanstva u Rusima: shvatanje da odgovornost nije na vašim pretpostavljenima, već na vama.
Ni NATO ni Ukrajinci ne mogu da deputinizuju Rusiju. Mi Rusi moramo sami da očistimo svoju zemlju. Da li su moji ljudi dorasli zadatku? Posle rata, svet će pomoći Ukrajini da se obnovi. Ali Rusija će biti u ekonomskim ruševinama. Urušavanje imperije nastaviće se punom snagom. Drugi narodi i regioni će slediti Čečene ka nezavisnosti. Ruska Federacija će se raspasti. Ali centrifugalna sila naroda i regiona u poslednjoj svetskoj imperiji može biti pročišćavajuća i rehabilitujuća, kao i destruktivna. Ruska svest mora da nauči da prihvati da može postojati nekoliko država sa ruskim kao državnimritiku jezikom. Imperija mora biti uklonjena iz umova i duša kao maligni tumor. Tek tada nove države mogu da proguraju reforme.
Ali može li se demokratija uspostaviti bez kritične mase građana, bez zrelog građanskog društva? „Lepa Rusija budućnosti“ (ovo je moto Alekseja Navaljnog) treba da počne slobodnim izborima. Ali ko će ih sprovoditi i po kojim pravilima? Istih desetina hiljada preplašenih nastavnika koji su izvršili nameštanje na Putinovim izborima u zemlji? I može li se biti siguran da će na istinski slobodnim ruskim izborima pobediće „nacionalizdajnik“ iz demokratske opozicije, a ne „patriota“ koja se borila protiv „ukrajinskih fašista“? Stanovništvo koje se nada dobroćudnom caru ne može se za sat vremena pretvoriti u odgovorne birače. A ko će sprovoditi demokratske reforme? Funkcionerima koji su postali ukaljani korupcijom i kriminalom pod Putinovim režimom ne sme se dozvoliti da grade novu državu. I svi su ukaljani.
Svet poziva na „ruski Nirnberg“. Ali ko će u Rusiji organizovati i sprovesti ove pravne postupke? Ko će napraviti ovu veliku preispitivanje prošlosti? Ko će otkriti zločine i kazniti krivce? Sami kriminalci? Može se smeniti i smeniti Putin, ali kako odjednom smeniti milione korumpiranih činovnika, plaćenih policajaca i pokornih sudija?
Dugo, bolno preporod je jedini put za Rusiju. I sve ove sankcije, siromaštvo i međunarodno izopštenje neće biti najgora stvar na koju ćemo naići na tom putu. Biće strašnije kada ne bude unutrašnjeg preporoda za ruski narod. Putin je simptom, a ne bolest, zaključuje Šiškin.
Kurir.rs/Gardijan
NE PROPUSTITE
