Međutim, baš kao što su pristalice Ukrajine bile prijatno iznenađene čvrstom odbranom te nacije od ruske agresije, oni su sve više uznemireni neuspehom sankcija da unište ekonomiju Moskve. Napor da se prekine izvoz ruske energije pokazao se posebno kontraproduktivnim, usporavajući evropske ekonomije dok je istovremeno podizao globalne cene energije i izvozne zarade Moskve, prenosi Ameriken Konzervativ.
Iako SAD nisu imale značajne komercijalne odnose sa Rusijom, Amerikanci takođe pate od visokih cena energije. Bajdenova administracija luta, okrivljujući sve i svakog osim sebe i svoje napore da izbaci rusku naftu i prirodni gas sa međunarodnog tržišta – nakon što su prethodne administracije učinile isto što su zalihe Irana i Venecuele.
Za perverznu zaslugu predsednika Džoa Bajdena, čini se da je spreman da rizikuje izbore u novembru, govoreći američkom narodu da je više posvećen kažnjavanju Moskve nego zaštiti Amerikanaca. Prošle nedelje je rekao da će morati da plaćaju rekordne cene gasa „koliko god bude potrebno“ da bi ponizili Rusiju, što bi ovim tempom moglo da bude zauvek, ili barem dok on ne napusti funkciju, što sve više izgleda kao januar 2025.
Međutim, evropski političari možda neće čekati toliko dugo da napuste sadašnju politiku. Uprkos odlučnim naporima da se održi jedinstveni javni front, podrška ekonomskom ratu protiv Moskve jenjava kako se ide ka zapadu širom Evrope. Nijedna vlada još nije spremna da javno objavi da napušta tu politiku, ali predlozi za još jednu rundu sankcija izgledaju mrtvi.
Rastući otpor odražava ekonomske probleme kontinenta. Mnoge zemlje su u problemu. Italijanska vladajuća koalicija je pod pritiskom zbog podela u Pokretu pet zvezdica zbog podrške Ukrajini. Takođe je primetan i težak položaj Nemačke, sa njenim velikim oslanjanjem na rusku energiju, koalicionom vladom bez presedana i obećanim jačanjem vojske. Pre nekoliko dana Jasmin Fahimi, koja vodi Nemačku federaciju sindikata, upozorila je: „Cele industrije su u opasnosti od trajnog kolapsa zbog uskih grla za gas: aluminijum, staklo, hemijska industrija.
Pukotine kod saveznika naglašavaju važnost brzog završetka rata. Naravno, na Ukrajini je da odluči koliko dugo namerava da se bori i u koju svrhu, ali saveznici treba da kalibriraju svoju podršku tako da odražavaju svoje interese, a to je mir. Na kraju krajeva, oni su odgovorni prema svom narodu i nijedno pitanje danas nije važnije.
Prvobitne sankcije su imale koristi od naleta narodne podrške Kijevu, pojačane energičnim vođstvom predsednika Vladimira Zelenskog i nepokolebljivošću Ukrajinaca. Međutim, skoro pet meseci entuzijazma javnosti je splasnulo. I rane sumnje se ponovo pojavljuju.
Prošlog meseca Evropski savet za spoljne odnose (ECFR) objavio je detaljnu studiju o podeli između onih koji su fokusirani na mir i pravdu. Anketa je sprovedena u maju, kada se „javna debata okrenula od događaja na bojnom polju ka pitanjima kako će se sukob završiti, kao i njegovog uticaja na živote ljudi, na njihove zemlje i na EU . To je takođe bio trenutak kada su Evropljani postali svesniji globalnih ekonomskih i društvenih posledica rata: visoke inflacije, energetske i prehrambene krize.
Na početku rata evropski lideri su se ponašali herojski i odbacili poteškoće koje dolaze. Ne više, posebno sa sankcijama koje izgledaju kao da više štete Zapadu nego Moskvi. Dugoročno, ruska ekonomija će verovatno patiti od ograničenog pristupa poluprovodničkim čipovima i drugim kritičnim tehnologijama, kao i od odliva mladih mozgova. Međutim, ta mogućnost pruža slabu udobnost Evropljanima koji bi uskoro mogli ostati nezaposleni.
Zaista, primećuje ECFR, vlade će biti prinuđene da uravnoteže težnju ka evropskom jedinstvu iza pritiska na Moskvu sa mišljenjima koja se razlikuju i unutar i među državama članicama. Istraživanje otkriva sve veći jaz između iznetih stavova mnogih evropskih vlada i javnog raspoloženja u njihovim zemljama. Velika podela koja se nazire je između onih koji žele da okončaju rat što je pre moguće i onih koji žele da nastave borbu dok Rusija ne bude poražena.
Neslaganje raste, posebno u zapadnoevropskim državama. Na primer, više od četvrtine Italijana i otprilike petina Francuza i Nemaca, kao i Rumuna, veruju da odgovornost za rat prvenstveno leži na Ukrajini, Evropskoj uniji ili Americi. Na pitanje ko je najveća prepreka miru, više od trećine Italijana, četvrtina Francuza i Rumuna, a petina Nemaca kažu Ukrajina, EU ili SAD.
Iako ovi brojevi ukazuju na to da su disidenti i dalje posebna manjina, njihov uticaj se povećava u najvećim i najuticajnijim državama na kontinentu. Uprkos snažnoj podršci elite Kijevu, podržanoj naporima da se iz javnog života iskorijeni većina svega ruskog, uključujući i suprotna politička mišljenja.
Čak i mnogi ljudi koji okrivljuju Moskvu za očiglednu agresiju smatraju da je ključno brzo okončati rat. U stvari, oni bi se fokusirali na obnavljanje mira, a ne na traženje pravde.
U teoriji, sve evropske vlade se slažu da je na Ukrajincima da odluče kada će zaustaviti rat i da se dogovore o obliku mira. Ali jasne podele se pojavljuju u anketi kada birači biraju između toga da li Evropa treba da traži da okonča rat što je pre moguće — čak i ako to znači da Ukrajina čini ustupke — ili da li je najvažniji cilj da se Rusija kazni za njenu agresiju i da se povrati teritorijalni integritet Ukrajine — čak i ako takav put vodi do dugotrajnog sukoba i veće ljudske patnje.
Sveukupno, istraživanje je pokazalo da je 35 odsto ispitanika u „taboru mira“, 22 odsto u „taboru pravde“, a 20 procenata da su „zamenljivi glasači“, koji žele pravdu, ali strahuju od eskalacije, pa bi stoga mogli da krenu u svakom slučaju. Geografske podele su bile značajne. Italijanski brojevi su bili 52, 16, odnosno 8; Nemačke su bile 49, 19 i 14; Rumunije su bile 42, 23 i 10; Francuza je bilo 41, 20 i 13. Manje većine su naglašavale mir u Švedskoj, Španiji, Portugalu, Finskoj, pa čak i Ujedinjenom Kraljevstvu. Od deset anketiranih zemalja, samo je Poljska dala veći broj, 41 odsto, u taboru pravde, u poređenju sa 16 procenata u mirovnom kampu i 25 procenata kao promenljivim glasačima.
Vremenom će se verovatno produbiti podele. ECFR je primetio: „Kako se sukob u Ukrajini pretvara u dug rat iscrpljivanja, rizikuje da postane ključna linija podele u Evropi. I, osim ako politički lideri pažljivo ne postupaju sa ovom razlikom u gledištu, to bi moglo značiti kraj neverovatnog jedinstva Evrope.” A čini se da će se kolebljivi birači verovatnije prebaciti u logor mira nego u logor pravde jer oni i njihove zemlje trpe veći ekonomski bol.
Podela je komplikovana. „U smislu stranačke politike, moglo bi se pretpostaviti da je veća verovatnoća da će glasači desnice pripadati taboru pravde nego glasači levice. Ali ovo pravilo retko važi u potpunosti. U Nemačkoj, preferencija mira dominira i među biračima Hrišćansko-demokratske unije/Hrišćansko-socijalne unije i socijaldemokrata levog centra – dok se među glavnim strankama Zeleni ističu po tome što imaju najveći broj birača koji se menjaju. Razlike između mišljenja i stranaka varirale su među zemljama", primećuje ECFR.
Naravno, biti za mir ne znači podržati Rusiju. Mnogi anketirani ljudi zabrinuti su zbog uticaja sukoba na Ukrajinu. Do sada je ukrajinski narod patio mnogo više, ne samo sa hiljadama ubijenih i ranjenih vojnih lica, već i sa uništenom ekonomijom, vladom koja zavisi od pomoći, masovnim društvenim poremećajima, milionima raseljenih građana i više gradova pretvorenih u ruševine.
Izveštava ECFR: „Dok se i jedni i drugi slažu da će i Rusija i Ukrajina biti u gorem položaju kao rezultat ovog rata, tabor pravde veruje da će Rusiji pre svega biti 'mnogo gore'— dok članovi mirovnih kampova predviđaju da će dva, Ukrajina će više patiti. Neki pristalica mira možda žele da se rat završi jer smatraju da on nanosi preveliku patnju Ukrajini.
Zagovornici mira takođe više brinu o uticaju na EU. i, po svoj prilici, sopstvene nacije. Sve u svemu, 61 odsto anketiranih je zabrinuto i zbog viših troškova života, uključujući cene energije, i zbog mogućnosti da Moskva koristi nuklearno oružje. Manji broj je zabrinut zbog moguće ruske upotrebe hemijskog oružja, proširene agresije i sajber-napada, kao i mogućeg ekonomskog pada i gubitka posla.
Sve u svemu, 42 procenta ljudi smatra da se previše pažnje posvećuje ratu u poređenju sa domaćim problemima; 36 procenata veruje da je politika ispravna. Samo mali broj veruje da vlade rade premalo po pitanju Ukrajine. Čak su i neki od onih koji su davali pravdu nad mirom verovali da njihove vlade poklanjaju previše pažnje sukobu.
Rumunija je na vrhu liste sa 58 procenata koji veruje da je njihova vlada previše fokusirana na to pitanje. Zapanjujuće, 52 odsto Poljaka veruje u isto. Tako je uradilo 48 odsto Italijana. Kao i mnoštvo u Španiji, Francuskoj i Nemačkoj. Brojevi su se preokrenuli za malu razliku u Portugalu i Ujedinjenom Kraljevstvu, sa znatno većom razlikom u Švedskoj. Samo u Finskoj je javnost bila u velikoj meri zadovoljna, sa 60 odsto ispitanika koji su favorizovali aktuelnu politiku.
Evropsko nejedinstvo će verovatno rasti ako Ukrajina istakne pobedu nad Rusijom. To bi zahtevalo duže, intenzivnije rata, sa povećanim rizikom od eskalacije. ECFR je zabrinut da već „većina Evropljana vidi EU kao glavnog gubitnika u ratu, umesto da čita njeno relativno jedinstvo kao znak jačanja unije“.
Rusija je u krivu i ne bi trebalo da profitira od svojih zločina. Ali nastavak rata je previsoka cena koju treba platiti u potrazi za pravdom, ma kako definisana. Mir je ključan - za SAD i Evropu, a posebno za Ukrajinu, koja nosi najveći teret sukoba.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
