Nemački stručnjak za kitove Viktor Smetaček je 2010. godine otkrio da je izmet klitova zapravo kao balega, đubrivo. Izmet kitova je pun gvožđa, hranljive materije koja je od vitalnog značaja za rast biljaka.
Pre Smetačekovog otkrića, naučnici su mislili da su kitovi obični predatori - da jedu između 10 i 20 tona ribe dnevno, a zatim samo kake.
Međutim, nešto tu nije štimalo. Desetine hiljada kitova uništeno je komercijalnim kitolovom tokom vekova, a ipak manji broj kitova nije nužno značio više ribe - u stvari, istraživači kažu da je upravo suprotno, piše Dojče vele.
Smetačekovo istraživanje je pokazalo da dok kitovi jedu tone ribe, njihov izmet ispunjen gvožđem podržava druge okeanske organizme. To je krug života.
Od ribe preko đubriva i hvatanja ugljenika
Kitovi se hrane ribom ili lignjama. A kada se olakšaju, oslobađaju hranljive materije koje deluju kao đubrivo. Hranljive materije podstiču rast i obezbeđuju hranu za druge organizme na površini morskog dna. Ti organizmi uključuju neka od najmanjih živih bića, poznatih kao fitoplanktoni.
A kada je neko područje posebno plodno, taj život može da eksplodira u ono što se zove cvetanje fitoplanktona.
Rascvetani fitoplanktoni usisavaju ugljen-dioksid — jedan od četiri glavna gasa staklene bašte koji doprinose klimatskim promenama. Nakon hranjenja ugljen-dioksidom, fitoplankton zauzvrat oslobađa kiseonik.
Naši okeani apsorbuju neverovatnih 30% ugljen-dioksida koji se oslobađa u atmosferu kada sagorevamo fosilna goriva.
Ali međunarodna istraživačka grupa želi da vidi da li bi bilo moguće povećati tih 30 posto na 50%, tako što će veštački podstaknuti rast fitoplanktona lažnim izmetom kitova.
Glavni istraživač je profesor ser David King, predsedavajući Centra za klimatsku popravku Univerziteta Kembridž. King kaže da bi ideja mogla da dovede do toga da okeani zahvate između 2 do 20 milijardi tona gasova staklene bašte godišnje.
Tokom 2020. ljudske aktivnosti su emitovale više od 34 milijarde tona ugljen-dioksida - tako da bi okeani, ako su Kingove projekcije tačne, mogli da zahvate više od polovine naših godišnjih globalnih emisija gasova staklene bašte.
Eksperiment: Pirinčana ljuska i izmet
King i njegov tim imaju za cilj da započnu svoj posao u jugozapadnoj Indiji u aprilu.
Njihov lažna izmet kitova sastojaće se od nitrata, fosfata, silikata i gvožđa - slično pravom. I naučnici će koristiti prirodne materijale poput vulkanskog pepela ili pustinjskog peska da ga naprave. Primećeno je da oba pomažu rast fitoplanktona.
Oni će koristiti pirinčane ljuske za skladištenje veštačkog izmeta na površini morskog dna. Pirinčane ljuske su otpadni proizvod koji će dobiti iz fabrike u Goi.
Kada se ljuske ispeku, pretvaraju se u "prelepe okeanske splavove“, kaže King.
Pouke iz obradive zemlje
U svom početnom eksperimentu, oni će imati za cilj da shvate koliko dobro ljuske nose izmet. Kada se ti testovi završe, plan im je da sprovedu dalje eksperimente u mnogim svetskim okeanima, kaže King.
Ali King kaže da oni ne žele samo da bace gomilu hemikalija u okean – postoje lekcije koje se mogu naučiti iz istraživanja veštačkog đubrenja u poljoprivredi.
"Većina našeg poljoprivrednog zemljišta je lišena glista, što je smešno“, kaže King. "Kišne gliste rade svo oranje umesto nas na veoma nežan način“.
Eksperimenti pokazuju, kaže King, kako kišne gliste pomažu da se voda upije u tlo na način koji je dobar za rast biljaka. Na zemljištu koje je oplođeno veštačkim supstancama koje ubijaju kišne gliste, međutim, studije pokazuju da se voda ne zadržava u zemljištu i da usevi imaju tendenciju da umiru.
"Ne želimo da stvaramo te probleme u okeanima“, kaže King.
Kritičari projekta
Neki naučnici su oprezni u vezi sa eksperimentom. Kažu da, iako je Smetačekovo otkriće iz 2010. o izmetu kitova bilo važno, još uvek nije jasno koliku veliku ulogu igraju fekalije kitova u đubrenju okeana i hvatanju ugljenika.
Ekolog sa Univerziteta Stanford Metju Savoka kaže da je nauka nesigurna u vezi sa hvatanjem ugljenika u okeanu. Kao rezultat toga, Savoka dovodi u pitanje efikasnost hvatanja ugljenika u kratkoročnom skladišto - kao što je fitoplankton - u odnosu na oblik dugoročnog skladištenja, vrstu koja bi obezbedila da ugljenik ostane ispod dna okeana hiljadama godina.
"I to je ono što je zaista važno, zar ne? Zato što želimo da zaključamo taj ugljenik na dugo, dugo vreme, a ne samo da ga imamo u fitoplanktonu ili ribljem tkivu nekoliko godina", kaže Savoka.
Drugi kažu da Kingova ideja nije čak ni nova - samo upakovana na nov način. "Kitovi izmet je samo još jedan način đubrenja makronutrijentima“, kaže Andreas Ošlis, programski direktor u GEOMAR Helmholk centru za istraživanje okeana.
Makronutrijenti su hranljive materije koje su organizmu potrebne u velikim količinama.
"A svi predlozi u vezi sa đubrenjem azotom su, koliko ja znam, zanemarili povratne informacije o ciklusu azota, što će verovatno smanjiti ili u nekim regionima preokrenuti nameravano povećanje [hvatanja ugljenika]“, naveo je Ošlis.
Ošlis kaže da je takođe zabrinut zbog uticaja veštačkog đubriva na druge ekološke sisteme. "Ubacivanje ogromnih količina hranljivih materija u okean povećaće potražnju i, na kraju, troškove za hranljive materije širom sveta, što će takođe učiniti hranu skupljom“, smatra on.
King kaže da je njegov tim razmišljao o tom problemu i da želi da koristi prirodne materijale. Ali još je daleko od toga, kaže on - prvo moraju da vide da li eksperiment uopšte funkcioniše.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
