Ovde postoji tragična ironija. Na svoje načine, Rusija, Ukrajina i Zapad su svi predani borbi, a da ne znaju sa sigurnošću kako bi kraj igre trebalo ili će izgledati. Za Moskvu i Kijev to je u suštini zato što još uvek čekaju presudu bojnog polja - ali za Zapad je to zato što još nismo voljni da raspravljamo o najtežim pitanjima, piše ugledni politički analitičar Mark Galeoti u analizi za Sandej tajms.
U analizi, Galeoti navodi da će, ako ruske snage zauzmu ceo Donbas i "Krimski koridor", ruski lider Vladimir Putin biti srećan.
Iako to nije potpuno preuzimanje kakvo je prvobitno planirao, bilo više nego dovoljno za njega da ga predstavi kao pobedu, smatra Galeoti.
Uostalom, Putin često pravi strategiju retrospektivno, snalazeći se sa najboljim što ima i onda to predstavlja kao ono što je uvek tražio. Putin će "odgristi" sve što može uzeti i držati, ali još ne zna šta bi to moglo biti, smatra analitičar.
Isto tako, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski mogao bi reći čelnicima G7 da će Ukrajina "pregovarati samo s pozicije snage" i nastojaće da oslobodi celu svoju teritoriju do zime, ali, realno, njihove šanse da ove godine isteraju Rusiju iz Donbasa su tanke.
Više i bolje oružje pomaže, ali Rusija još uvek ima veće rezerve, što znači da, ako Kijev pobedi, to će biti zato što je Moskva odlučila da smanji svoje gubitke, ne videći ništa od nastavka rata, a ne zato što je sveobuhvatno slomljena na bojnom polju, navodi se u tekstu.
Alternativno, hoće li Ukrajinci morati da pristanu na kompromise, da možda zamene Krim za Donbas, kako je već predložio Henri Kisindžer? U ovoj fazi oni s pravom odbijaju takve dogovore, ali kako se žrtve povećavaju, nije nemoguće da takav ružan mir postane zamisliv, navodi Galeoti.
Interesi Zapada
Šta je sa Zapadom u celoj priči? Britanski premijer Boris Džonson govorio je u ime mnogih svojih kolega kada je rekao da će Britanija i njeni saveznici "ostati na kursu".
Ali, gde taj kurs vodi? Džonson je za BBC rekao da je "na Volodimiru Zelenskom i njegovim ljudima da odluče šta žele" i dodao da "niko ovde u G7 ne vidi nikakvu alternativu jednostavnoj podršci njima u ponovnom sticanju suvereniteta".
Ipak, u tome nema ničeg jednostavnog.
Nezvanično, zapadni zvaničnici priznaju da mantra da Ukrajinci odlučuju kako i kada će ovaj rat biti završen nije sasvim tačna.
"Naravno, mi imamo vlastite interese", priznao je jedan francuski diplomata, "ali oni se za sada podudaraju s interesima Kijeva." Nešto slično je rekao i nemački zvaničnik: "Trenutno u potpunosti podržavamo stajalište Ukrajine."
Već se pokazalo i da Bela kuća sumnja da će Ukrajinci moći ponovno da zauzmu Donbas, pa se raspravlja o tome što bi SAD smatrale verodostojnom pobedom. Drugim rečima, piše Galeoti, što se Zapada tiče, Ukrajina mora da odluči kako će rat završiti - ali očekujemo da posluša i naše zabrinutosti i mišljenja.
Uostalom, navodi on, reč ima Zapad jer bi Vladimir Putin imao vrlo malo razloga za sklapanje zvaničnog mirovnog sporazuma s Ukrajinom bez izgleda za neko ublažavanje sankcija. A to nije nešto o čemu Zelenski može da pregovara.
Sviđalo se to nama ili ne, osim ako ne verujemo da se ovaj rat može rešiti isključivo na bojnom polju, što je vrlo malo verovatno, onda ćemo u jednom trenutku morati da budemo uključeni. Hoćemo li zaista da sačekamo poslednji trenutak da uopšte pokrenemo razgovor o tome kakvu vrstu mira smatramo prihvatljivom i koji se verovatno neće brzo ili lako rešiti?, pita Galeoti.
Zemlje nojevi, golubice i jastrebovi
Deo problema je u tome što uprkos zajedničkim izjavama, NATO nije istinski ujedinjen. Da bi se izbeglo da to postane javno, odustalo se od davanja bilo kakve jasne izjave o obliku pobede. Postoje nacije-jastrebovi koje smatraju da se ne radi samo o vraćanju svakog kvadratnog centimetra ukrajinske teritorije, uključujući Krim, već i o ranjavanju Rusije tako teško da ne može da predstavlja pretnju nikome u budućnosti.
Često se implicira da to znači i promenu režima, piše Galeoti. "Dopustite mi da to ovako kažem", rekao je analitičar blizak poljskoj vladi. "Mislim da se nećemo osećati bezbedno doklegod je Putin na vlasti".
Na drugoj strani, države-golubovi prvenstveno žele mir u Ukrajini. Mnogi bi prihvatili povlačenje ruskih snaga na svoje linije pre invazije, čime bi zapravo priznali Krim i pseudo-države Donbas i Lugansk, takozvane, "narodne republike". Neimenovani skandinavski zvaničnik lepo je sažeo uverenje "golubova" kada je rekao da "takav dogovor ne bi bio pošten, ali je praktičan".
Tu su zatim i zemlje-nojevi koji jednostavno žele da ceo ovaj problem nestane. To su naročito (ali ne samo) vlade na jugu Evrope, koje govore prave stvari i podržavaju kolektivna saopštenja, ali čije su brige domaće ili negde drugde.
Naginju prema golubicama, ali u suštini idu linijom manjeg otpora. Uostalom, čak su i jastrebovi nevoljno prihvatili da kopnene trupe NATO-a neće biti raspoređene na bojno polje, zbog rizika od izazivanja svetskog rata.
Galeoti ipak kaže da se mnogo radi u korist Ukrajine. Obećano je više od 21 milijarde funti vojne pomoći, što je sedam puta više od obrambenog budžeta Ukrajine pre rata i više od polovine je isporučeno.
Međutim, ni noviji i snažniji oružani sistemi neće imati trenutni ili odlučujući efekat na bojnom polju. Isto tako, na snazi je režim sankcija bez presedana čiji će efekti stvarno početi da se osećaju do jeseni, a ruska ekonomija će biti oštećena godinama. Ali, naglašava Galeoti, to neće urušiti državne finansije.
Dva lica rata
Zapravo se vode dva rata, smatra analitičar.
U Ukrajini se vodi rat iz 20. veka, a tu je i "bezkontaktni" ekonomski, politički, pa čak i kulturni rat iz 21. veka koji protiv Rusije vodi kolektivni Zapad.
Putin namerava da pobedi na osnovu volje i iscrpljenosti, kladeći se da će Rusija, sa svojih 144 miliona ljudi pod njegovom sve autoritarnijom vlašću i s ekonomijom koje je osam godina bilo otporno na sankcije, moći da nadživi i Ukrajinu i Zapad.
Američki predsednik Džo Bajden suočen je sa mogućim porazom na izborima u sredini mandata u novembru. Džonson, Emanuel Makron, Olaf Šolc - glavni evropski lideri, svi se suočavaju sa svojim domaćim izazovima. Do sada, niko od njih nije stvarno svojim biračima pojasnio kakve će biti dugoročne posledice rata kod kuće.
Ništa od ovoga ne znači da - uz strpljenje - Zapad ne može ili neće podržati Ukrajinu sve do pobede, piše Galeoti. To zavisi od toga da li možemo sebi da postavimo neka teška pitanja - i, što je još važnije, odgovorimo na njih, navodi on.
Teška pitanja
Šta je strateški cilj? Koliko je ovo rat za oslobađanje ukrajinskog tla - ili za nanošenje štete ili čak rušenje Putinovog režima? Potonji cilj, da budemo iskreni, mogao bi se podspešiti održavanjem rata što je duže moguće kako bi Rusija iskrvarila na način na koji je avganistanska okupacija iscedila Sovjetski Savez. Ali, šta smo spremni da trpimo i koliko dugo u ime Ukrajine? Kako će se održati političko jedinstvo ne samo unutar Zapada, nego i unutar zemlje? S obzirom na to da bi sa nedavno obećanom milijardom funti za vojnu pomoć mogle da se izgrade dve bolnice, kada će geopolitika i izborna kalkulacija početi da se sudaraju?
Koliko je Zapad spreman da smanji svoje arsenale, čak i ako se dugoročno obaveže na ponovno naoružavanje zapadnog saveza koji je uživao svoju mirovnu dividendu duže nego što je bilo razumno?
U prošlosti smo zavisili od "strateške dvosmislenosti" u našim poslovima sa Putinom, jasno stavljajući do znanja šta smatramo neprihvatljivim, ali ne i šta ćemo učiniti u vezi s tim. Nije uspelo. Ruski vođa, toliko navikao na naše oštre razgovore i nepoštovanje, kao što se dogodilo nakon što je napao Gruziju 2008. i kada je pripojio Krim 2014., pretpostavio je da opet samo blefiramo.
Sada je vreme za manje dvosmislenosti i više volje za rešavanje najtežih pitanja, smatra Mark Galeoti.
Kurir.rs/Sandej tajms
NE PROPUSTITE
