Kada su ruski tenkovi ušli u ukrajinski grad Herson, Olha je pobegla sa svojom decom i mačkom Venerom. Porodica je preko Poljske, Nemačke i Švedske stigla u London. Sada se suočava sa još jednim izazovom: birokratijom.
Zbunjujuća neefikasnost zvaničnika
Kada smo pobegli od rata, sanjali smo o mestu gde nećemo čuti bombe ili živeti u strahu da nas Rusi ne ubiju. Dakle, s jedne strane, postigli smo cilj i trebalo bi da budemo srećni, ali nije uvek tako lako ili jednostavno.
Prvo, živeli smo nedeljama pod ruskom okupacijom. Zatim smo putovali Evropom dok smo čekali britansku vizu. Sada smo suočeni sa ogromnim izazovom da se smestimo u Britaniji, što me je ostavilo u konfliktu.
"Rasplakala sam se u hodniku hostela"
Kada smo stigli u Brisel da uhvatimo Eurostar za London, rečeno nam je da ne puštaju životinje u voz. Rečeno nam je da idemo u Holandiju ili Francusku i da tamo hvatamo trajekt ili autobus. Pokušavala sam da pozovem trajektnu kompaniju iznova i iznova, ali niko mi se nikada nije javio.
U Kaleu je sve bilo zatvoreno, ali žena koju sam srela na ulici je rekla da će me upoznati sa drugom Ukrajinkom, koja je takođe podnela zahtev za pasoš kućnog ljubimca. Bila je u hostelu i, začudo, kada smo tamo stigli, videla sam da je to moja prijateljica Alina. Poznajemo se od kada sam radila u Kijevskoj oblasti i naše ćerke su čak išle u istu školu.
"Potreban ti je evropski pasoš, sa zvezdicama, za mačku“, rekla mi je. "U suprotnom vas neće pustiti na trajekt". Kada sam se prijavila, niko nije mogao da mi kaže koliko ćemo dugo čekati. Možda sutra, možda za pet dana, niko nije znao. Neizvesnost oko toga da li i kada možemo zaista da odemo u London me je potpuno potresla. Briznula sam u plač u hodniku hostela.
Veterinar je predložio analize krvi na mački kako bi se testirala antitela i ubrzalo dobijanje mačje "vize“. Ovu uslugu su nudili besplatno, ali Venera nije obična mačka. Posle mnogo pokušaja i mnogo ogrebotina, rekli su da će morati da dobije sedativ.
Posle te posete, plakala sam ceo dan dok je Venera na kraju mirno zadremala u svojoj nosiljci
Posle mnogo poziva i e-poruka britanskoj Agenciji za zdravlje životinja i biljaka (APHA), konačno smo dobili dozvolu i sa njom zeleno svetlo za putovanje u Britaniju.
"Moja deca su veoma usamljena“
Jedno od prvih pitanja koje sam postavila lokalnom savetu bilo je o školi. Moja deca nisu mogla da uče od početka rata 24. februara. Zamišljala sam da će moja deca odmah po dolasku krenuti u školu jer je do kraja školske godine ostalo više od dva meseca. Ali ne. Poslali su mi spisak škola, ali nije lako izabrati sa liste nešto o čemu ne znate ništa.
Dok smo čekali odgovore, pokušali smo da obiđemo škole u našem komšiluku, ali su nas odbili. Više puta sam tražila pomoć od saveta. Uvođenje moje dece u školu je trenutno glavni prioritet. Neke škole predlažu da sačekaju septembar da vide da li imaju mesta, ali moja deca su veoma usamljena, ne mogu da razgovaraju sa vršnjacima, ne mogu da se integrišu.
Konačno, moja ćerka je dobila pismo. Bila je to kartica sa jasnim natpisom velikim slovima: WRad dozvoljen”. Da li je svet poludeo? Posle pet nedelja čekanja, 12-godišnjakinja nije dobila upis u školu već radnu dozvolu.
Situacija u školi utiče i na moju sposobnost da nađem posao. Osoblje centra za zapošljavanje zna da moja deca nisu u školi do septembra i da do tada ne mogu da radim. Imam tri diplome iz različitih specijalnosti a osoblje centra za zapošljavanje mi je reklo da se prijavim za poslove čišćenja ili slaganja polica.
"Svet je samo siv“
Čini se da sistem treba da radi po algoritmu – da biste dobili A, potrebno je da uradite B, a u ekstremnim slučajevima C. Psihološki bi bilo lakše da postoji barem upozorenje o zastojima i nekakvi vremenski okviri. Navodnih "par dana“ se brzo pretvori u "sedmica za sedmicom" bez određene krajnje tačke.
Da sam došla u London pre godinu dana, bila bih opčinjena njegovom lepotom i arhitekturom, ali sada ne osećam ništa. Svet je samo siv. Svako jutro je borba da ustanem iz kreveta. Onda se setim da imam toliko toga da uradim za svoju decu. Stalni formulari, pisanje mejlova, prisustvovanje konsultacijama. Ako imam slobodan dan, pokušavam da pronađem ukrajinske knjige (posećujem biblioteku, ali ih nema na mom jeziku) ili pristupim lokalnoj teretani, koja je besplatna za ukrajinske izbeglice.
Brinem se da više neću videti svoje roditelje. Najgori dani su bili kada su Rusi prekinuli komunikaciju za ljude u Hersonu i nisam mogala da razgovaram sa svojom porodicom. Ali sada je internet ponovo uspostavljen pa možemo da razgovoramao. Šaljem slike njihovih unuka. Zauzvrat mi šalju fotografiju izgorelog automobila ispred njihove kuće. Na njega je pucano sa ljudima u njemu zbog kršenja policijskog časa.
Postajem sve više frustrirana iznuđenim neradom. Nemoguće je pronaći utehu kada su vaši prijatelji i porodica na frontu i pod okupacijom. Osećam ogromnu želju da uradim nešto korisno i pomognem Ukrajini čak i odavde. Učestvujem u raznim demonstracijama, pomažem u prevođenju i prikupljam novac za ratne napore. To je volonterski rad, tako da nisam plaćena, ali dok ne budem u mogućnosti da radim, to je sve što mogu da uradim da pomognem svojim ljudima.
Kurir.rs/Gardijan
NE PROPUSTITE
