Henk Skiner, osuđen na smrt 1995. za ubistvo troje ljudi u novogodišnjoj noći dve godine ranije, planira da se bori za ukidanje smrtne kazne nakon njegovog "puštanja na slobodu".
"Optimista sam da neću završiti ovde“, rekao je on za AFP. "Nije ni trebalo da budem ovde".
Skiner je proglašen krivim da je na smrt pretukao svoju 41-godišnju devojku Tvilu Bazbi i smrtno izbo njena dva sina ometena u razvoju, Rendija Bazbija (20) i Elvina Kejlera (22) 1993. godine.
Do sada je izbegao ukupno pet egzekucija. Već je pojeo poslednji obrok: dva pileća buta, dupli čizburger sa slaninom, prženi som, kolutiće luka, pomfrit, salatu sa ranč dresingom i milkšejk, navodi ABC Njuz.
Poslednje izvršenje je bio 2011. Više od decenije kasnije, osuđenik na smrt još uvek se nada da će njegova resuda biti poništena.
Sudije su odložile izvršenje jer su odlučivale da li će odobriti preispitivanje Skinerove žalbe kojom se traži DNK test na dokazima sa mesta zločina koji nikada nisu testirani.
Zatvoren u Livingstonu, gradu oko 80 milja severno od Hjustona, Skiner je oduvek tvrdio da je nevin.
Oženio se 2008. francuskom aktivistkinjom koja se bori protiv smrtne kazne, koja je takođe ubeđena da je on žrtva nepravde. Ako bude pušten, "naći ćemo kućicu u šumi gde ćemo oboje moći da provodimo vreme zajedno“, rekla je njegova supruga Sandrin Ažorž-Skiner.
Što se tiče njegovih preostalih godina života, Skiner kaže da bi "želeo da provede svaki minut toga sa svojom ženom“.
Takođe ima na umu još jedan projekat: 2Ukinuću smrtnu kaznu širom sveta".
"Mislim da kada bi ljudi znali kako je to zaista, ne bi glasali za smrtnu kaznu. Uvek sam verovao u to“, rekao je on.
Tokom suđenja, Skiner nije negirao da je bio u kući u kojoj su troje umrli, ali je rekao da se onesvestio od kombinacije droge i alkohola. Pronađen je u obližnjoj kući sa krvlju na odeći, ali insistira da bi DNK testiranje dokazalo njegovu nevinost.
Otac troje dece, koji je nedavno napunio 60 godina, Skiner sada čeka više od tri godine na odluku najvišeg krivičnog suda u državi.
Apelacioni sud Teksasa će proceniti da li veruje da bi porota koja mu je izrekla kaznu donela drugačiji izbor da je imala pristup DNK testovima koji su danas dostupni.
Teksas ima 197 osuđenika na smrt. Tokom 2020. i 2021. godine šestoro je pogubljeno, ali je 11 skinuto sa liste nakon što su im kazne preispitane.
Neki od njih su i dalje iza rešetaka. Jedan od njih je Rejmond Rajls, kome je smrtna kazna preinačena u doživotni zatvor zbog istorije mentalne bolesti.
Drugi su slobodni; Cezar Fijero vraćen je u Meksiko nakon 40 godina čekanja na smrtnu kaznu.
Ako se sud složi sa Skinerom, on će ostati u zatvoru, ali će moći da uloži žalbu u pokušaju da dokaže svoju nevinost.
U martu 2010. Vrhovni sud SAD ga je poštedeo 23 minuta pre nego što je trebalo da dobije smrtonosnu injekciju, neposredno posle onoga što je trebalo da bude njegov poslednji obrok.
Njegov advokat mu je saopštio dobre vesti.
"Ispustio sam telefon i samo sam skliznuo niz zid. I nisam to shvatio, ali su mi potekle suze na oba oka", rekao je. "Osećao sam se kao da je neko podigao težinu od 1.000 kila sa mojih grudi. Osećao sam se tako lako. Mislio sam da ću da odlepršam".
Kada su euforija i šok nestali, doživeo je užasan pad jer se pomirio sa činjenicom da će morati da se vrati na smrtnu kaznu i "svu patnju ovde".
Videti druge zatvorenike kako umiru, rekao je, teže je nego biti zatvoren u maloj ćeliji 22 do 23 sata dnevno, bez televizije ili fizičkog kontakta sa drugima, osim kada mu čuvari stave lisice ili skinu lisice.
Ukupno 127 zatvorenika je ubijeno od 2010. godine u Teksasu, državi u kojoj se pogubljuje najviše ljudi.
Život u pritvorskom centru znači da su Skinerovi dani ispunjeni bukom, od jutra do večeri.
"Ovde imate ljudi koji su mentalno poremećeni. Udaraju po zidovima, udaraju nogom po vratima, vrište i urlaju do kraja“, rekao je on.
Drugi vode razgovore sa izmišljenim ljudima. Ima i onih koji vode pravi dijalog, ali bučno.
"Stalno je kakofonično. Ali naučite da to jednostavno isključite", rekao je Skiner.
Zbog toga što nema dnevnog svetla, a takođe i zbog toga što se doručak služi oko 3 sata ujutru, kaže da je teško održati bilo kakav životni ritam.
Spava kada se sruši od umora i koristi mirnije periode noći za čitanje, često pregledavajući dosijee drugih osuđenika.
Pošto je radio u advokatskoj kancelariji pre osude, rado je podelio svoje iskustvo sa njima.
"Pomažem svima u njihovim apelima osim silovateljima beba, ljudima koji ubijaju i sakate decu. To ne mogu to da uradim“, rekao je on. "Imam reputaciju — ispratio sam 11 ljudi odavde. To je bolje nego što može reći bilo koji advokat za smrtnu kaznu, osim mog advokata".
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
