Tokom večere Mos Hils je počeo da shvata koliko je jaka oluja. Brodski konobari, inače više nego vešti da nose piće i hranu, a da ništa ne proliju, mučili su se. Mos, gitarista iz Zimbabvea koji radi na krstarenju zajedno sa svojom suprugom Trejsi, basistom, nikada ranije nije video konobare kako ispuštaju poslužavnike.
Ranije tog dana, olujni vetrovi i jake kiše nekoliko puta su odložili plovidbu za poslednji deo krstarenja ka Durbanu. Ali bez znakova poboljšanja vremenskih uslova, kapetan je na kraju odlučio da podigne sidro i Okeanos, sa 581 gostom i posadom na brodu, otplovio je u vetar od 40 čvorova i talase visoke 9 metara.
Mos i Trejsi, oboje u svojim 30-im, obično bi organizovali zabave na palubi kod bazena dok je brod isplovljavao iz luke. Ali tog dana je zabava bila premeštena u zatvoreno, a Mos je držao jedva balansirao dok je svirao gitaru, pokušavajući da održi ravnotežu dok se brod naginjao.
"Oluja je postajala sve gora i gora", kaže Moss.
Za večerom, Trejsi, koju njen muž opisuje kao nepokolebljivu, odlučila je da ode u njihovu kabinu da spakuje torbu za hitne slučajeve, za svaki slučaj.
"Otišla je", kaže Mos, "i odjednom - bum - sva svetla su se ugasila."
Kada se niko od brodskih oficira nije pojavio da izda uputstva, Mos, koji se nije inače plašio, počeo je da se oseća nelagodno.
"Na brodu ste usred okeana, u mrloj noći, u strašnoj oluji. Osetio sam kako me steže u stomaku" rekao je.
Kada su se upalila mala, prigušena svetla za hitne slučajeve, Mos je otišao u salon da proveri muzičke instrumente na sceni. Stalci za mikrofone i činele bili su rasuti okolo. Onda je iznenada shvatio da ne može da čuje stalnu, pulsirajuću, pozadinsku buku motora. Brod je izgubio snagu i usporavao je.
Ubrzo je 153 m Okeanos plutao postrance na talasima koji su se razbijali.
Brod je, kaže Moss, bio zakucan.
Uznemireni gosti počeli su da se spuštaju u salon. Saksije, pepeljare i stolice klizile su unaokolo, a ljudi su morali da se pomere sa svojih sedišta da bi sedeli na podu dok je brod divlje ljuljao s jedne strane na drugu, levo na desnu.
Prošlo je oko sat vremena, a raspoloženje u salonu je postalo napeto. Mos je zgrabio akustičnu gitaru i počeo da peva sa nekim drugim zabavljačima kako bi pokušao da smiri ljude. Ali kako je vreme odmicalo, Mos je primetio da se brod naginje - da se više ne vraća u ravnu poziciju kada ga je baca oluja.
"Nešto se loše dešava", rekao je Mos Trejsi, "Pokušaću da saznam šta se dešava.
Držeći se za rukohvate, Mos i još jedan zabavljač, mađioničar Džulijan iz Jorkšira, probijali su se kroz mrak ispod palube. Mogli su da čuju uzbuđene glasove koji govore mnogo različitih jezika. Policajci su trčali okolo, neki su nosili torbe, neki su imali prsluke za spasavanje, a neki su bili mokri.
"Svi su bili prilično bučni i uspaničeni“, kaže Mos. "Pokušavali smo da pitamo: "Šta se dešava?“ ali kao da nismo postojali“.
Džulijan i Mos su nastavili dole do pogonskog odeljenja (mašinske sobe)- najnižeg dela broda.
"Bili smo daleko ispod vodene linije, u mraku, sami, i tamo nije bilo nikoga", kaže Mos. "To se nikada, nikada, ne bi dogodilo, čak ni kada je brod privezan u luci"
Debela metalna vrata koja su služila kao sigurnosna barijera sprečavajući kretanje vode iz jednog odeljka broda u drugi u slučaju poplave, bila su čvrsto zatvorena.
"Ali zvučalo je kao da je iza tih vodonepropusnih vrata pljuskala velika voda", kaže Mos.
Okeanos je tonuo.
Nazad u salonu, još uvek nije bilo nikakvih najava o tome šta se dešava. Mos je pronašao direktora krstarenja koji je rekao da je kapetan rekao da će morati da napuste brod.
"Onda smo saznali da je jedan čamac za spasavanje već otišao sa dosta posade i viših oficira na njemu", kaže on.
Mos i ostali nisu imali pojma kako da evakuišu brod za krstarenje, niti kako da pokreću čamce za spasavanje koji su visili visoko iznad palube duž svake od strana broda, ali nije bilo nikoga kvalifikovanijeg da to uradi.
Jedan po jedan, počeli su da spuštaju čamce za spasavanje sa desne strane na palubu. Nisu znali kako da ih drže mirnim dok su ljudi ulazili, pa je Mos improvizovao tako što je stajao sa jednom nogom na palubi broda, a drugom na čamcu za spasavanje.
Ali svaki put kada bi se brod nagnuo na desnu stranu, Mos bi morao da skoči nazad na Okeanos pre nego što bi se čamac za spasavanje odvojio, ostavljajući razmak od nekoliko metara, a zatim se vraćao nazad, udarajući o brod takvom silinom da su delovi sa njega otpadali.
Svaki čamac za spasavanje, sa oko čak 90 ljudi, od kojih mnogi vrište od straha, bi potom na sajlama bio spušten u more. Ali Mos nije imao pojma kako da pokrene motore koji ih spuštaju, pa čak ni gde su ključevi.
"Pustili bismo ih u noć, a oni bi samo odlutali u talase koji udaraju“, kaže on. "Ljudi u čamcima za spasavanje su prošli pravi torturu, bili su potupuno mokri, bilo je hladno i mrkli mrak, ali smo samo morali da nastavimo dok svi čamci za spasavanje sa desne strane nisu porinuti.
Međutim, voda je prodirala sve brže i brže na Okeanos koji je jako nagnuo na desnu stranu. Bezbedno spuštanje preostalih čamaca za spasavanje na levoj strani bilo je skoro nemoguće.
Umesto da budu spušteni u vodu kada su jednom natovareni ljudima, čamci za spasavanje bi se držali uz bok broda sve dok se sledeći veliki talas ne bi pojavio i pomerio brod tako da je čamac ostao slobodno da visi.
"A onda bi gravitacija odjednom bacila čamac za spasavanje tri ili četiri metra u jednom potezu, skoro izbacivši ljude u otvorenu vodu, bilo je užasno", kaže Mos. Na kraju je shvatio da je previše opasno da nastavi.
"U nastojanju da pokušamo da spasemo ljude, verovatno ćemo ih ubiti" rekao je.
A vreme je isticalo.
U nemogućnosti da pokrenu više čamaca za spasavanje, ali sa stotinama ljudi kojima je još uvek potrebno spasavanje, Mos i drugi su se popeli do brodskog komandnog mosta - gde su pretpostavljali da će pronaći kapetana i preostale visoke oficire - da pitaju šta dalje da rade .
"Pogledali smo unutra, ali tamo nije bilo nikoga", kaže Mos. "Tada smo shvatili da je sve na nama.
Narandžasto-crvena svetla su treptala u mraku, ali Mos nije imao pojma čemu služi većina opreme, bez obzira kako radi. Naizmjenično su pokušavali da iskoriste radio da pošalju SOS.
"Zvao sam: 'Pomoć! Pomoć! Pomoć!' i samo čekao da neko odgovori", kaže Mos.
Na kraju je odgovorio duboki muški glas. Odahnuvši, Mos je objasnio da se nalazi na kruzeru Okeanos i da tone.
"OK. Koliko vam je ostalo da plovite?"
"Ne znam, desna ograda je već u vodi, valjamo se okolo, prodrla je ogromna količina vode. I dalje imamo najmanje 200 ljudi na brodu", rekao je Mos.
"OK. Koja je tvoja pozicija?"
"Verovatno smo na pola puta između luke Istočni London i Durbana.
"Ne, ne, ne, koje su vaše koordinate?" Mos nije imao pojma koje su njihove koordinate.
„Koji si ti čin?
"Pa ja nemam čin, ja sam gitarista".
Trenutak tišine.
"Šta radiš na komandnom mostu?"
"Pa, ovde nema nikog drugog".
"Ko je s tobom na mostu?
"Ja, moja žena - basista, i mađioničar"
Mos je stupio u kontakt sa dva mala broda koji su bili blizu Okeanosa. Rekli su Mosu da pronađe kapetana i odvede ga na most. Ali Mos nije imao pojma gde se on nalazi.
"Znao sam da nije dole jer smo tonuli", kaže on. "Redovno sam proveravao gde je nivo vode, a jedna paluba ispod nas je bila poplavljena".
Na kraju, Mos je pronašao kapetana, tačno na zadnjem delu broda, kako puši u mraku. Mos je objasnio da im je njegova pomoć potrebna - hitno.
"Samo me je gledao, širom otvorenih očiju i prazan, govoreći: 'Nije potrebno, nije potrebno'," kaže Mos. "Mislim da je bio u dubokom, dubokom šoku".
Dva broda blizu Okeanosa su imala samo po jedan čamac za spasavanje, tako da su malo mogli da pomognu. Oni su podelili koordinate broda koji tone sa južnoafričkim vlastima koje su počele da organizuju misiju spasavanja iz vazduha.
Dok je oluja nastavljala da udara po brodu, Mos i Trejsi su sedeli zajedno u mraku, moleći se da pomoć stigne pre nego što bude prekasno.
"Mislim da će se brod prevrnuti i potonuti i vrlo je verovatno da ćemo i mi potonuti s njim“, rekao je Mos svojoj supruzi.
On i Trejsi imali su 15-godišnju ćerku Amber, koja je bila na brodu Okeanos za praznike i iskrcala se samo nekoliko dana ranije. Amber se sada vratila u internat u Južnoj Africi.
"Ne može da izgubi oba roditelja", seća se Mos tih reči. "Šta god da uradimo, moramo se pobrinuti da se bar jedno od nas spase.
Prošlo je više od tri sata pre nego što je stigao prvi spasilački helikopter i lebdeo iznad broda. Dva mornarička ronioca su spuštena na palubu Okeanosa. Rekli su da im je potrebna pomoć da sve izvuku pre nego što brod potone, a Mos je dobio petominutni kurs o tome kako da izvede spasavanje helikopterom.
"Zapamti, pojas mora biti prilično čvrst ispod pazuha", rekao mu je mornarički ronilac. "Pobrinite se da to uradite kako treba jer će se u suprotnom prevrnuti naopačke i ispasti - ubićeš ih na palubi. Stavljajte ih dvoje po dvoje ili će nam ponestati vremena. OK? Kreni."
Jedan mornarički ronilac je otišao da organizuje spasavanje helikopterom u zadnjem delu broda, a Trejsi i Mos su trebali da organizuju drugi na prednjem delu. Ali kako je brod tonuo sve niže ispod talasa, ljudi su počeli da skaču sa palube koja se vertikalno počela da tone, a kruti gumenjak je morao da se baci u uzburkano more da bi ih spasio.
Viseći u vazduhu sa sajle helikoptera, ljude koje je Mos pokušavao da spase, jaki vetrovi su udarali o delove broda dok su ih podizali u nebo. Nije bilo načina da se zna koliko su teško povređeni i Mos je na trenutak izgubio živce. Ali sa toliko ljudi koji je još uvek bio na brodu, shvatio je da nema izbora osim da nastavi.
Ukupno pet helikoptera pridružilo se spasilačkoj misiji, vozeći se napred-nazad, noseći po 12 ljudi na sigurno dok je svanula zora i mrak se povukao.
Iscrpljene i umorne, Mos i Trejsi su bili među poslednjima koji su bili vezani za pojaseve.
"Dok smo lebdeli iznad broda, to me je zaista pogodilo“, kaže Mos, „mogao sam da vidim da je Okeanos u kritičnoj situaciji. Videli smo talase kako se razbijaju preko pramca gde smo spasavali ljude.“
Kada je helikopter koji je prevozio Mosa sleteo na travu, putnici sa kruzera su potrčali ka njemu pevajući i navijajući, pružajući ruke da ga zagrle.
"Počeo sam da se gušim i jecam", kaže Mos, "a onda sam se srušio."
Dana 4. avgusta 1991. godine, oko 45 minuta nakon što je poslednja osoba na brodu prebačena na sigurno, Okeanos je nestao ispod vode. Svi koji su bili stavljeni u čamce za spasavanje spašeni su brodovima koji su prolazili i zapanjujuće nije bilo ljudskih žrtava.
Mos i Trejsi, koji sada žive u Liverpulu, nastavili su da rade kao zabavljači na kruzerima dugi niz godina. Čak i sada, tri decenije kasnije, Trejsi radije ne govori o potonuću i ne razmišlja o tome koliko su svi bili blizu gubitka života.
Ali Mos, koga su mnogo, mnogo puta pitali o Okeanosu, smatra da je pričati o tome katarzično. On se sa velikim olakšanjem osvrće na ono što se dogodilo.
"Nisam nepobediv“, kaže Mos, „ali ako mogu da prođem kroz to, mogu da prođem kroz bilo šta“.
Kurir.rs / BBC, Foto: SPIKE TV, Youtube prtscr / Nico van Niekerk
NE PROPUSTITE
