NOVA ZLATNA GROZNICA U KALIFORNIJI: Visoka cena žutog metala opravdava otvaranje starih rudnika, pitanje je kako zaobići ekologe

Na periferiji grada Gras Valli u severnoj Kaliforniji, masivni betonski silos se nadvija nad korovom i trotoarom koji se raspada. U blizini, nevidljivo, rudarsko okno pada 3.400 stopa u zemlju. Ovo su ostaci rudnika Ajdaho-Merilend u Gras dolini, relikvija iz prošlosti rudarstva zlata u gradu. Brojni rudnici poput ovog nekada su pokretali privredu Gras Valija, a danas su artefakti Zlatne groznice deo karaktera grada: mlin za pečate, nekada korišćen za razbijanje stena koje sadrže zlato, sada čuva raskrsnicu na glavnoj ulici, i stara kolica za rudu i drugi zarđali ostaci mogu se uočiti na parkiralištima i izlozima širom grada.

Zlato i dalje postoji u venama napuštenog rudnika, a Rajz Gold, rudarska korporacija koja je kupila rudnik 2017. godine, ima razloga da veruje da njegovo ponovno otvaranje ima finansijski smisla. Kada je rudnik zatvoren 1956. godine, to nije bilo zato što se zlato sušilo; to je bilo zbog ekonomske politike. Bretonvudski sporazum iz 1944. godine uspostavio je novi međunarodni monetarni sistem da bi se stvorila stabilnost deviznih kurseva. Kao deo napora, cena zlata je bila fiksirana na 35 dolara po unci. Iskopavanje zlata postalo je neprofitabilno u SAD.

Danas cena zlata više nije fiksna, a cene su porasle kao odgovor na ekonomsku neizvesnost izazvanu korona. Na početku pandemije, Federalne rezerve su snizile kamatne stope u nastojanju da stimulišu američku ekonomiju i podstaknu pozajmljivanje novca. Ali te rekordno niske stope smanjile su prinose na obveznice i štedne račune, čineći zlato relativno atraktivnijom poslovnom investicijom.

Sada, sa rastućom inflacijom, potražnja za zlatom ostaje visoka, čak i uprkos nekim nedavnim padovima. U 2020. godini, otprilike 43 odsto zlata potrošenog na globalnom nivou otišlo je u fondove kojima se trguje na berzi i centralne banke. Kako su cene porasle, a tehnologija rudarstva postala sofisticiranija, rudnici se otvaraju i ponovo otvaraju na mestima gde se rudarenje nekada smatralo ekonomski neizvodljivim.

Ipak, rudarenje nije tako jednostavno kao što je nekada bilo. Američki geološki zavod procenjuje da je od svetskog poznatog zlata oko 63.000 tona još uvek u zemlji, u poređenju sa otprilike 206.000 tona koje je već iskopano. A svetsko neiskopano zlato je generalno neiskopano samo zato što je dublje pod zemljom i stoga manje dostupno. Da bi ga dobile, kompanije moraju da smisle šta da rade sa ogromnim količinama rudarskog otpada, od kojih neki sadrže teške metale i druge toksične supstance.

Rajz Gold se obavezao da će ublažiti uticaj svoje nove rudarske operacije na životnu sredinu delimično primenom tehnike koja se zove „zatrpavanje pastom“, koja uključuje ubrizgavanje mešavine vode, otpada iz rudnika i veziva (često cementa) u rudarske tunele. Ova praksa pomaže u pružanju strukturalne podrške i smanjenju količine podzemnog otpada iz rudnika. Postoji određena nauka koja podržava prednosti ovog pristupa, ali to je samo delimično rešenje i postoje dugotrajne neizvesnosti u vezi sa njegovim dugoročnim uticajem. Iako Rajz Gold izveštava da projekat ima snažnu podršku širom okruga Nevada, gde se nalazi Gras Vali, neki lokalni stanovnici su i dalje skeptični. Između ostalog, zabrinuti su da nova rudarska operacija neće moći na adekvatan način da zadrži svoj otpad.

Imajući u vidu ove izazove, neki ekonomisti se pitaju da li ima smisla kopati zlato kada je dragoceni mineral namenjen samo za trezor u banci. „Troškovi rudarenja su visoki“, kaže finansijski ekonomista Dirk Baur. Velik deo vrednosti zlata je vezan za cenu njegovog samo iskopavanja iz zemlje, kaže on. „Postoji neki profit za rudarsku kompaniju, ali veliki, veliki komad je samo trošak.

Tokom poslednjih nekoliko decenija, predlozi za razvoj ili proširenje objekata za iskopavanje zlata pojavili su se širom Evrope i Severne Amerike. U Severnoj Irskoj, Dalradian Gold planira da otvori rudnik u planinama Sperin. U Njufaundlendu, Maraton Gold bi trebalo da otvori otvoreni rudnik za koji kompanija kaže da će biti najveća operacija iskopavanja zlata u Atlantik Kanadi. U Sjedinjenim Državama, koje su od 2020. godine imale četvrte po veličini rezerve zlata u svetu, rudarske operacije su se proširile u severozapadnoj Arizoni poslednjih godina, a postoje planovi da se ponovo otvori rudnik u centralnom Ajdahu. Mnoge kompanije koje žele da pronađu nova bogatstva na starim mestima suočavaju se sa odbijanjem zajednice slično onome što se dešava u Grass dolini.

Protivnici rudnika zlata imaju dobar razlog da budu oprezni. Rudarstvo stvara mnogo otpada, uključujući stenu koja ne sadrži dovoljno zlata za ekstrakciju (nazvana „otpadna stena“) i mulj preostao nakon što je zlato izvađeno iz rude (nazvano „jalovina“). I otpadna stena i jalovina mogu sadržati toksične supstance koje prete da zagade podzemne i površinske vode ako se ne ublaže na odgovarajući način.

Grass Vallei se decenijama suočava sa posledicama rudarenja iz doba zlatne groznice. Arsen, koji se javlja u prirodi saveznik u nalazištima zlata u podnožju Sijera Nevade, ostaje stalni problem u ovoj oblasti. Stara jalovina i dalje može da izluži teške metale decenijama nakon što su rudarski radovi prestali. U dolini Gras, Regionalni odbor za kontrolu kvaliteta vode Centralne doline je dokumentovao visoke koncentracije arsena u gomili jalovine nazvane „crvena gomila prljavštine“. 2020. godine, visoke koncentracije olova, žive i arsena pronađene su u uzorcima uzetim iz bivšeg područja za odlaganje rudničkog otpada koje sada podržava oko četiri i po hektara močvarnog staništa. To područje za odlaganje, poznato kao lokacija Centennial, je u vlasništvu podružnice Rise Golda pod nazivom Rise Grass Vallei.

Lokacija Centennial bila je dovoljno zagađena da bi opravdala razmatranje za uvrštavanje na listu savezne lokacije Superfunda, ali Rise Gold je izbegao saveznu regulativu tako što je pristao da preduzme sopstveno čišćenje. Ralph Silberstein, predsednik Fondacije za zaštitu životne sredine zajednice, lokalne ekološke organizacije, kaže da njegova grupa pozdravlja plan Rise Golda da se pozabavi opasnim supstancama koje trenutno uništavaju ovu oblast. Ali, kaže on, grupa je uznemirena onim što bi moglo uslediti. Prema Akcionom planu Rajz Glas Valija, kompanija može uzeti sveže očišćeno mesto i koristiti ga za odlaganje otpada iz „budućih rudarskih operacija“, iako će prvo morati da dobije dozvolu od države.

Planovi Rajz Golda da minimizira uticaj rudnika navedeni su u nacrtu ekološkog izveštaja, koji je okrug Nevada nedavno objavio, a koji kompanija opisuje kao „povoljan“. U intervjuu za Undark, izvršni direktor kompanije Rise Gold, Ben Mossman, branio je plan svoje kompanije da koristi lokaciju Centennial za deo otpada proizvedenog u vezi sa ponovnim otvaranjem rudnika Ajdaho-Merilend u Gras dolini. Ovaj konkretan rudnik je jedinstven, rekao je Mosman, jer je kompanija pronašla „veoma malo metala“ u oblastima u kojima planira da kopa. Pošto će se otpad u velikoj meri sastojati od netoksičnih materijala kao što su pesak i kamen, rekao je on, „nema geohemijskih problema za životnu sredinu ili zdravlje ljudi“ – tvrdnja koju aktivisti dovode u pitanje.

Čak i kada kamen ima malo ili nimalo teških metala, njegovo uklanjanje može biti značajan izazov. Prema veb lokaciji kompanije Rise Gold, rudarska operacija Ajdaho-Merilend je istorijski morala da ukloni tonu kamena za svaku polovinu unce zlata koje je povratila. „Dolaze ove rudarske kompanije i žele da ne primetimo da će imati ogromnu količinu kamena iz rudnika“, kaže Elizabet Martin, koja se nedavno penzionisala kao izvršna direktorka Sijera fonda, lokalne grupe za zaštitu prirode sa sedištem u obližnji Nevada Citi. U nacrtu izveštaja o uticaju na životnu sredinu kompanije Rise Gold kaže se da će plan rezultirati oko 182.500 tona proizvedenog materijala godišnje koji će morati da se transportuje i zatim koristi kao projektovano punjenje. Poređenja radi, veliki kiper može da nosi oko 14 tona. Pomnožite to sa više od 10.000, kaže Martin.

Rise Gold planira da smanji svoj nadzemni otisak u rudniku Grass Vallei sa zatrpavanjem od cementne paste, koje je prvi put korišćeno 1970-ih kao način za recikliranje rudničkog materijala i pomoć u stabilizaciji podzemnih radova. U suštini, rudnik postaje bezbedniji i otpad se vraća tamo odakle je došao.

Zatrpavanje pastom se široko smatra ekološki prihvatljivijim načinom odlaganja rudničkog otpada. Postoje dokazi da zatvaranje jalovine u cement smanjuje njihovu propusnost i stabilizuje sve teške metale u njima. Ipak, još uvek postoje pitanja o tome da li će arsen i teški metali ostati u materijalu za zalivanje pastom na duži rok. Ponašanje arsena pri ispiranju zavisi od mnogo različitih faktora, uključujući vezivo koje se koristi u zatrpavanju i hemijski sadržaj jalovine. Najveća nepoznanica je šta se dešava u budućnosti, kada se rudnik zatvori i pumpe ugase, koje će pustiti podzemne vode da otiču u zatrpane tunele. Neke studije su primetile da čak i nizak nivo ispiranja može trajati godinama, potencijalno zagađujući vodu za piće ili obližnje reke i potoke.

Ispiranje teških metala je visoko na listi zabrinutosti u Gras dolini. Rajz Gold obećava da će njegove operacije biti čiste, ali čak i tako, hidrološki izveštaj kompanije navodi ispiranje arsena iz nekih testnih uzoraka. Testovi ispiranja, koji su imali za cilj da simuliraju šta bi se moglo dogoditi sa gomilom otpadnog kamena kada pada kiša, otkrili su da je arsen izlužen iz uzoraka mineralnog tipa serpentinit u koncentracijama 17 puta većim od standarda kvaliteta vode. Rise kaže da to nije briga, jer će u otpadnoj steni biti vrlo malo serpentinita. U izveštaju se takođe navodi da su ispitivanja na jalovini pokazala ispiranje arsena, ali samo u koncentracijama koje ne bi prelazile regulatorne granice.

Operacije podzemnog rudarstva se takođe ukrštaju sa nivoom vode, što znači da postojeći tuneli moraju biti isušeni, a voda koja se ispumpava iz tunela mora biti prečišćena pre pušta se iznad zemlje. „Voda koja dolazi iz ovih rudnika koje ispuštaju puna je arsena, mangana, gvožđa i drugih teških metala“, kaže biolog Džozi Kraford, izvršni direktor Saveza zajednice Volf Krik, još jedne lokalne grupe koja se protivi rudniku. . "To će biti lečeno, ali treba se lečiti zauvek."

Voda takođe mora negde da ode nakon što je tretirana. Rajz Gold planira da ga ispusti u obližnji potok, potez za koji Kroford strahuje da bi mogao da nanese štetu staništu na obali. „To je potok pastrmke, tako da je osetljiv“, kaže ona. „Ako odvodnjavanje počne da čisti potok, mogli bi izgubiti mnogo tih beskičmenjaka i uništiti stanište pastrmke.

Mnogi zaštitnici prirode i opozicione grupe u zajednici vide rudarenje zlata kao bitku između prirode i pohlepe i postavljaju pitanje da li je potraga za zlatom zaista vredna tolikog uništavanja životne sredine. Kao i Baur, finansijski ekonomista, koji kaže da ima smisla i sa ekološke i ekonomske perspektive da se zlato uopšte ne kopa. Veliki deo zlata koje već postoji iznad zemlje, kaže on, drže banke i investicione kompanije. Investitori mogu kupiti akcije zlata koje nikada nisu ni videli. Baur kaže da bi mogli samo da kupe akcije zlata koje kompanije obećavaju da će ostaviti u zemlji. „Kupujete nešto što ne narušava zemlju toliko“, kaže on, „i nemate sve negativne efekte stvarnog iskopavanja zlata.“

Baur je nedavno istražio ovu ideju sa nekoliko svojih kolega na poslovnoj školi Univerziteta Zapadne Australije. U dokumentu iz 2021. predložili su da se neiskopano zlato ostavi u zemlji i da se „priroda ponaša kao prirodni trezor i čuvar zakonski zaštićen od strane kompanija za zlato i vlade“. U ovom scenariju, investitori bi mogli da kupe akcije kompanija za istraživanje zlata koje su identifikovale podzemno zlato, ali ne planiraju da ga iskopaju. Ovo bi investitorima dalo alternativu za kupovinu akcija nadzemnog zlata koje se trenutno nalazi u trezorima banaka širom sveta.

Da li bi neiskopano zlato, koje novine nazivaju „zelenim zlatom“, zaista zaradilo novac za svoje investitore? Baur i njegovi koautori razmatrali su troškove istraživanja zlata i iskopavanja zlata, kao i neizvesnost kvaliteta i količine zlata koja može postojati na bilo kojoj podzemnoj lokaciji. Zatim su izvršili empirijsku analizu i zaključili da neiskopano zlato i dalje može biti vredna investicija.

Baur kaže da je njegov list, što nije iznenađujuće, dobio negativne povratne informacije od industrije zlata. „Naravno, mrze tu ideju“, kaže on. "To je kraj njihovog posla, u suštini." On smatra da bi investitori, međutim, mogli biti spremniji da se pozabave idejom, posebno oni koji traže zelene investicije. „Ali ima i mnogo zelenog pranja“, kaže on, dodajući da investitori mogu reći da žele da ulažu u zeleno, ali možda neće biti toliko voljni da isprobaju nove ideje kada dođe vreme.

Za rešavanje ovih pitanja biće potrebno vreme. U međuvremenu, rudarski projekat Grass Vallei još uvek treba da prevaziđe protivljenje javnosti i značajne finansijske prepreke. Otvaranje rudnika je skupo. Pre nego što je Rajz Gold kupio mineralna prava 2017. godine, EmGold Mining Corporation je planirala da ponovo otvori rudnik. Potrošio je milion dolara samo na konsultante, prema jednoj proceni, a projekat nikada nije prošao preliminarne faze. Meštani kao što je Silberštajn nadaju se da će planovi Rajz Gold-a doživeti sličnu sudbinu.

„Govore o izvlačenju zlata sa 3.000 stopa ispod površine“, kaže on, „što znači obnavljanje teško oštećenog, verovatno urušenog rudnika zlata da bi se iz njega izvuklo manje od jedne unce po toni zlata.“ „Nema smisla“, dodaje on. „Nije pametno raditi ako želimo da imamo održiv svet za život.

Kurir.rs/Atlantic