Možda je nekom ovakav naslov čudan, ali svako ko se pita ko je Samanta Smit, i zašto je Nobelova nagrada u naslovu, molim ga da udeli malo vremena, da udeli malo pažnje i da tekst pročita do kraja.
Naslov je provokativan, s jedne strane, a sa druge strane želi da pokaže da je Samanta Smit u potpunosti zaslužila Nobelovu nagradu za mir. Čitalac može da se zapita , a ko je ona, ako je ona to zaslužila , a ja za nju nisam čuo.
Boljka srpskog naroda je u tome što on ne poznaje prave heroje i što mu se preko medija serviraju lažni heroji, koji se ne skidaju sa tv, a pravi heroji, ljudi koji po svojim shvatanjima pripadaju celom čovečanstvu, koji su zadužili čovečanstvo, su nama nepoznati, zbog želje da se klanjamo budalama, idiotima.
Samanta Smit je bila jedna mala , obična devojčica ,iz malog američkog gradića Mančester , u državi Mej.
Njen otac je bio profesor na koledžu, u državi Mejn, i kako je ona postala poznata...? Kada je Andropov postao generalni sekretar komunističke partije Sovjetskog saveza, u magazinu ,, Tajm“ je izašla naslovna strana sa slikom Andropova i bio je članak o tome da je on ,,jastreb“, tj. Da želi rat sa Amerikom. Samanta se zagledala u taj magazin, pitala je svoju majku, ko je Andropov, i kakvi su to Rusi koji žele da unište Ameriku. Njena mama Džejn , je rešila, da zajedno sa desetogodišnjom ćerkom pročita taj tekst i da joj objasni neke stvari. Tekst je pročitan, mala Samanta je predložila, da njena majka napiše pismo, i pitali Andropova zašto želi nuklearni rat. Džejn Smit je svojoj maloj ćerki rekla, napiši sama pismo, poslaću. Pismo je napisano, poslato i objavljeno u sovjetskoj ,, Pravdi“, ali Samanta Smit nije dobila željeni odgovor. Ona je čekala Odgovor, ali on nije dolazio.
Zbog toga se odlučila da napiše drugo pismo koje je poslato u sovjetsku ambasadu, u Vašington. U njemu je molila da bi želela nekad u budućnosti da poseti SSSR. Odgovor je stigao, lično , od bolesnog Andropova, da Sovjeti ne žele rat i da nikad neće prvi da upotrebe nuklearno oružje. Pozvana je da dve nedelje boravi u SSSR. Odmah je proglašena zvezdom, kako na zapadu, tako i u SSSR. Njeni roditelji su prihvatili poziv i svo troje su otišli u SSSR, gde su dočekani kao što se dočekuju šefovi država. Neko ko zna Ruse i poznaje osobinu Rusa, da ne veruju nikom, ali da kad u nekom prepoznaju iskrenost, dobrotu, čistotu, oni ga prihvate za prijatelja i to prijateljstvo traje ceo život.
Samanta Smit je bilo dete koje je bilo vaspitano da voli sve, svakog, da se svakom nasmeje, iskreno, jer za nju je osmeh bio izraz ljubavi , poštovanja, ali je Samanta Smit uvek bila svoja, radila ono što je ona htela, naravno uz veliku podršku svojih roditelja, Artura i Džejn i u SSSR je njen stav, njeno ponašanje, izazvalo oduševljenje i poštovanje na svakom koraku. Samanta Smit je bila dete koje je volelo druge ljude, živelo u miru, i želelo svakom dobro. Posećivala je razna mesta, recimo rekla je : ,,Želim da vidim Lenjinov mauzolej, jer tog čoveka nikad nisam videla uživo“. Taj odgovor je dečiji, naivan i iskren.
Sa sobom je uvek nosila foto aparat i slikala šta god joj se učinilo zanimljivo. Na konferenciji za štampu u Moskvi mi je rekla da ne kažem, ali ipak ću da kažem. Novinari su bili napadni, pa skoro da je zagrizla mikrofon. Samanta Smit je posetila mauzolej Lenjina, spavala u njegovoj sobi u Kremlju. Posetila je i Lenjingrad, ali i čuveni pionirski kamp – Artek, koji je zbog nje obnovljen. Tu su poslati najbolji pioniri SSSR-a, koji su govorili engleski jezik. Samanta je sama odabrala da će da živi među pionirima. Veličina i značaj posete Samante Smit se sastoji u tome, što je Samanta pokorila Rusiju na jedan prost , ali i jedini mogući način, a to je ljubavlju, čistotom srca i duše. Po povratku u Ameriku, svuda je govorila najlepše o ljudima kojeje srela, pa i o smrti Andropova , januara 1985. g. Ona je rekla iskreno, da joj je žao i da je to za nju bila šokirajuća novost.
Samanta Smit je po svojoj želji i svojoj volji, napisala knjigu ,,Putovanje u SSSR“.
Zašto je ta knjiga bitna?
Vidite, Samanta Smit nije ničiji proizvod, projekat. Ona je samo vaspitana onako kako svako dete treba da bude vaspitano, da voli svakog i da svakom želi mira i dobra. Tu knjigu je poklanjala sve do svoje tragične smrti. Ovaj članak je napisan u spomen na Samantu i njenog oca Artura Smita i kao priznanje njenoj majci, Džejn Smit. Kako se ona ceni u današnjoj Americi i Rusiji? Na različite načine: u državi Mejn, ispred glavnog muzeja, postoji njen spomenik. To je sve SSSR izdao marku s njenim likom 1985. g. i jedan brod koji opslužuje kamp Artek koji na Krimu i koji se po njoj zove. Važnost Samante Smit se nije završila njenom tragičnom smrću. Važnost Samante , njenog dela i njenih ljudskih osobina je večna. Samanta Smit i njen život treba da nam budu primer u mnogo čemu. Iako se ove godine navršava 35 godina od njene tragične smrti, ona je sad potrebnija nego ikada, i njena poruka ne sme da bude zaboravljena, ona ne sme da bude zaboravljena. Imamo vrlo prost izbor, da nam deca budu puna dobrotoljublja i čovekoljublja kao Samanta Smit ili...
Samanta Smit zaslužuje spomenik i u Americi i u Rusiji, ali mogu slobodno da kažem i u Srbiji, jer pored spomenika, i ulicu, jer ako objektivno pomislimo koliko imamo spomenika podignutim ljudima koji uopšte ne zaslužuju da se nalaze na teritoriji Srbije. Samanta Smit, sad neko može da kaže, to je Amerikanka, zašto..? Mi moramo da gledamo ovako: ako je neko dete sa deset godina imalo želju da među ljudima vlada mir. Svuda je pričalo da su Rusi ljudi kao i Amerikanci, da ćemo da živimo u miru, u eri lažnih heroja, i vrednosti koje nam se serviraju svakog dana, naravno uz pesmu. Nama je potreban smisao Samante Smit i ne treba da žurimo da nam deca budu kao Samanta Smit, već naša deca treba da imaju takav primer pred očima i da sama požele da budu kao Samanta Smit.
Kurir.rs/ Boško Jovanović
NE PROPUSTITE
