Nemačka, koja je kupila i nastavlja da kupuje značajan deo energetskih resursa u Rusiji, u početku je bila protiv, ali sada podržava inicijativu predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen. Nemačka vlada je došla do zaključka da može bez ruske nafte, kao i bez uglja iz Rusije, embargo na koji je (od avgusta 2022. godine) bio uključen u prethodni, peti paket sankcija EU, stoji u analizi DW urađenoj pre uviođenja sankcija!
Zavisnost Nemačke od nafte iz Ruske Federacije naglo je smanjena Rusija je treći najveći svetski proizvođač nafte i njen drugi izvoznik. Udeo ruske nafte u njenoj svetskoj potrošnji je 5%, udeo naftnih derivata iz Ruske Federacije, odnosno benzina, avio kerozina i dizel goriva je 10%.
Početkom ove godine nešto više od trećine (35 odsto) potrošene nafte u Nemačkoj bilo je ruskog porekla. Ostatak su kupile nemačke firme iz Norveške (12%), Libije (8,5%), Kazahstana (8%), Velike Britanije, Nigerije, SAD, Azerbejdžana, Iraka i Saudijske Arabije , koje su činile samo 1,7% uvoza. Nemačka takođe ima svoju neznatnu proizvodnju nafte u Šlezvig-Holštajnu i Donjoj Saksoniji.
Do kraja aprila, odnosno samo 9 nedelja nakon početka ruskog rata protiv Ukrajine, nemačka vlada je uspela da smanji udeo ruske nafte u svojoj ukupnoj potrošnji sa trećine na 12% i došla je do zaključka da moglo bi i bez njih. Ovo je ruska nafta koja ide kroz naftovod Družba do rafinerije u vlasništvu Rosnjefta u Švet PCK u istočnoj Nemačkoj.
Ministar ekonomije Robert Habek izračunao je da bi nafta iz Rusije za ovu rafineriju mogla biti zamenjena snabdevanjem tankerima iz drugih zemalja naftovodima iz Rostoka u Nemačkoj i Gdanjska u Poljskoj.
Nemačka je (ili je bila) više zavisna od nafte iz Rusije nego mnogi njeni zapadnoevropski partneri u EU, ali slabija od Mađarske, Slovačke i Češke, koje nemaju izlaz na more i, shodno tome, alternative za naftu iz naftovoda.
Ipak, Evropska komisija očekuje da će savladati otpor ovih zemalja embargu na naftu ( pre svega Mađarske ) pružanjem dužeg tranzicionog perioda i garancija pomoći drugih država EU. U krajnjem slučaju, Brisel ne isključuje odstupanje od principa konsenzusa kako bi se donela odluka o zabrani uvoza nafte iz Ruske Federacije.
Trenutno evropski kupci rusku naftu plaćaju oko 500 miliona evra. U jednom danu! Dugoročno gledano, prihodi od izvoza nafte su tri do četiri puta važniji za Rusiju nego od prodaje gasa, kaže na primer Gunter Deuber, šef analitičke službe u Raiffeisen Bank International. A prema koncernu Vintershall Dea, koji ima dugogodišnje iskustvo rada u Ruskoj Federaciji, oko trećine ruskog budžeta obezbeđuje izvoz nafte , a izvoz gasa - samo 7%.
Uz pomoć naftnog embarga, EU namerava da ruskom budžetu oduzme značajan deo prihoda, isprazni Putinova „ratna prsa“ i time podstakne Kremlj da prekine neprijateljstva u Ukrajini i započne mirovne pregovore.
Mihail Krutihin, ruski stručnjak za energetiku i partner u konsultantskoj kompaniji RusEnergi, smatra da će embargo na naftu EU imati veoma žalosne posledice po Rusiju: „Ruska Federacija je 2021. proizvela približno 524 miliona tona nafte. Od toga 108 miliona tona otišao u Zapadnu Evropu.Neće biti 108 miliona tona, ovo je nestanak najmanje 20% ruskih prihoda od nafte... Dakle, ovo (embargo. - Prim. aut. ) je veoma, veoma ozbiljno, ako ne i katastrofalno. "
Nemački i evropski stručnjaci nisu toliko kategorični u ovom pogledu. „Nade u ranu promenu politike Rusije u ratu protiv Ukrajine u vezi sa radikalnim zapadnim sankcijama najverovatnije se neće ostvariti“, smatra Rolf Langhamer, stručnjak za trgovinu u Nemačkom institutu za svetsku ekonomiju (IfV) u Kilu. , naročito. Prema njegovim rečima, državni budžet Ruske Federacije, kao i strukturne karakteristike ruske privrede, stvaraju uslove za dugoročno postojanje samodovoljne vojne privrede.
Guntram Volf, direktor briselskog trusta mozgova Bruegel, ističe da su sama rasprava o naftnom embargu i planirani šestomesečni prelazni rok doveli do toga da neki uvoznici pokušaju da kupuju naftu, benzin i dizel gorivo iz rezerve, što dalje naduvava svetske cene. I kao rezultat, Robert Habek se žali, „Putin... je prodao manje nafte poslednjih nedelja, ali je imao veći prihod“.
Berlinski list TAZ citira nemačkog ekonomistu Jerga Šindlera: „Svetsko tržište nafte je sistem komunikacionih brodova, tako da Putin može biti siguran da će moći da prodaje naftu drugim zemljama. Uostalom, ne učestvuju sve zemlje u sankcijama, na najmanje misli na Indiju, Kinu ili Tursku“.
Pronalaženje zamene za evropske kupce nije tako lako, protivi se Mihail Krutihin u odsustvu. On podseća da „apsolutno ne postoje mogućnosti transporta za slanje nafte prema Kini i generalno na istok, a još više na jug, sve su iscrpljene“. Oleg Buklemišev, predsednik Asocijacije nezavisnih centara za ekonomske analize, nade u Kinu smatra neodrživim, „jer Rusija jednostavno nema neophodnu infrastrukturu u vidu naftovoda, logistike, železnice, dobro organizovanih rezervoara za skladištenje“.
Indija takođe nije opcija. „To su gigantski dodatni troškovi transporta – sa Baltičkog ili sa Crnog mora treba da vozite tankere kroz Suecki kanal, a to su dodatni troškovi i tu je veoma, veoma teško da se takmičite sa Persijskim zalivom, Saudijskom Arabijom. Ujedinjeni Arapski Emirati po ceni“, kaže Krutihin.
Štaviše, Indija insistira na velikim popustima i, prema nekim izveštajima, nije spremna da za to plati više od 70 dolara po barelu, odnosno za trećinu niže od svetskih cena. Dakle, ovo nije zamena za evropsko tržište“, navodi Krutihin.
Sve ovo, međutim, ne skida sa dnevnog reda pitanje kako zameniti rusku naftu u Nemačkoj i kako obuzdati rast cena deficitarne robe. Dodatni obim uvoza je ugovoren u Norveškoj. Zemlje OPEK-a do sada odbijaju da radikalno povećaju obim proizvodnje i, shodno tome, isporuku nafte na svetsko tržište. Eksperti, pak, smatraju da će Saudijska Arabija, koja ima značajne rezervne kapacitete, ipak preduzeti takav korak.
Više nafte moglo bi da se uveze iz Irana i Venecuele. Ali obe zemlje su sada pod sankcijama koje sprečavaju povećanje njihove ponude na svetskom tržištu . Ali, prema nekim izveštajima, američke diplomate već traže obostrano prihvatljiv izlaz i u Teheranu i u Karakasu. Jorg Šindler je, međutim, uveren da „ne može biti globalne ekspanzije ponude nafte, visoku cenu nafte sve više diktiraju strukturni razlozi, a smanjenje cene moguće je samo smanjenjem tražnje za njom”.
Upravo to je put koji predlaže Međunarodna agencija za energetiku (IEA): alternativna zabrana kretanja privatnih automobila u velikim gradovima, ponekad sa parnim, ponekad sa neparnim brojevima; ograničenje brzine na autoputevima; za sve koji mogu, kućna kancelarija tri dana u nedelji; minimalno putovanje; otkazivanje letova za kratke udaljenosti; više podsticaja za kupovinu električnih vozila.
Ali u Nemačkoj su takve mere i pored naglog poskupljenja benzina i dizel goriva i dalje politički neostvarive. Stoga je Robert Habek pronašao drugi način da se izbori sa rastućim cenama – stvaranje svojevrsnog međunarodnog „kartela u obrnutom smeru“ . Prema njegovim rečima, EU i SAD već razgovaraju o opciji određivanja maksimalne cene po kojoj je dozvoljeno kupovati naftu na svetskom tržištu. „Ideja je da se dogovorimo i kažemo: nismo spremni više da plaćamo nikakvu cenu“, objasnio je Habek, prepoznajući da bi takav mehanizam mogao da funkcioniše samo ako se ovom „kartelu“ pridruži dovoljno zemalja.
Kurir.rs/DW
NE PROPUSTITE
