Materijali - obojeni u prepoznatljivu tamnoplavu boju - odavno se prodaju širom Afrike i Bliskog istoka. Ali mnogi brinu da je ova industrija sada u opasnosti.
"Mlada generacija ne želi da se pridruži ljudima koji farbaju“, žali se Baba Muhamed dok čuči blizu široke jame, ispunjene mutnom tečnošću boje indiga.
Ovaj 75-godišnjak umače komad tkanine u rupu, a ruke su mu prekrivene gumenim rukavicama. Brine da bi on mogao biti jedan od poslednjih koji će izvoditi drevni ritual jer mladi ljudi imaju modernije ukuse.
"Oni više vole da se bave poslom; vole da dizajniraju tkanine, ali ne i da ih farbaju", rekao je BBC-u.
Plavi ljudi pustinje
Jame za bojenje Kofar Mata - napravljene su na početku 16. veka i nekada su bile izvor sredstava za život hiljadama ljudi.
Jedinstvene dizajne tkanina obično kreiraju žene, koje uvijaju i vezuju materijal u svojim domovima u različite oblike da bi proizvele šare. Vezane tkanine se zatim predaju farbarima.
Grad Kano je važno ekonomsko središte za severnu Nigeriju i bio je ključni deo transsaharske trgovine u predkolonijalnim vremenima.
Istoričari govore o tome kako su Tuarezi - takozvani "plavi ljudi pustinje" nazvani po upadljivoj boji njihove odeće - obilazili drevni grad. Tamo su menjali kamile i urme da bi se dočepali živopisno obojenih tkanina.
Privlačnost tkanina Kofar Mata uglavnom se svodila na lokalne i prirodne sastojke koji se koriste za farbanje odeće. Do danas farbari kažu da izbegavaju veštačke sastojke, i umesto toga se oslanjaju na stvari poput lokalne biljke indigo, koja materijalu daje boju.
Neizvesnost ugrožava trgovinu
Poslednjih godina, ova drevna tradicija se bori sa bezbroj pretnji. Jedna je pobuna Boko Harama, što znači da je kupaca malo - posebno onih koji putuju severoistočnom Nigerijom gde su aktivni islamistički militanti. To je takođe uticalo na one koji dolaze iz daljine.
"Turisti su ovde stalno dolazili iz celog sveta: Francuske, Nemačke, Velike Britanije i Amerike – ali bezbednosna situacija u severnoj Nigeriji je uticala na ovaj posao“, kaže Babalija Hamisu, još jedan farbar.
Sa 37 godina, Hamisu je jedan od najmlađih farbara koji rade u jamama. "Počeo sam kada sam imao oko 10 godina, tako da ovo radim oko 25 godina", rekao je on.
Ipak, Hamisu kaže da je dovoljno star da bude nostalgičan što ova umetnost nestaje. "Kada sam bio dete, jama za bojenje ovde je bilo bezbroj, ali ih je sada samo 144, od kojih se ne koristi više od 15".
Glad za zemljom
Kano je među najbrže rastućim gradovima u podsaharskoj Africi. Poslednjih godina je bio svedok veoma kontroverznih rušenja brojnih istorijskih mesta, za koje je vlada rekla da su neophodna da bi se obezbedila njegova transformacija u moderan grad.
Tidžani Muhamed Nanija, istoričar sa Univerziteta Bajer u Kanou, kaže da urbanizacija nije jedina stvar koja preti jamama za bojenje.
"Problem je počeo sa kolonijalnom politikom transformisanja ekonomije Kanoa, zbog čega je grad uvozio odeću iz Mančestera i drugih mesta u inostranstvu“, objasnio je on.
Porast jeftinih stranih tkanina je glavni problem za lokalne farbare. Kažu da iako su cene relativno slične, konkurencija je oštra, sa mnogim kupcima koji su privučeni novim i blistavim modernim dizajnom.
Većina muškaraca koji rade u jamama su potomci farbara, poput Harune Bafe, sekretara Kofar Mata farbara, koji kaže da je sedma generacija majstora.
"Nasledio sam ovaj posao od svog oca; moj otac ga je nasledio od svog oca – i tako iz generacije u generaciju. Moj sedmi pradeda, Muhamadu Dabosa, osnivač je centra za bojenje", ispričao je on.
Farbari kažu da ne dobijaju zvaničnu pomoć od lokalnih ili regionalnih vlada. Hamisu insistira da bi se moglo učiniti više da se očuva istorijski značajna industrija.
"Ako vlada može da kupi naše proizvode i podstakne ljude da rade isto, mi ćemo napredovati“, rekao je on. "Zamislite predsednika ili guvernera koji nosi neku od naših tkanina Kofar Mata, bez obzira koliko se činilo bezvrednim, postaće dragoceno".
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
