Moramo priznati da je Ukrajina kao protivnik ispala mnogo jača nego što je mnogima izgledalo uoči ofanzive. Ipak, razlog koji je ruska strana dala za početak operacije (pretnja ukrajinske invazije na Donbas) izgubio je na važnosti već u prvim danima, ako ne i satima: masovnim udarima ukrajinska vojska je neutralisana i lišena sposobnost izvođenja ofanzivnih akcija.
Da, u roku od nekoliko nedelja bilo je moguće zauzeti teritorije nekoliko regiona bez ozbiljnih borbi. Međutim, nije došlo do kolapsa ukrajinske države, zadržana je kontrola trupa, izvršena je mobilizacija i obezbeđeno snabdevanje. Videvši da se Ukrajina drži i da može da se bori, Zapad je konačno odlučio da isporuči obimne vojne zalihe, ističe Sergej Poletajev, suosnivač i urednik projekta Vatfor.
Kijev je uspeo da izgradi prilično efikasnu vojnu propagandu. Partijska linija je: „Napadnuti smo, ceo Zapad nas podržava, zajedno smo stali i naterali neprijatelja na povlačenje, zajedno ćemo se boriti do pobede. Ideološko pumpanje zasad funkcioniše, ali će vremenom početi da se pojavljuju slabe tačke izabranog narativa – činjenice će postati očigledne ili, jednostavno rečeno, višak laži će biti razotkriven.
Mariupoljski garnizon, koji je bio opkoljen dva i po meseca, je ilustrativan primer u ovom pogledu. Kijev je sve vreme insistirao da će biti spasen vojnim putem, a zatim prebačen u neutralnu zemlju.
Međutim, završilo se redovnom „evakuacijom“ u rusko zarobljeništvo, a ukrajinski vojnici i borci nacionalnih bataljona (u ovom slučaju azovski neonacisti) su jasno videli kako se koriste kao topovsko meso u informacionom ratu. Slučajnost ili ne, ali ubrzo nakon pada Mariupolja i front u Donbasu je posustao, a pod pretnjom opkoljavanja, kijevski vojnici sada češće radije povlače i predaju gradove bez borbe.
U oblastima Hersona i Zaporožja pod ruskom okupacijom dogodile su se tektonske promene: stvaranje potpuno razvijenih civilno-vojnih uprava, prelazak na plaćanje u rubljama, povezivanje ruske televizije i interneta i prelazak na SIM kartice ruskih operatera. Izdaju se ruske automobilske tablice, demontiraju se simboli ukrajinske državnosti, usvojena je procedura za izdavanje ruskih pasoša. Sve ukazuje na to da je Rusija ozbiljna po pitanju teritorije i da namerava da tu ostane još dugo – za razliku od okruga Harkovske oblasti pod našom kontrolom, gde ništa slično do sada nije primećeno.
Bitka za Donbas, koja će odrediti budućnost vojne operacije, u punom je jeku. Sledi spori, tinjajući obrazac koji ne uključuje brz i spektakularan poraz Oružanih snaga Ukrajine. Sve više se podseća na termin Prvog svetskog rata: Rat na iscrpljivanje.
Konflikt ostaje lokalizovan i periferan za sve osim za Ukrajinu. Rusija se bori sa mirnodopskom vojskom, u suštini ekspedicionim korpusom maksimalnog kapaciteta, dok Zapad, iako snabdeva kijevske snage u neviđenim razmerama, još uvek ne isporučuje najnovije i najskuplje oružje i ne interveniše sopstvenim trupama.
U svakom vojnom sukobu dva su pitanja od fundamentalnog značaja. Prvo, koji su politički prihvatljivi gubici – koliko ste spremni da žrtvujete da biste postigli vojne ciljeve? Drugo, koji su fizički prihvatljivi gubici – koliko energije i resursa možete potrošiti dok ste još u mogućnosti da se borite i postignete svoje ciljeve?
U kontekstu Oružanih snaga Ukrajine, pokušajmo da odgovorimo na ova pitanja:
Koliko ljudi je Ukrajina spremna da izgubi?
Politički, čini se, odgovor je dosta. U ovom trenutku, ukupan broj poginulih, povređenih ili zarobljenih vojnika procenjuje se na desetine hiljada, a javno mnjenje zemlje za sada prihvata ove brojke. Da, gubici su veliki, ali su uspešno hoPovlačeći „orke“, kako se ruske trupe nazivaju u kijevskoj propagandi. Međutim, radi se o najboljim, najiskusnijim i najmotivisanijim borcima i – bar u narednim mesecima – biće teško da ih zameni. Osim toga, odbrambena taktika Oružanih snaga Ukrajine dobro funkcioniše na utvrđenim pozicijama koje su stvorene u Donbasu poslednjih godina. Kako će neobučeni regruti nastupati van takvih pozicija i protiv vojske iskusne u jurišnim operacijama, pokazaće samo budućnost.
Koliko oružja je Ukrajina spremna da izgubi?
Na prvi pogled, s obzirom na to da Kijev ima „šifru za varanje“ za beskrajno snabdevanje municijom i oružjem sa Zapada, ovo pitanje je irelevantno. Ali okosnica vojske, posebno vojske koja se brani, nisu hipsterske bespilotne letelice ili pojedinačna, zastarela oklopna vozila, već artiljerija: topovi, haubice, MLRS i minobacači. Sa sadašnjim razmerama borbenih dejstava za njih su potrebne hiljade ili desetine hiljada i milioni komada municije.
Da, SSSR je akumulirao oružje za nekoliko svetskih ratova, a lavovski deo tog oružja je čuvan u Ukrajini i sada služi za potrebe Kijeva. Da, vojna pomoć se donosi iz celog sveta, ali protok je manji od gubitaka na frontu. Pošto su sovjetske zalihe iscrpljene, Zapad će se suočiti sa zadatkom da u potpunosti snabdeva Ukrajinu vojnim zalihama u obimu koji nije viđen decenijama; moraće da snabdijeva borbeno prekaljenu, ali teško osiromašenu vojsku značajnim procentom neobučenih regruta, što znači još više žrtava i potrebu za još većim zalihama.
Koliko će Ukrajina ekonomski opstati?
Kažu da će ukrajinski BDP ove godine pasti dva puta, za oko 100 milijardi dolara. Održavanje ekonomije na površini u uslovima mobilizacije, gubitka teritorije, stagniranja poslovanja i devalvacije valute zahtevaće značajna ulaganja sa Zapada. Čak bi i potpuna konfiskacija ruskih deviznih rezervi samo delimično kompenzovala ovo, jer i dalje postoji pitanje vojnih zaliha, za koje je potrebno još milijardu dolara dnevno.
Šta je sa Rusijom? Sve dok se taktika ruske armije sporog napredovanja uz oslanjanje na artiljeriju isplati, ne treba očekivati da će se promeniti. Ako ruske oružane snage potpuno zaustave, bilo u odbrani Slavjanska/Kramatorska, bilo na periferiji Harkova ili Nikolajeva, moraće da se reši pitanje široke vojne mobilizacije, što je i dalje politički neprihvatljivo za Kremlj.
Za protivnika (Ukrajinu i Zapad), pitanje kakvi su gubici prihvatljivi na kraju će se svesti na to da li će ukrajinske snage moći da napreduju protiv ruske armije i zauzmu teritoriju. Ako mogu, ekonomski troškovi kao i ljudski gubici ostaće zanemarljivi, ljudi će ići na front dok oružje dolazi sa Zapada. Ako ne mogu, ako nastave da se povlače, iako sporo, postavlja se pitanje da li da se pomire ili da podignu ulog.
Kao i do sada, sve će se odlučivati na bojnom polju.
Kurir.rs/RT
NE PROPUSTITE
