Tamni dim koji suklja iza njih, lica mladih subjekata obojena su mešavinom terora, bola i zbunjenosti. Vojnici iz 25. divizije južnovijetnamske vojske bespomoćno slede.
Snimljena izvan sela Trang Bang 8. juna 1972. godine, slika prikazuje traumu i neselektivno nasilje sukoba koji je odneo, prema nekim procenama, milion ili više života civila.
Iako je zvanično nazvana "Užas rata", fotografija je poznatija kao "Napalm devojčica" po teško opečenoj, goloj devojčici u fokusu slike.
Devojčica, koja je identifikovana kao Fan Thi Kim Fuk, na kraju je preživela povrede. Delimično zahvaljujući fotografu Asošiejted presa Niku Utu, koji je pomogao deci nakon što je snimio sada već kultnu fotografiju. Pedeset godina od tog sudbonosnog dana, par je i dalje u redovnom kontaktu - i koristi svoju priču za širenje poruke mira.
"Nikada neću zaboraviti taj trenutak“, rekla je Fuk u video pozivu iz Toronta, gde je sada smeštena.
Njeno selo iz detinjstva Trang Bang, manje od 30 milja severozapadno od Sajgona, tada su okupirale komunističke snage sa severa zemlje.
Prema izveštaju Njujork tajmsa iz tog vremena, vojska Južnog Vijetnama je tri dana pokušavala da ih istera i ponovo otvori obližnji auto-put. Tog jutra, vazduhoplovne snage Juga poslale su avione da bacaju napalm - supstancu koja izaziva teške opekotine i lepi se za ciljeve - na neprijateljske položaje.
Fuk i njena porodica su se skrivale sa drugim civilima i južnovijetnamskim vojnicima u budističkom hramu. Kada su čuli avione sopstvene vojske iznad njih, vojnici su pozvali sve da beže, plašeći se napada. Tragično, grupa je pogrešno identifikovana kao neprijateljska.
"Okrenula sam glavu i videla avione, i videla sam četiri bombe kako sleću“, ispričala je Fuk CNN-u. "Onda je odjednom vatra bila svuda, a moja odeća je izgorela od vatre. U tom trenutku nisam videla nikoga oko sebe, samo vatru".
"I dan danas se sećam šta sam pomislila“, dodala je. "Pomislia sam: 'O moj Bože, opekli su me, biću ružna, i ljudi će me drugačije gledati. Bila sam tako prestravljena".
Fuk je strgla ono što joj je ostalo od odeće i otrčala niz auto-put 1. Vijetnamski fotograf Ut, koji je tada imao 21 godinu, bio je među nekoliko novinara pozicioniranih izvan sela, iščekujući dalji sukob tog dana.
"Video sam Kim kako trči i ona (vrištala je na vijetnamskom) 'Vrelo! Vrelo!'", rekao je u video pozivu iz Los Anđelesa. "Kada sam je fotografisao, video sam da je njeno telo jako izgorelo, i hteo sam odmah da joj pomognem. Spustio sam svu opremu na auto-put i polio je vodom.“
Ut je potom stavio povređenu decu u svoj kombi i odvezao ih do obližnje bolnice, udaljene pola sata vožnje. Ali po dolasku, u bolnici mu je rečeno da nemaju mesta i da će morati da ih odveze u Sajgon.
"Rekao sam im: 'Ako prođe još jedan sat (bez lečenja), umreće'", prisetio se on i dodao da se u početku plašio da je Fuk već umrla tokom vožnje.
Na kraju je ubedio doktore da ih prihvate tako što je im je pokazao novinarsku akreditaciju i rekao im da će se slika dece sledećeg dana videti u svetskim novinama. (U razgovoru za Vaniti Fair 2015. godine, on se prisetio svojih tačnih reči u bolnici: "Ako neko od njih umre, bićete u nevolji".)
Pred očima celog sveta
Iz bolnice, Ut je otišao u kancelariju AP-a u Sajgonu da razvije fotografije. Njegove slike su ispričale veliki deo priče tog dana: bomba uhvaćena u vazduhu ispod Skajrejdera, gusti crni dim koji se diže iz Trang Banga, žrtva transportovana na improvizovanim nosilima. Manje poznata slika prikazuje TV ekipe i južnovijetnamske vojnike okupljene oko Fuk, izgorele kože njenih leđa i ruku.
Ali, fotograf je odmah znao da se jedna slika izdvaja među ostalima. "Kada sam se vratio u svoju kancelariju, (tehničar u mračnoj sobi) i svi koji su videli sliku su mi odmah rekli da je veoma moćna i da će fotografija dobiti Pulicera".
Bili su u pravu. Ut je 1973. dobio Pulicerovu nagradu. Njegova fotografija je dobila nagradu za fotografiju godine nakon što se pojavila na naslovnim stranama više od 20 vodećih američkih dnevnih novina.
Ne postoje dokazi koji bi potkrepili apokrifnu tvrdnju da je "Napalm devojčica" ubrzala kraj Vijetnamskog rata, koji se nastavio do 1975. godine kada su komunisti na kraju preuzeli kontrolu nad jugom zemlje koji su podržavale Sjedinjene Države.
Niti se činilo da je to u velikoj meri uticalo na američko javno mnjenje, koje se već 1960ih okrenulo protiv učešća SAD u sukobu. U trenutku kada je Ut snimio fotografiju, američko vojno prisustvo u Južnom Vijetnamu se, posle skoro dve decenije, gotovo u potpunosti povuklo iz zemlje. No, fotografija je ipak postala simbol antiratnog raspoloženja.
Njegov prikaz užasa napalma bio je toliko potresan da se Ričard Nikson privatno pitao da li je nameštena. U snimcima Bele kuće objavljenim decenijama kasnije, američki predsednik je spekulisao da je slika montirana - optužba za koju je Ut rekao da ga je "tako uznemirila".
Fuk je, u međuvremenu, provela 14 meseci u bolnicama na lečenju od zadobijenih povreda. Dva njena rođaka su poginula u bombardovanju. Kasnije je pokušala da ostavi za sobom napad i fotografiju koja je bila pred očima celog sveta.
"Kao dete, bila sam tako posramljena, da budem iskrena“, rekla je. "Uopšte mi se nije dopala ta slika. Zašto me je slikao? Nikada nisam želela da je vidim." Sanjala je da bude lekar, ali vijetnamska komunistička vlada ju je brzo uklonila sa medicinskog fakulteta da bi je koristila u propagandnim kampanjama. Seća se da su novinari putovali iz inostranstva da čuju njenu priču, ali je njoj sva ta pažnja smetala.
"To je zaista uticalo na moj privatni život“, rekla je ona, rekavši da je ponekad želela da "nestane“. "Nisam mogla da idem u školu. Nisam mogla da ispunim svoje snove. I tako sam je nekako mrzela".
Simbol nade
Tek nakon što je Fuc dobila politički azil od Kanade 1992. godine, osetila je inspiraciju da iskoristi svoju ličnu tragediju za šire dobro. Napisala je knjigu o svojim iskustvima i osnovala Kim fondaciju, dobrotvornu organizaciju koja pruža pomoć deci rata. Imenovana je za ambasadora dobre volje Ujedinjenih nacija 1997. godine i drži govore širom sveta o svojoj životnoj priči i moći praštanja.
Prošlog meseca, ona i Ut - koga ona još uvek s ljubavlju naziva "ujak" - poklonili su kopiju fotografije papi Franji na Trgu Svetog Petra.
"Shvatila sam da je ta fotografija postala moćan poklon – mogu da je (koristim) dok pozivam na mir", rekla je ona. "Sada mogu da pogledam unazad i prihvatim to... Tako sam zahvalna što je (Ut) mogao da snimi taj trenutak istorije i snimi užas rata, koji može da promeni ceo svet. I taj trenutak je promenio moj stav i moje uverenje da mogu održati svoj san živim da pomažem drugima“.
Nakon godina operacija i terapije, Fuk i dalje trpi bolove i neželjene posledice od opekotina koje je zadobila tog dana. Sada, sa dvoje dece, Fuk kaže da joj je njena hrišćanska vera pomogla da "nastavi dalje“.
"Sada, 50 godina kasnije, tako sam zahvalna i više nisam žrtva rata. Ja sam preživela i imam priliku da se borim za mir“, rekla je ona.
Ut, koji je sada u penziji, i dalje veruje u moć fotografije sukoba. Osvrnuvši se na rat u Ukrajini, on je rekao da je ta fotografska disciplina "važna danas baš kao što je bila u Vijetnamu“. I dok su današnji čitaoci bombardovani slikama iz različitih izvora, kumulativni efekat može biti jednako upečatljiv kao i pojedinačne, kultne novinske fotografije prošlih generacija, rekao je on.
"Kada sam fotografisao u Vijetnamu, stvari su bile mnogo sporije, i nismo imali društvene mreže“, rekao je on. "Sada imate obilje fotografija, ali to je tako trenutno – u smislu govorenja istine i prenošenja u svet – da je takođe neverovatno moćno".
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
