Sedamdesetsedma godišnjica pobede nad fašizmom i ove godine proslavljena je na Crvenom trgu u Moskvi. Međutim ova parada 2022. održala se u senci rata u Ukrajini. Većina tehnike koja je prodeflilovala se koristi u ratu protiv ukrajinske armije sa više ili manje uspeha.
Bez obzira na sve ovde ćemo ukratko prikazati oklopnu tehniku sa "Parade 2022".
Taifun K-4386, ili Taifun VDV
Na pardi odmah posle tenka T-34/85 prodefilovao je podešalon oklopnih vozila KAMAZ-4386 poznat i kap Tajfun K-4386 i manja verzija KAMAZ 53949 sa 3 vrata koji je poznat i pod nazivom Tajfun VDV.
Naime, radi se o oklopnom vozilu koji je konstruisan za vazdušnodesantne jednice, kako bi omogućio da se ova vozila koriste odmah posle desntiranja iz transportnih aviona. Razvoj je počeo 2015, opitovani prvi prmierci 2016., a javnosti predstavljeni 2017. godine. Ugovor o serijskoj proizvodnji potpisan je 2020. kada je počela serijska proizvodnja od kada se manja serija nalazi u naoružanju ruske vojske, ali u ograničenim količinama.
Posadu vozila čine dva vojnika, plus dodatih šest padobranaca. Vozilo ima maksimalnu težinu 2,5 tona, a soposobno je i za vuču artiljerijskih oruđa. Glavna namena vozila je transport trupa i tereta, pratnju, zaštitu konvoja, vatrenu podršku i izviđanje, a opciono može da se koristi i kao mobilno komandno mesto za nivo voda ili čete.
Konstukcijski gledano donja šasija je izgrađena u obliku latiničnog slova V, što omogućava da vozilo izdrži eksploziju mine jačine 8 kg
Naoružanje
U osnovnoj verziji to je puškomitraljez kalibra 12,7 mm Kord montiran na krovu. Na paradi prikazana je verzija opremljena sa daljinski upravljivom borbenom kupolom DUBM-30 Epoha i 30V01 koje imaju top kalibra 30 mm.
Takođe postoje verzije i sa automatskim bacačem granata kalibra 30 mm, zatim minobacačem kalibra 82 mm, verzija PVO MANPADS, koja nosi 2-3 rakete zemlja-vazduh tipa Igla, Igla-S ili Verba.
Vozilo pokreće dizel motor KAMAZ-610.10.350, jačine 350 KS. Reč je o motoru Cummins 6ISBe 350 P-6, proizveden u Rusiji po licenci. Dostupan je i snažniji motor od 450 KS uparen sa 9-brzinskim menjačem. Vozilo ima hidro pneumatsko oslanjanje sa podesivim klirensom.
KamAZ-4386 može da se transportuje avionima Il-76 i An-124, kao i helikopterom Mi-26. M
Borbena vozila pešadije
Drugi podešalon činilo je više tipova borbenih vozila pešadije BMP-2, BMP-3 i Kurgnace-25 koji je i dalje prototip borbenog vozila pešadije.
BMP-2M Beržok
Radi se o još jednoj modernizaciji proslavljenog borbenog vozila pešadije BMP-2. Ukopno je modernizovano 60 ovih vozila koja se nalaze u sastavu 4. gardijske Kantimirovske tenkovske divizije. Do sada Rusija je prevela 60 BMP-2 na ovaj standard.
Modul Beržok
Ideja za modernizaciju brobenog vozila pešadije BMP-2 nastala je u koperaciji Ministarstva odbrane Rusije i Biroa za projektovanje instrumenata sa sedištem u Tuli (podružnica državne kompanije Rostech). Plan je da Rusija modernizuje 540 primeraka ovog borbenog vozila pešadije na standard Beržok. Prve verzije ovog vozila počele su da se isporučuju motostreljačkim i oklopnim jednicama 2018-2019. godina.
Suština projekta jeste modernizacija psotojeće kupole BMP-2 i to u dve verzije pešadijsku i tenkovsku SB-4-2 i SB4-3.
Zadatak prve verzije je borba protiv pešadije. Na postojeću kupolu dodat je automatski bacač granata kalibra 30 mm AGS-17 Plamja na krovu kupole. Sa niim se upravlja iz unutrašnjosti sa nišanskom pravom dometa 1.700 m. U vozilo su ugrađeni ilaserski obeleživač cilja i protiv oklopne rakete tipa konkurs postavljene po dve na obe bočne strane kupole i standardni top kalibra 30 mm. Nišanska sprava je dvosona stabilisana u obe ravni. u kupolu je ugrađena termovizija, laserski daljinomer i jednica za upravljanje protivoklopnim raketama. Oklopna zaštita pešadijske verzije je nepromenjena.
Oklopna verzija sa modulom SB4-3 umesto protivokalopnih raketa konkrus ima verziju sa raketama ATAKA dometa 6.000 m. U pitanju je laserski vođena raketa koja do cilja dolazi sa 14 sekundi. Obično se rakete kombinuju po dve sa kumulativnom za uništavanje oklopnih ciljeva i po dve visokoeksplozivne za uništavanje utvrđenih ciljeva.
BMP-3
Oklopno borbeno vozilo pešadije na gusenicama BMP-3 (Objekt 688M) počelo je da se razvija krajem 1970-ih godina prošlog veka, a Sovjetska armija je počela da koristi prva oklopna vozila 1987. Novo borbeno vozilo pešadije BMP je prvi put predstavljeno javnosti na Prvomajskoj paradi 1990. godine. , gde je dobio NATO IFV M1990/1. Tokom protekle dve decenije, Kurganmašzavod je razvio mnoge verzije ovog oklopnog vozila, proizvedenih u više od 2.000 komada, od čega više od 700 za potrebe ruske armije.
Osnovna verzija BMP-3 je naoružana topom 2A70 kalibra 100 mm i automatskim topom 2A72 kalibra 30 mm, kao i mitraljezom PKT kalibra 7,62 mm. Njime upravlja posada od tri vojnika, a ima mesta za 7-9 pripadnika pešadije koji se ukrcavaju preko zadnjeg dela vozila. Ovo vozilo teško 19 tona može da postigne na putu maksimalnu brzinu od 72 km/h, a van puta 45 km/h, a u vodi 10 km/h. Pokreće ga dizel motor UTD-29M jačine 500 konjskih snaga i sa jednim rezervoarom može da pređe do 600 km. BMP-3 je sa prednje strane zaštićen do kalibra 35 mm, a sa boka i pozadi od municije malog kalibra 5,56, 7,62, 12,7 i 14,5 mm.
BVP Kurganec 25
Brbeno vozilo pešadije kurganec-25 (Objekt 695) je, mase oko 25 tona, razvijeno na bazi iste platforme „kurganec-25” kao i varijanta oklopnog transportera BTR „kurganec-25”. Vozilo je opremljeno daljinski upravljivom kupolom – borbeni modul BM „epoha” sa topom 30 mm, spregnutim mitraljezom 7,62 mm PKTM i 2×2 lansera protivoklopnih raketa „kornet-EM”. Vozilo ima sistem aktivne zaštite AZ „afganit”. Za ometanje protivoklopnih raketa , na telu i kupoli na više mesta, napred, na bokovima i krovu postavljeni su bacači dimnih kutija. Na vozilu su i dve panoramske nišanske višekanalne sprave (desno na kupoli nišandžijina, a levo komandirova). Posada BMP „kurganec-25” ima tri člana i osam vojnika iskrcnog odeljenja.
Tenkovi
Na vojnoj paradi ovog puta ruska vojska je predstavila samo tri tipa tenkova T-72B3M, T-90 Proriv 3 i tenk novije generacije Armata T-14
Tenk T-90M "PRORIV-3"
Tenk je javnosti prvi put prikazan na Dan tenkista 9. septembra 2016. godine u sklopu promocije projekta pod nazivom "PRORIV -3", odnosno "Proboj", sa kojim se označava proces modernizacije oklopnih jednica ruske vojske. Tad je saopšteno da će 400 tenkova T-90 u verziji A biti modernizovano u verziju M. Projekat modernizacije obuhvatio je novi top, elektroniku, oklopnu zaštitu kako pasivnu, tako i aktivnu, pa je tenk sa 46 tona dostigao posle modernizacije težinu skoro od 50 tona. Uprkos tome ovaj tenk je lakši i od Nemačkog Leoparda 2, američkog Abramsa M1 A2/SEP, Francuskog Leklerka....
Stručnjaci iz konstruktorskog biroa Transmaš na tenk su ugradili novi top 2A82-1M ugrađen i na novi ruski tenk Armata, Međutim neki poznavaoci tenkova tvrde da se radi o novom topu jer ima odvodnih barutnih gasova, koji armata nema. Tenk ima komplet od 45 granata,, ugrađena je protiv oklopna laserski vođena raketa "refleks M" koja može da uništi protivnički tenk na daljini od 5 kilometara. Raketa prbija debljinu oklopa do 1.200 mm Tenk je dobio i sistem aktivne zaštite, koji je ugrađen na tenk armata "afganit" i " malahit". Kao pasivnu zaštitu tenk je dobio modlularni dodatni oklop "relikt", koji smanjuje probojnost potaklibarnih projektila za 40 posto, a prodor i ubojnost kumulativnih i do 70 posto. Debljina dodatnog oklopa kreće se u zavisnosti gde je postavljen od 450-950 mm s tim da je najveća koncentracija na čelu i na boku tenka. Sa osnovnim oklopm i dodatnim debljina oklopa modernizovanog tenka kreće se oko 1.500 mm. Po prvi put T-90M dobio je i viseću mrežu za zaštitu od prodora kumulativnih projektila, a iskustva iz Sirije ukazala su da je najveći broj pogodaka u tenk bio upravo na spoku tela i kupole tenka. Tenk je dobio i novu municiju potaklibarna probija debljinu oklopa 900 mm.
Posada i u unutrašnjosti dobila je zaštitu od kelvara što umanjuje prodor projektila u tenk i sprečava smrt posade ili je svodi na minimum.Tenk je opremljen i sa elemntima radioelektonskog ometanja što smanjuju lokatorima brzu detekciju tenka.
Od dodatnog naoružanja tenk ima dva mitraljeza kalibra 7,62 mm PKT-M i jedan 12,7 mm u sastavu daljinske upravljive borbene stanice "KORD MT"
Od dodatne opreme tenk ima novi SUV, laserski daljinomer bezebdan za oči nišandžije i laserski emiter za protivoklopne rakete. Nišandžija ima nišansku spravu sa termovizijskim kanalom nove generacije, TV kanalom i pomoćnu nišansku spravu za dnevne uslove.
Značajan segment izmene urađen je u zaštiti projektila u obrtnom transporteru automatskog punjača, razmeštaju goriva. Tenk ima ugrađene ometače protivtenkovskih mina i IED mina. Pod tenka u odnosu na T 90 je ojačan dodatnom čeličnom ploćom s čime se smanjuje ili ublažava opasnost od eksplozije protivtenkovske mine.
U tenk je ugrađen jači dizel motor jačine 1.130KS koji omogućava da tenk postigne brzinu od 50 kilometara na čas. Maksimalni radijus kretanja je do 550 kilometara. Transmisija je automatska, a vozač tenkom upravlja uz pomoć volana a ne poluga. Tenk ima ugrađen i uređaj za praćenje rada svih električnih sklopova u tenku kako bi navreme uočio kvarove ili otkaze pojedinih sistema. Tenk imam sistem za klimatizaciju i grejanje, kao i novu NHB taštitu, uređaj za trenutnu detekciju i gašenje požara
Početkom 2019 ruskoj vojsci je isporučen bio jedan bataljon tih tenkova odnosno 42 tenka od čega je 10 bilo novoproizvedenih T-90, a ostali su bili tenkovi koji su bili u operativnoj upotrebi. Državni program nabavke naoružanja predviđa da do 2025 u ruskoj vojsci je trebalo da bude modernizovano 200 ovih tenkova. Prema nekim procenama cena jednog ovakvog tenka kreće se oko 4,5 miliona dolara.
Proverenost rada modernizovanog tenka proverena je na par vežbi Zapad 2017, 2018 ,2019.... a od maja meseca ove godine upotrebljava se u ratu u Ukrajini.
T-72B3M
Na ovogodišnjoj paradi prikazan je i čuveni T-72 u verziji B3M, koji se negde označava i kao B4. Ova poslednja modifikacija je jedna od najboljih koja je takođe nastala na osnovu upotrebe ovog tenka u Siriji, gde su starije verzije tenka b3 poslate snagama Bašara al Asada u ratu protiv džihadista. Modifikaciju ovog tenka u verziju B3M ivršio je proizvošač Uralvagonzavod u Nižnjem Tagilu u Sibiru.
Javnosti je tenk prikazan 2014 za vreme Tenkovskog biatlona na poligonu Alabino u Podmoskovlju 2014. godine. Prve modernizovane tenkove T-72 u verziji B3M dobio je Zapadni vojni okrug. Kada se gleda spolja sve je identično kao kod starijih verzija tenka T-72 sa vozačem napred, borbenim odljenjem u sredini pogonskim iza. Posada je ostala nepromenjena tročlana, vozač, komandiri nišandžija.
Od modifikacija tenk ima novu cev 2A46M5 kalibra 125 mm sposoba da se iz nje ispaljuje čitav niz granata od potaklibarnih do kumulativnih kao i lasesrski vođene protivtenkovske rakete "Refleks". Tenk je opremljen novim sistemom za upravljanje vatrom, radio stanicom za šifrovani digitalni prenos glasa i podataka. Opremom za šnorkel vožnju za savlađivanje manjih dubina.
Tenk je dobio isto dodatni oklop tipa relikt, kao i sistema aktivne zaštite "Arena E", koga verzije tenka koje su poslate u Ukrajinu nisu imale. Neke od napuštenih primeraka ovih oklopnjaka zaplenila je ukrajisnka armija i koristi u borbi protiv ruske.
Tenkovski motor je dobio novi sistem hlađenja i prečišćivač vazduha ugradnom novh filtera što mu omogućava korištenje i u ekstremno visokim ili na niskim temperaturama. Transmisija je automatska .
Armata
Ruska platforma Armata izvorno je zamišljena kao temelj tenk T-14. Ruski tenk T-14 Armata predstavljen je javnosti još u maju 2015. godine, ali do danas još nije ušao u masovnu serijsku proizvodnju. Poslednje vesti govore da bi serijska proizvodnja tenka trebala da započne krajem 2021 i da će biti proizvedeno ukupno oko 2.000 tenkova.
Tenk T-14 „armata” (Objekt 148), pripada četvrtoj tehnološkoj generaciji. Ovaj tenk se razlikuje od decenijama ustaljene paradigme gradnje tenkova po tri osnovna pristupa: sva tri člana posade su u upravnom odeljenju napred, zaštićena u posebnoj oklopnoj kapsuli sa daljinski upravljanom kupolom i naoružanjem, maksimalno zaštićena i od eksplozije municije iza njih; ima brojne sisteme optoelektronskog osmatranja i nišanjenja – danju i noću i aktivni sistem zaštite od projektila i mina iz sve tri sfere – sa zemlje, iz vazduha i ispod zemlje. U konstrukciji tenka primenjena su najnovija tehnička i tehnološka dostignuća oklopne zaštite sa novim modelom kombinovanog višeslojnog, razmaknutog i modularnog oklopa . Osnovni oklop u prednjem delu tenka T-14 štiti od svih potkalibarnih projektila kalibara do 120 mm, a od kumulativnih kalibara do 150 milimetara. Primenjeni čelik ima visoke zaštitne karakteristike. Novi tip ERO (eksplozivni reaktivni oklop) „relikt” dodatno štiti i od kinetičkih projektila, smanjujući im probojnost za 50 odsto (350 mm), a od kumulativnih za 90 odsto (oko 800 mm), odnosno zajedno sa osnovnim oklopom ekvivalent zaštite tenka dostiže 1.500 milimetara.
Pored motorno-transmisionog odeljenja su rešetke za zaštitu od kumulativnih projektila. Kupola je spolja, takođe, prekrivena pancirnim limom novog čelika iznad osnovnog oklopa i panelima ERO, kao i prednji oklop tela i bočne strane na dve trećine dužine. Sistem aktivne zaštite „afganit” sprečava gađanje u tenk i potkalibarnih projektila, brzine do 1.700 m/s, ne samo od kumulativnih, presretanjem na daljinama od 200 do 15-20 m ispred tenka. U sklopu sistema „afganit” na krovu kupole su dva paketa sa po 12 dimnih kutija pokretnih po azimutu i jedan paket sa 24 kutije fiksno usmerenih kutija uvis za odbranu od napada odozgo.
Novi top 2A-82-1M kalibra 125 mm (L/48) ima povećan borbeni komplet na 45 metaka, od kojih su 32 u automatu za punjenje, a 17 u zadnjoj niši kupole. Top nema odvodnik barutnih gasova, jer u kupoli nema posade pa dim baruta ne smeta, a doprinosi većem pritisku u cevi, većoj početnoj brzini projektila. Brzina gađanja sa novim automatom za punjenje topa povećana je na 10–12 metaka u minutu, a efikasna daljina gađanja do osam kilometra. S topom je spregnut mitraljez PKTM 7,62 mm (6P7K) sa 1.000 metaka spremnih za paljbu i još 1.000 u odvojenoj kutiji.
U sastavu SUV-a ugrađeni su višekanalni sistemi za osmatranje, nišanjenje i praćenje pokretnih ciljeva, danju i noću, i u uslovima ograničene vidljivosti usled zamućenosti atmosfere. Nišandžija raspolaže višekanalnom nišanskom spravom, koja ima optički kanal, TV kameru, termalnu kameru, laserski daljinomer i sistem za lasersko vođenje POR. Daljina osmatranja u dnevnom kanalu je do osam kilometara, a u termalnom detekcija cilja do pet km.
U tenk je ugrađen novi višegorivi dizel-motor A-83-3A od 1.500 KS omogućuje najveću brzinu do 80 km/h po putu i terensku 50–55 km/h i autonomiju od 500 kilometara. Motor je četvorotaktni, 12-cilindarski, dizel, višegorivi, sa dva turbokompresora sa međuhlađenjem vazduha i tečnim sistemom za hlađenje motora. Transmisija je planetarna mehanička, sa dva menjača objedinjena s bočnim prenosnicima snage i hidrauličnim sistemom za upravljanje.
VBR Tornado G
Na defileo artiljerijski ešalon započeo je VBR tipa Tornado G
Potreba za zamenom zastarelih artiljerijsko raketnih sistema tipa BM-21 Grad nametnulo je razvoj novog VBR sistema sa poboljašnim karakteristima i novim raketma. Oznaka ovog sistema 9k51M. Višecevni raketni bacač „Tornado G“ razvija se od 1990. godine, počeo je da se koristi od 2012. Razvijen je u koncernu "Tehmaš". Tornado G“ ima ugrađen ruski sistem pozicioniranja GLONASS, ali i GPS sistem, što ga čini još preciznijim. OviVBR mogu da neutrališu ciljeve i na udaljenostima do 40 kilometara, a po borbenoj efikasnosti čak 3 puta prevazilaze sisteme tipa „Grad“. Posada broji 3 člana, vreme reagovanja od marševskog do borbenog položaja je samo 6 minuta, a priprema za gađanje traje 1 minut. Ovi VBR koriste tri tipa raketa kasetnu visoko eksplozivno parčadnu 9M217. kasetno fugasno parčadnu 9M218, parčadno fugasnu 9M521. Glavno naoružanje je 40 cevni lasner kalibra 122 mm. Vreme ispaljenja celog plotuna je 20 sekundi. Lanser je smešten na terencu tipa KAMAZ 740 konfiguracije 6x6.
Iskander M taktička balistička raketa
Suočena sa napretkom tuđih vojnih tehnologija, Rusija je preduzela korake u izradi potpuno novog taktičkog raketnog balističkog sistema. Ograničena međunarodnim ugovorima, opredelila se za domet do 300 km, dok zapadni vojni analitičari tvrde - čak 400 km koji će biti sposoban da probije svaku protivraketnu odbranu i bude visoko precizan i na maksimalnom dometu.
Tako se radio novi raketni sistem pod imenom 9M723K1 „ Iskander“ koji je revolucionaran po mnogo čemu i značajan sistem koji nema pandan na Zapadu.
"Iskander" je proizveden u konstruktorskom birou KBM "Kolomona", a prvobitna namena mu je bila zamena ostarelih balističkih raketa tipa „ Skad“ i "Točka U". Prvi put se u javnosti pojavio daleke 1996. godine kada se mogla videti prva verzija ovog novog balističkog oružja.
"Iskander" je dostupan u nekoliko verzija: u tri verzije za rusku vojsku - "Iskander" dometa 280 km, "iskander M" dometa 400 km i "Iskander K" sa 500 km dometa, kao i "Iskander E" - izvozna verzija dometa 280 km, koja je uvedena u operativnu upotrebu 1999. godine. Razlog ovakvo malog dometa izvozne verzije "iskandera" nalazi se u tome što Rusija poštuje zabranu izvoza raketa dometa većeg od 300 kilometara.
Sistem se sastoji od osmo točkaškog lansirnog vozila VAZ6909, koje nosi ne jednu već dve rakete sa kojima sistem teži 40 tona, a vozilo za transport i pretovar nosi takođe po dve rakete. Stanica za pripremu lansiranja ima sisteme za obradu obaveštajnih podataka koje zatim pretvara u podatke za gađanje i prosleđuje raketnom sistemu za navigaciju.
Komandna stanica i stanica za održavanje su takođe integrisane unutar lansirnog vozila, što omogućava lakše maskiranje i skirvenost sistema do trenutka dejstva. "Inskander" veoma brzo napušta lansirni položaj i odlazi na drugi vatreni položaj ili se prikriva da bi se dopunio novim raketama.
Osnovna taktička jedinica raketnog sistema "Iskander" je baterija od četiri lansirna vozila, četiri vozila za pretovar, četiri vozila za planiranje misija, održavanje i odmor posade.
Raketni sistem se sastoji od jednostepene rakete na čvrsto gorivo mase 3,8 tona koja nosi bojevu glavu od 480 kilograma. Bojna glava može biti kasetna (za napad na površinske ciljeve i živu silu, te komandna mesta), standardna bojeva glava za napad na slabije utvrđene ciljeve i probojna namenjena za uništavanje neprijateljskih podzemnih objekata.
Raketa u sebi nosi sistem navigacije i kontrole leta koji joj u dve faze - ispaljivanju i spuštanju ka cilju -omogućava izmenu putanje leta kakao bi raketa uspela da izbegne protivraketne sisteme. Sistem navigacije obavlja se preko satelita (GLONASS), a može se obavljati i preko radara, TV ili IC vođenja.
Verzija "iskander M" sa raketom R-500 dobila je još bolje ocene. Reč je o poboljšanom sistemu koji za sada nije namenjen izvozu. Usavršavanje se odnosi na novu raketu povećane preciznosti od neverovatnih jedan metar na poligonskim ispitivanjima. Iako raketa R-500 ima 30 odsto kraći domet nudi visoku preciznost i nezaustavljivost. Prve isporuke ovog sistema krenule su 2007. godine. Prvi operativni bataljon proglašen je 21. jula 2010. godine u enklavi Kalinjingrad na samoj granici sa Poljskom. Iskander K 9M729, koga neki označavaju i Putinovim oružjem koje uznemirava Zapad. Naime, pre četiri godine ruska vojska u operativnu upotrenu uvela je krstareću raketu za koju su SAD i ostalih 29 članica NATO pakta rekli da krši Sporazum o nuklearnim snagama srednjeg dometa INF koji je zaključen 1987 godine. Rusija je u svom naoružanju imala dva raketna bataljona sa ovim krstarećim raketama, da bi se taj broj kasnije popeo na čak šest.
Prva testiranja nove rakete pod oznakom Iskander K zabeleženi su 2014. godine. Tada se saznalo da se ne radi o balističkoj raketi, nego o krstarećoj raketi, koja samo upotrebljava isto lansirno vozilo i kontrolni sistem poput balističke rakete Iskander M. Za razliku od balističke, krstareća raketa ima par turboreaktivnih motora.. Te rakete su dobile oznake 9M728 i 729 koje se lansiraju sa kopna i čiji proizvođač je firma "Novator".
NATO je za ovaj raketni sistem uveo oznako SSC-8, koju su Rusi predstavili zapadnim vojnima atašeima. Posebno time bili su skandalizovani u Vašingtonu, koji je tad saopštio da je Moskva testirala krstareću raketu 9M729 koja ima minimalni domet 50 km, skoro isti kao i njena prethodnica 9M827 i maksimalni domet od 480 km, što je za 10 km kraće od dometa rakete 9M827 koja iznosi 500 km i da je time pokazano da se ne krši sporazum o raketama srednjeg dometa. Raketa 9M729 opremljena je sa novom bojevom glavom i sistemom za upravljanje letom koji omogućava veću preciznost.
Transportno lansirno vozilo sistema SSC-8 može da nosi četiri rakete 9M729 ili starije verzije 9M728. SAD su od Rusije zahtevale da uništi ta vozila i rakete, ali je to Moskva odbila zbog čega je došlo do istupanja iz ovog sporazuma.
Prema većini analiza krstareća raketa 9M729 je kopnena verzija mornraričke verzije krastareće rakete Kalibr-NK koja je korištena tokom ruske vojne intervencije u Siriji. Rakete su slične kad se gledaju od spolja, a zajednički proizvođač je firma Novator. Raketa 9M728 je poznata pod oznakom R-500 na Zapadu dodeljena jo je oznaka SSC-7.
Krstareća raketa 9M729 sa startnim motorom je dužine 8 m, prečnika 0,533 mm, širine krila 3m. Masa rakete iznosi 2.300 kg pri čemu je masa koncencionalne bojeve glave između 400 i 500 kg. Njena preciznost se ocenjuje na 5 m. Raketa može da nosi i nuklearnu bojevu glavu jačine 5 i 10 kT. Raketa verzije 9M729 smeštena je u kontejner koji se montira na vozilo i spremna je za trenutno lansiranje. Lasniranje se vrši tako što startni motor pokrene raketu iz lansera, zatim se aktivira glavni motor, otvore se sklopljena krila i raketa se prvo vertikalno, a onda i horizontalno usmeri prema cilju. Tokom leta, raketa prati konfiguraciju terena, odnosno reljef i po visini leti u profilu što otežava njeno presretanje artiljerisko raketnih jednica PVO. Tokom leta raketa nikad ne iden na visinu veću od 6 km, što je njena maksimalna visina leta, a u termalnoj odnosno završnoj fazi leta raketa se spušta na visinu od 50 m. Navigacija ove rakete temelji se na inercijalnom sistemu navigacije, a dopunjava se i sa satelitskim sistemom navigacije GLONASS.
Rakete su nameštene na beloruska visokoprohodna vozila MZKT 7930. Vozila su dužine 12 m, širine 3 m, visine 3,29 m. Masa praznog vozila je 20,5 tona. Posada broji tri člana i svi su smešteni u kabini vozila. Svako lansirno vozilo obično prati i transportno vozilo isto konfiguracije 8x8 koje je opremljeno sa dodatnom dizalicom što kod visoko obučenih posada omogućava brzo snabedavnje lasera dodatnim raketama.
Samohodna top haubica MSTA S
Godine 1990, Sovjetski Savez je javnosti priznao postojanje svog novog samohodnog artiljerijskog sistema koji se vodio u vojnoj terminologiji pod imenom 2S19, mada je poznat i pod imenom MSTA-S. Ova top-haubica u vojnoj literaturi poznata je i po NATO oznaci M-1976. Ovaj artiljerijski sistem proizveden je 1989 godine u pogonu «Uraltransmaš» gde su razvijeni i ostali artiljerijski sistemi kalibra 152mm.
Međunarodnoj stručnoj javnosti ova top-haubica predstavljena je na izložbi vojne opreme i naoružanja IDEX 93 koja se održava u Ujedinjenim Arpaskim Emiratima. Na poligonima ovog sajma demonstrirana je mogućnost brzine vatre i pogađanje realnih ciljeva. Oružje je od 40 ispaljenih projektila tipa « krasnopolj» uništilo 38 realnih ciljeva udaljenih 15 kilometara. Posetiocima su prikazane i mogućnosti režima brze vatre gde je ispaljeno 10 do 11 metaka u minuti sa velikom preciznošću protiv ciljeva na udaljenosti od sedam kilometara. MSTA-S postavljen je na šasiju tenka T-80, koji koristi mnoge delove i sklopove tenka T-72 proizvedenog u velikom broju. Načelo ugradnje kupole u telo tenka je veoma slično kao i kod francuske samohodne haubice GCT-155 koja je postavljena na telo tenka AMX-30.
Koncepcija razmeštaja posade je klasično ruska sa odeljenjem za upravljanje napred, kupolom u sredini sistema i motornim odeljenjem otpozadi. Prostor za vozača opremljen je sa tri periskopa za osmatranje spreda, a srednji se može zameniti periskopom za noćnu vožnju. Otvor vozača se zatvara jednodelnim poklopac-vratima, koja se otvaraju u desnu stranu. Na prednjoj strani vozila nalazi se čelični ivičnjak u obliku slova Y, koji štiti od prodora vode u upravljačko odeljenje prilikom savlađivanja vodene preprke.
Oklopno telo i kupola vozila su potpuno zavarene konstrukcije iz ploča pancirnog čelika, što osigurava zaštitu od delovanja pešadijskog oružja i parčadi artiljerijskih projektila i protivtenkovskih mina. Slično kao i kod drugih oklopnih vozila, moguće je na prednjem delu vozila postaviti nož dozera koji omogućava korištenje u pripremi vatrenog položaja ili čišćenje prepreka.
Sistem vešanja vozila rešen je torzijskim vratilima sa šest potpornih točkova, lenjivcem spreda i pogonskim točkom sa zupcima na zadnjem delu vozila. Gornji deo traka gusenice nosi pet gumiranih točkova koji su zavareni na oklopno telo vozila.
Nišandžija sedi na levoj strani kupole i rukuje panoramskim nišanom, koji je ugrađen na krov kupole i nišanom za direktno ciljanje koji je ugrađen u prednju levu stranu kupole. Komandir vozila smešten je u desnoj strani kupole i rukuje mitraljezom kalibra 12,7mm NSV « utes», koji je ugrađen u krovnu kupolu, sa kojim se može i daljinski upravljati iz unutrašnjosti vozila, farom za pretraživanje trena u uslovima smanjene vidljivosti.
Protivavionski mitraljez kalibra 12,7mm, istovremno može biti korišćen za ciljeve na zemlji i u vazduhu. Njime se gađa na daljinama do 2000 m, a teoretska brzina gađanja je 700-800 metaka u minuti. Kutije sa municijom ugrađene su na desnoj spoljnoj strani kupole što omogućava brzo korištenje u slučaju potrebe.
Oružje je snabdeveno sa 300 metaka kalibra 12,7mm i 50 projektila sa 60 čaura 152mm. Sa leve i desne strane kupole ugrađeni su po tri električno upravljiva bacača dimnih kutija. Osim toga na spoljnoj strani kupole je ugrađeno po pet sanduka - za svakog člana posade po jedan. Glavno naoružanje top-haubice MSTA-S je top duge cevi 152mm 2A46 sa ugrađenim odvodnikom barutnih gasova i gasnom kočnicom na ustima topa. Kada je oružje u vožnji ili transportnom položaju cev je blokirana i učvršćena dvokrakim nosačem za prednji deo oklopnog tela vozila.
Oružje ispaljuje fragmentacijske projektile OF-45 najvećeg dometa 24,7 kilometara. Osim toga, moguće je ispaljivati projektile OF-61 sa najvećim dometom 28,9 kilometara, taktičke nuklearne projketile i laserski vođene projektile « krasonpol»
Kružno kretanje kupole pomera cev za 360 stepeni po horizontali. Po vertikali cev se kreće od -4 stepena do +68 stepeni. Automatski proces punjenja cevi omogućava brzinu vatre od 8 (10) metaka u minuti kada koristi municiju iz zaliha ili 6 do 7 metaka u minuti, kada uzima projektile i barutna punjenja izvana.
Automatski punjač vrši selekciju u skladištu municije i drži pod kontrolom utrošak municije preko ugrađene test-opreme. U vozilo se može smestiti 50 projektila i 60 barutnih punjenja koji imaju posebno prilagođene komore za tu namenu.
U vatrenom položaju oružje je veoma stabilno, tako da nisu potrebni dodatni oslonci ili lopate kao naprimer kod američkog M-109 „ Paladin“. Ako je potrebno, sistem se može dopunjavati granatama kroz zadnji deo kupole, a slično rešenje ima i francuska samohodna haubica GCT 155mm. Iako sistem ima bacače dimnih kutija, dimnu zavesu moguće je stvarati ubrizgavanjem dizel goriva u izduvni sistem motora, koji se nalazi na levoj strani motora.
Standardnu opremu ove haubice čine NBH sistem, filtroventilacijski sistem, oprema vozača za noćnu vožnju, telekomunikacijski sistem i oprema za podvodnu vožnju koja omogućuje savlađivanje vodenih prepreka dubine pet metara i širine 1000 metara.
Rusi posebnu pažnju posvećuju obrazovanju posada i održavanju njihove osposobljenosti preko trenanžera 2X51, koji omogućavaju brzu i ekonomičnu obuku posada u učionici čime se štede resursi motora, broj ispaljenih granata i naprezanje oružja u ekstremnim uslovima korišćenja.
Prošlo je petnaest godina od predstavljanja modernizovanog sistema MSTA-S, koji se sa pravom može meriti sa svim sličnim svetskim sistemima, američkim M-109, francuskim GCT 155m, italijanskom „ Palamira“, nemačkim „ PZ 2000“ i britanskim „ AS90“. Upotrebom laserski vođenih projektila tipa „ krasnopolj“ omogućava se uništenje gotovo svakog cilja u poluprečniku od 30 kilometara, čija brzina nije veća od 36 km/h.
Ova haubica je borbenu premijeru imala je u Drugom čečenskom ratu 1999. godine u pružanju podrške jedinicama ruske armije u nastupanju Sad se intenzivno koristi i u Ukrajini.
SAMOHODNA HAUBICA 152mm MSTA-S 2S19
Dimenizije: dužina sa topom napred: 11.917mm, širina :3380 mm, visina sa PVO mitraljezom: 2985mm
·Maksimalna brzina: 60 km/h
·Borbena masa. 42 tone
Posada: 5 do 7 članova
·Akcioni radijus: 500 km
·Maksimalna brzina kretanja: 60 km
Vreme prevođenja iz borbenog u marševski položaj: 1-2 minuta
·Naoružanje: haubica 2A64, mitraljez: NSVT kalibra 12,7mm, borebni komplet 300 metaka, bacači dimnih kutija: 6 (2x3)
Kalibar:152 mm :50 projektila i 60 barutnih punjenja
Maksimalni domet: 24.700 m
BUK M3 Viking
Protivvazduhoplovni ešalon na paradi u Moskvi ove godine predstavljao je PVO sistem BUK M3 Viking, koji se već koristi borbenu u ukrajini u ratu protiv dronova kako izviđačkih tako i borbenih, ali i borbenih aviona ukrajinske vojske. Zbog serije gubitaka, pre svega učestalih napada na konvoje, ruska vojska je odličila da pruži efikasniju PVO zaštitu, pa je u Ukrajinu uvela prvu bateriju PVO modifikovanog sistema BUK-M3 Viking.
Buk M-3 zvani Viking, predstavlja modernizovanu verziju popularnog samohodnog PVO sistema BUK-M2. U pitanju je PVO sistem srednjeg dometa koji za razliku od verzija M1 i M2 sadrži novu elektroniku i novu raketu fabrički zapakovanu u kontejner.
Modifikaciju ovog sistema razvila je kompanija Almaz-Antej čuveni proizvođač sistema S-300 i S-400. Modifikacija M2 u verziju M3 obuhvatila je: novi digitalni računar, sistem za brzu razmenu podataka, televizijsko-termalni nišan umesto teleoptičkog koji su imali prethodni modeli.
Baterija sistema BUK M-3 može da prati i gađa 36 ciljeva, dok njegova napredna verzija M 3 sa raketom 9R31M sposobna je da obara sve postojeće leteće ciljeve od dronova, preko helikoptera do aviona. Takođe sa verzijom M 3 moguće je obarati i visokomanervabilne ciljeve poput krastarećih raketa u uslovima jakog elektronskog ometanja.
BUK M3 može da gađa sve ciljeve iznad kopna i mora zbog svoje sposobnosti vertikalnog lansiranja .
Baterija raketnog sistema BUK-M3 Viking sastoji se od dva vozila TELAR 9A317M (lanser i radar) i jednog vozila TEL 9A316M (lanser . TELAR je zasnovan na oklopnoj šasiji sa gusenicom GM-569, nosi šest projektila spremnih za ispaljivanje postavljenih na kupolu koja se okreće u krugu od 360 stepeni. Kupola Buk-M3 TELAR uključuje radar za upravljanje vatrom na prednjoj strani i lanser sa šest raketa spremnih za lasniranje.
Buk-M3 sa novom kupolom lansera opremljena je sa dva reda od po tri raketna kontejnera. Vozilo za punjenje Buk-M3 Viking je opremljeno sa dva bloka od šest projektila na istoj guseničarskoj šasiji kao i prethodna verzija porodice Buk.
Raketa
Buk-M3 Viking koristi novu radarsko vođenu raketu 9R31M zemlja-vazduh (SAM) sa povećanim dometom i poboljšanim ukupnim performansama u poređenju sa 9M38 koji se koristi na Buk-M1 i Buk-M2. Verovatnoća uništenja mete Buk-3M dostigla je 99 posto, a maksimalni domet je povećan a na 70 km. Buk-M3 je u stanju da uništi bilo koju vrstu vazdušnih ciljeva sa dometa od 2,5 do 70 km, brzinom od 3.000 m/s na visini od 15 m do 35 km. Raketa Buk-M3 je optimizovana za presretanje niskoletećih krstarećih raketa. Raketni sistem takođe uključuje novi digitalni računar, sistem za razmenu podataka velike brzine i termalni uređaj za snimanje cilja koji zamenjuje optičke tragače na prethodnim modelima Buka. Raketa 9R31M je opremljena visokoeksplozivnom fragmentacionom bojevom glavom. Raketni sistem Buk-M3 Viking je postavljen na oklopnu šasiju GM-569A kao Buk-M2. Oklopno vozilo Buk-M3 motorizovano je sa višegorivim dizel motorom V-46 koji razvija 710 KS. Vozilo ima maksimalnu brzinom od 70 km/h sa maksimalnim radijusom kretanja od 500 km. Posada od 4 člana nalazi se na prednjem delu vozila
TOR -M2
U podešalonu PVO sistema pojavio se još jedan borbeni sitem borbeno porvren u Ukrajini sa uuglavnom više uspeha, nego neuspeha iako su mnogi tvrdili da je ovaj PVO sistem nefikasan. Na početku rata u Ukrajini pre svega u kijevskoj oblasti ostali su upamćeni kao čuvari konvoja.
Tor M-1/2 je samohodni raketni sistem PVO, koji spada u kategoriju najasavremenijih PVO sistema u svetu. Namenjen je za delovanje protiv aviona, helikoptera, dronova, krstarećih raketa, precizne municije i balističkih raketa. Razvijen je bio u Sovjetskom Savezu pod oznakom 9K330. Sistem je od ranih serija posle raspada SSSR-a usavršila ruska vojska i napravila veerziju TOR -M2.
Modernizovana verzija TOR -M2 nosi oznaku 9k332 koja nosi raketu 9M331 i ima novi radar, minimalnog dometa do 1 km. Raketa prilikom lansiranja ima masu od 167 kg, dužine je 3,5 m i maksimalne brzine vođenja od 2,8 maha. Raketa koristeći komandno navođenje i radarski kontrolisani blizinski upaljač, može da izvodi manevre opterećenja do 30 G i da se koristi protiv ciljeva koji lete brzinom do 2 maha. Maksimalni domet rakete je 12 km po daljini a po visini minimalni je 100 ,m. Po vidini minimalni domet je 10 m, a maksimalni 6.000 m. Verovatnoća pogotka je 95 odsto.
S-400
Na paradi standardno se pojavio PVO sistem S-400
Priprema armije za buduće visokotehnološke sukobe, uticala je da konstruktorski biro Almaz još sredinom osmadesetih počne rad na novom sistemu PVO S-400. Prema tom planu, predviđeno je bilo da zona uništenja bude podignuta na čitavih 400 km, što je dvostruko više u odnosu na tadašnje sisteme u upotrebi. Posebno je bio težak zadatak uništenja bojeve glave balističke rakete, koja se kreće brzinom većom od 4800 m/s.
Razvoj sistema S-400 je ubrzan, a tehnološki rizici su umanjeni jer su sačuvani mnogi elementi sistema S-300 P: radari, lansirni uređaji kojima su pridodata sredstva za otkrivanje i označavanje ciljeva. Projektovana je potpuno nova generacija raketa predviđenih za dejstva na različitim udaljenostima koje mogu da manevrišu čak pod opterećenjem od 20g zahvaljujući ugrađenim mikromonitorima. Izvozna varijanta rakete može da uništi cilj na daljinama od 120 km, a raketa koja se nalazi u naoružanju VVS Ruske Federacije može da prevali mnogo veću udaljenost i ima aktivno radarsko samonavođenje u završnom delu leta.
S-400 Trijumf pripada četvrtoj plus generaciji sistema PVO, za razliku od njegovog prethodnika sistema S-300. Gabariti jednog i drugog sistema su isti tako da se sistem S-300 može modifikovati u sistem S-400. To je sistem koji je u mogućnosti da vidi sve letelice "nevidljive" tehnologije na svim visinama, ali je prvi PVO sistem koji može da po izboru koristiti nekoliko tipova projektila.
Nova organizacija osnovne borbene jedinice S-400 uključuje povezivanje osam lansirnih vozila za razliku od sistema S-300P čiji je divizion raspolagao sa šest. Na svaki lanser dolazi po 16 kontejnera. Takav sistem uz pomoć računarske opreme omogućava vođenje više raketa na isiti cilj i omogućava da jedan raketni divizion uništiti do trećine aviona u jednom masovnom naletu na rejon odbrane sistemom S-400.
S-400 ima poboljšane radare i softver, ali i proširenu paletu raketa. Sistem je visokopokretljiv, tako da se sve njegove komponenete nalaze na terenskim točkaškim vozilima. Baterija sistema S-400 se sastoji od jednog radara 96L2, jednog 30N6E2 i do 12 lansera 5P85SE, sa po četiri lansirne cevi. Bataljon PVO ima četiri baterije, zajednički radar 64N6E2 i komandno vozilo 54K6N2.
Radar 64N6E2 ( prema NATO Big Bird) prvi put korišćen je u verziji za sistem S-300 PMU1 i predstavlja ključ uspeha ruskih raketnih sistema zemlja-vazduh, pri dejstvu po glavama balističkih raketa.
Radar za pretraživanje na nivou baterije je 96L6E sa elektornskim skeniranjem i mehaničkim pokretanjem u punom krugu. Može se korstiti direktno sa vozila i sa jarbola. Tačnije, sa dva tipa jarbola - niži 40V6M je od 38,8 metara. Domet radara je 300 kilometara, a ima mogućnost praćenja do 100 cinjeva. Iako su mu svojstva u osnovi slabija od 64H6E2, podizanje na jarbol mu daje bolje odlike pri zahvatu niskoletećih ciljeva.
Za osvetljavanje ciljeva koristi se radar 30N6E2 ( prema NATO Flap Lid) koji je poboljšana verzija onog koji se koristio na prvim sistemima S-300P. Taj radar je uneo revoluciju u ondosu na ranije sovjetske uređaje. Ovaja radar se odlikuje izuzetno uzanim snopom koji se veoma teško može detektovati sistemom za upozoravanje aviona, osim ako sam avion nije obasjan. Teže se ometa, a i protivradarske rakete se teže navode na njegove signale. Poboljšana verzija ima mogućnost dejstva po šest ciljeva, pri čemu može navoditi na svaki cilj po dve rakete.
Celim sistemom se upravlja iz posebnog vozila po oznakom 54E6E2. Ovo komandno vozilo ima mogućnost ne samo kontrole sistema S-400 nego i paletu sistema S-300 PMU,PMU1,PMU2, ali i S-200 VE ( SA-5 Gammon).
Sistem S-400 pored raketa 5V55KD,5B55R, 48N6E i 48N6E2, može da koristi još tri nove vrste projektila: 48N6DM, 9M96E i 9M96E2.
Raketa 48N6DM ima domet od 400 km. Namenjena je za dejstvo po najvažnijim i najzahtevnijim ciljevima tipa bojnih glava balističkih raketa, izviđačkih aviona i drugih letelica. Druge dve rakete: 9M96E i 9M96E2 su manje, razvijene su po uzoru na američke rakete iz sistema Patriot PAC3 i namenjene su za dejstvo po niskoletećim ciljevima koji manevrišu, ali i po inteligentoj vođenoj municiji, krstarećim raketama i bespilotnim letelicama.
Raketa 9M96E može da manevriše pod opterećenjem od preko 20 g, zahvaljujući ugrađenim mikromotorima. Izvozna varijanta može da pogodi cilj udaljen do 120 km, a originalna varijanta, koja je u upotrebi u VVS Ruske Federacije, može da gađa na znatno većoj udaljenosti i ima aktivno radarsko samonavođenje u završnom delu leta. Sve ove rakete se pakuju u isti kontejner u kome je i raketa velikog dometa, pa lanser ima ukupno 16 raketa.
BMD-4
Na paradi ove godine pojavio se još jedan učesnik borbi u Ukrajini borbeno vozilo padobranaca BMD-4. Prvi prmerci ovih vozila pojavila su se u sukobu padobranaca u predgrađu Kijeva Buča i Irpen.
Proikazano je prvi put javnosti na paradi Pomede 9. maja 2015. godine. Konstruisano je kjao glavno borbeno sredstvo vazduđno-desantnih jednica i trebao je da zameni zastarela voizila verzija BMD 1, 2 i 3. Iako je bilo protivljenja da vozilo neavlja zbog slabog oklopa ono je odlukom ruskog predsednika Putina uvedeno u naoružanje jednica VDV sa kupolom „bahča-U” težine 3.600 kg. Osim jednica VDV pošto ima odlična amfibijska svojstva i dobro je naoružano, prihvatljivo je i za mornaričku pešadiju. Konstrukciono, BMD-4 vrlo je slično poznatom borbenom vozilu pešadije, BMP-3 ali je manje mase 13,5 t, ima tročlanu posadu (vozač, komandir i nišandžija-operator), a u desantnom prostoru ima mesta za šest padobranaca. U razvoju vozila primenjene su aluminijumske legure visoke tvrdoće i žilavosti, savremeni pogonski uređaji, dizel-motor UTD-29 od 500 KS što omogućuje najveću brzinu odpreko 70 km/h, prosečno 40–45 km/h i plovidbu brzinom 10 km/h. maksimalni radijus kretanja je 500 kilometara. BMD-4M raspolaže sa topom kalibra 100 mm 2A70, olučene cevi, efikasne daljine gađanja do 4.000 m, posredno do 7 km. Vozilo je oprmljeno protivoklopnom raketom 9M117M1 „arkan” koja na daljini do 5.500 m probija pancirni čelik debljine 800 mm (iza ERO). U kompletu ima 34 topovske granate i četiri vođene POR. Spregnuti top 30 mm 2A72 sa dvostrukim hranjenjem sa 500 metaka efikasan je sa pancirnim projektilima na lako oklopljena vozila udaljena do 2.500 m, sa trenutno-rasprskavajućim granatama do 4.000 metara. Spregnuti mitraljez PKTM 7,62 mm ima 2.000 metaka. Napred, levo i desno, kod vozača, ima mesta za dva padobranca sa mitraljezom RPKS-74 kalibra 5,45 mm (2.165 metaka) ili BGA tipa AGS-30 (290 granata). Na kupoli su 2×3 BDK tipa 3D6 81 milimetar. Osnovno oruđe stabilisano je u obe ravni sa elevacijom do 60 stepeni, pa može da dejstvuje i na ciljeve u vazduhu. SUV je sa digitalnim balističkim računarom. Komandir i nišandžija-operator imaju višekanalne nišanske sprave (komandirova je panoramska) sa optičkim, TV, pasivnim, termovizijskim i laserskim za merenje daljine i vođenje POR. Instalisan je sistem elektronskog upravljanja, prijema i prenošenja informacija, IUS-Š i GPS (ruski GLONASS) za satelitsku navigaciju i pozicioniranje. Raspolaže savremenim uređajem za zaštitu od požara, NHB uređajem sa filtroventilacionim sistemom, klima-uređajem, dodatnim priborom za dovod vazduha motora
Rakuška
Još jedan akter prikazan na paradi korišten je u ratu u Ukrajini, a to je komadno vozilo BMD-4 poznato i kao Rakuška, koja je upotrebljavana u kijevskoj oblasti. ovo vozilo rusi označavaju i kao Objekt 955M”, prvobitno je razvijen na bazi BMD-4, kao BTR-MD. Vozilo je trebalo da zameni starije varijante desantnih OT BTR-D (BTR-D1 i D2). Prvi put u javnosti je prikazano na Paradi pobede 9. maja 2015. Oklopno telo je po konstrukciji slično kao BMD-4M, masa je 13,2 t. U prednjem delu su mesta za dva člana posade vozač i komandir, koji je ujedno nišandžija mitraljeza levo iza vozača. U sredini vozila je prostor za 12 padobranaca, a pozadi motorno-transmisiono odeljenje. Napred su tri otvora za ulazak u vozilo, a iznad desantnog odeljenja je veći otvor sa poklopcem. Unutra, na bokovima, ima ramove za postavljanje nosila za ranjenike. Od tri periskopa, vozač zamenjuje srednji sa pasivnim periskopom za noć. Komandir i mitraljezac imaju svoje nišanske sprave. Pogon obezbeđuje dizel-motor 2B-06-2 od 450 KS,. Maksimalna brzina kretanja je 70 km/h, a prosečnu od 45 do 50 km/h. Vozilo je amfibijsko.
Interkontinentalna balističa raketa tipa Jars
U pitanju je trostepena balistička raketa na čvrsto gorivo i nastala je kao usavršavanje balističke rakete Topolj M RT 2PM2. Raketa nosi osznaku RS-24 Jars. U operativnoj upotrebi ruske vojske je od 2011. godine Raketa se lansira metodom hladnog lansiranja. Bojevu glavu čine četiri nuklearne bojeve glave jačine od 150 do 500 kT. Sistem za navigaciju čine inercijalni sistem i GLONASS sistem za satelisko pozicioniranje.
Raketa je zapaokovana u kontejner i smeštena na šasiju teškog teretnog vozila MZKT-79221. Osim mobilne postoji i verzija smeštena u raketnim silosima. Do sad je proizvedeno 60 primeraka ovih raketa. Rakete inače imaju domet 10.500 km, dužine su 23 m, širine 1,8 m, a maksimalna masa raketek je 49.000 kg
Robotizovana platforma Uran 9
Kao poslednji na defileu pojavila se i robotizovana paltforma Uran -9 koja do sad nije borbeno upotrebljena.
Ruska vojska iako od 2019. godine posedujue robotizovanu platformu Uran 9, koju je prikazala bila pre godinu dana na vojnoj vežbi “Zapad 21” nije nijednom korištena u Ukrajini, iako je bilo pregršt siuacija gde je ova naoružana robotizovana platforma mogla biti maksimalno iskorištena.
Interesantno je što je ova robotizovana platforma korištena već bila borbeno u Siriji. Rezulati su bili oprečni, pa je to delom uticalo zašto ova paltforma se ne koristi u Ukrajini.
Robotizovana naoružana platforma Uran-9 nastala je iz inžinjerijskog vozila Uran-6. Uran -9 javno je prvi put predstavljen na vojnom forumu “Armija 2016”, a iste godine ruska vojska primila je na opitovanje 22 predserijska vozila.
Ovo besposadno vozilo je težine 10 tona, dužine 5, 12 m i visine 2,5 m. Pokreće ga dizel motor koji omogućava maksimalnu brzinu od 35 km/h na asfaltu i 25 km/h izvan puta. Oklop ovog besposadnog robotizovanog sistema omogućava zaštitut od malokalibarskog naoružanja i delova granata.
Na ovo vozilo postavljena je naoružana kupola, koju čine jednocevni top 2A72 kalibra 30 mm u verziji modula ABM M30-M3 i spregnuti mitraljez kalibra 7,62 mm PKTM. Na bokovima kupole sa svake strane nalaze se po dve protivoklopne rakete “ataka” dometa 6 km, četiri protivavionske rakete “igla-s”, ali opciono može I do 12 nevođenih termobaričnih raketa tipa “šmelj” dometa do 1 km.
Ova platforma u svom sastavu ima I TV kameru, termoviziju i laserski daljinomer, a na podižućoj platformi i laserski kanal za vođenje protivoklopnih raketa ataka. Na kupoli se nalaze i antene za daljinski upravljanje vozilom i naoružanjem.
Uranom-9 se upravlja iz mobilnog upravljačkog centra smeštenog u kabini na teretno vozilo konfiguracije 6×6 iz koje se može upravljati sa više ovakvih robotizovanih platformi. Takođe upravljanje ovom plaftomom je moguće vršiti i izvan upravljačkog vozila, odnosno prenosnog upravljačkog sistema na dometu do 3 kilometra.
Ono što se ovom vozilu najviše zamera je nedostatak stabilizacije, zbog čega vozilo da bi borbeno delovalo mora da se zaustavi i time postaje laka meta i plen. Jedna četa ovakvih vozila sastoji se od četiri borbene platforme, dva vučna voza za prevoz ovakvih vozila i upravljački centar. Uprkos svim tim manama načinjena su dotatna poboljšanja na ovim vozilima I ona su mogla da budu upotrebljena.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
