Od dolaska Nikite Hruščova na čelo Sovjetskog Saveza i postavljenje admirala Sergeja Gorškova na čelo Sovjetske ratne mornarice počelo je zlatno podmorničko doba. Sredinom 1980-tih godina prošlog veka Sovjetski Savez konstruisao je podmornicu koju su na zapadu zvali "superpodmornica", brza i sposobna da se spusti na velike dubine. Radilo se o podmornici Kosmolec, koja je predstavljena 1984. koja je najavila nov pravac u razvoju napadnih nukelarnih podmornica.
Sovjetskoj sreći nikad nije bilo kraja, a onda šok. Pet godina kasnije podmornica je bila na dnu okeana, dve trećine posade je stradalo. Zapad je ovu tragediju označio kao čisti primer sovjetske nesposobnosti.
Kako je nastao Kosmolec
Sve je počelo daleke 1966. u konstrukcionom birou Rubin u Lenjingradu, današnjem Sankt Peterburgu. Novu podmornicu razvio je konstruktoriski tim pod vođstvom N. A. Klimova i glavnog konstrukotora I. N. Kormilitsina.
Glavna vojna uprava i komanda Sovjetske mornarice tražila je podmornicu za velike dubine. Projekat je vođen pod šifrom 685, razvoj podmornica za velike dubine. Radovi na konstruisanju podmornice trajali su osam godina. Neki su pravdali da glavni razlog leži u nedostatku odgovarajućeg metala koji bi izdržao ogromne pritiske dubine. Međutim, već sad daleke 1974. godine završen je primerak sa dvostrukim trupom.
Za konstrukciju korišten je titanijum pre svega za oblaganje unutrašnjeg trupa. Titanijum je inače veoma čvrst materijal, koji su kasnije Sovjeti počeli sve više da koriste u gradnji podmornica, koje su kasnije nosile i pežorativni naziv "titanijumske podmornice".
Prvi primarak podmornice Projekta 685 dobio je oznaku K-278. Radilo se o prototipnom plovilu za testiranje budućih projekata novih sovjetskih podmornica za velike dubine. Gradnja je krenula u sovjetskom brodogradilišu Sevmaš 22. aprila 1978, a podmornica je zvanično završena 30. maja 1983. godine. Razlog tolikog kašnjenja nalazi ose u teškoćama sa kojima su se metalurzi susreli u obradi titanijuma za ovu podmornicu.
Podaci iz literature kažu da je nova podmronica oznake K-278 bila dugačka 110 metara, široka 13. Unutrašnji trup imao je širinu 8 metara. Podmornica je imala deplasman 6.500 tona, a upotreba titanijuma umesto čelika učinila je ovu podmornicu znatno lakšom.
Dvostruki trup je bio jedinstven za ove napadne nuklearne podmornice. Unutrašnji od titanijuma, što je omogućavalo ronjenje na velikim dubinama. Unutrašnji trup je dalje podeljen u sedam odeljaka, od kojih su dva ojačana kako bi se stvorila sigurna zona za posadu, a kapsula za spasavanje je ugrađena u podmornicu kako bi posada mogla napustiti plovilo čak i dok je potopljena na dubini do 1.500 metara.
Podmornicu je pokretao jedan nuklearni reaktor OK-650B-3 jačine 190 megavata, koji je pokretao dva parno-turbinska motora od 45.000 KS, što je omogućilo podvodnu brzinu od 30 čvorova i površinsku od 14.
Podmornica je imala MGK-500 „Skat“ (kodni naziv NATO-a: Shark Gill) niskofrekventni pasivni/aktivni sistem sonara sa sfernim pramčanim nizom za pretraživanje i napad, isti sonar se koristii i u današnjim napadnim nuklearnim podmornicama klase Jasen. Srce podmornice činio je komandno informacioni sistem Omnibus -685.
Podmornica je bila naoružana sa šest torpednih cevi kalibra 553 mm. Borbeni komplet je iznosio 22 torpeda tipa 53 i superkavitacijski torpedo tipa Škval.
Podmornica se pridružila Severnoj floti u januaru 1984. godine i započela je niz eksperimenata dubinskog ronjenja. Za komandanta podmornice imenovan je kapetan prvog ranga Jurij Zelenski.
Podmornica je na testiranju postavila rekordnu dubinu ronjenja od
Pod kapetanom prvog ranga Jurija Zelenskog podmornica je postavila rekordnu dubinu od 1.020 metara, koja je označena i kao maksimalna, a procenjena je na 1.372 metra.
Sovjetska mornarica smatrala je K-278 neranjivom na dubinama većim od hiljadu metara. Naime na takvim dubinama bilo ju je teško otkriti i bila je skoro nevidljiva i za američki torpedo Mark Mk 48 koji je mogao da pogodi metu na dubini od čak 800 metara. Uprkos tome što je trebala ostati opitnom, ona je pretvorena u operativnu. Dobila je ime Kosmolec, što u prevodu je bio pežorativni naziv za „člana Saveza mladih komunista“.
7.april 1989 Norveško more
Taj 7. april 1989. godine podmornica se nalazila na dubini od 385 metara. Za razliku od prethodnih isplovljavanja u podmornici se nalazila druga posada koja je prošla tek obuku. Iznenada dok je podmornica krstarila Norvečkim morem i bila u toku praktična obuka podmorničara u sedmoj, poslednjoj komori ove podmornice izbio je požar. Plamen, koji je buknuo uništio je ventil za dovod vazduha u podmornicu. mere za gašenje požara nisu useple, vatra je došla do raktora. Naređenjo je hitno ispuštanje vode iz balastnih tankova i brzo izranjanje. Uprkos izranjanju vaterna stigija nije savladana u podmornici, a plamen se širio. Posada se borila s vatrom šest sati pre nego što je izdato naređenje o napuštanju podmornice. O jačini palemna govori i podatak da su se zbog velike temperature gumene ploče sa kojima je bila pokrivena podmornica sa spolja kako bi smanjio šumnost bkvalno bile istopljene.
Komndant podmornice, kapetan prvog ranga Jevgenij Vanin, zajedno sa još četvoricom podmorničara, vratio se u nju da pronađe članove posade koji nisu čuli komandu o napuštanju broda. Vanin i njegova spasilačka grupa nisu uspeli da odu dalje - podmornica je počela da se naginje osamdeset stepeni napred i da tone. Vanin i ekipa sapsioca ušli su u komoru za spasavanje. Komora se u početku nije uspela da se odvoji, ali se na kraju oslobodila od podmornice. Izlaskom na površinu, nagla promena pritiska izazvala je izbacivanje gornjeg poklopca, izbacivši tom prilikom dva člana posade iz komore u more. Komora, kapetan i ostatak spasilačke ekipe potonuli su pod talasima Norveškog mora.
U incidentu su poginula samo četiri čoveka, ali nakon što je podmornica potonula, mnogi ljudi su podlegli od smrzavanja u moru. Posle sat vremena od tragedije na mesto potonuća su naišla dva ribarska broda Aleksij Klobistov i Oma koji su spasili trideset ljudi, od kojih su neki kasnije podlegli povredama. Od prvobitnih šezdeset i devet ljudi na podmornici kada je došlo do katastrofe, četrdeset i dva su poginula, uključujući kapetana prve klase Vanina.
Komsomolec je potonuo na dubinu od 1750 metara, zajedno sa nuklearnim reaktorom i dva torpeda Škval. Između 1989. i 1998. godine izvedeno je sedam ekspedicija kako bi se reaktor zaštitio od oslobađanja radioaktivnosti i zapečatile torpedne cevi. Ruski izvori navode da su tokom ovih poseta otkriveni dokazi o "neovlašćenim posetama potopljene podmornice od strane stranih agenata".
Kurir.rs/A.M.
NE PROPUSTITE
