Istorija ratovanja je duga koliko je duga istorija čovečanstva, ali to ne znači da svako može da razume istoriju ratovanja, već se za to školuju oficiri i podoficiri.
Za svaki čin se polaže ispit, te je ratovanje ozbiljna nauka. Ratovanje ne može da se shvati iz dve knjige, mora puno da se čita, puno da se radi i ratovanje je ozbiljan posao.
Koliko je ozbiljan pokazuje primer Nemaca koji su dozvolili da ih vodi jedan kaplar, koji se stalno mešao u vojne odluke, i te vojne odluke su uvek bile polovične. Na primer, kao odgovor na desant na Normandiju bile su dve varijante.
Jedna varijanta je bila da oklopne snage budu blizu mora i da odmah krenu u kontranapad čim se protivnik iskrca, da mu ne daju šansu da se reorganizuje. Druga varijanta je bila da ih čekaju kod Pariza, te da tamo bude glavnina oklopnih snaga, koje će da udare onda kada se savezničke trupe razviju, kad im linije snabdevanja postanu dugačke i onda da se udari svom snagom na neprijatelja.
Hitler se, pošto nije mogao da prelomi koja varijanta je bolja, a uvek je voleo da njegova reč bude poslednja, rešio za polovično rešenje - da pola tenkova bude uz obalu, a pola u okolini Pariza, što naprosto nije bilo dovoljno za akciju ni po planu A ni po planu B. Tako da podoficiri takođe slabo razumeju veštinu ratovanja iako se lažno predstavljaju, što je vrlo čest slučaj, da su veliki poznavaoci vojne strategije, naoružanja i svega ostalog. Jer naprosto iz podoficira uvek izvire jedna vrsta kompleksa i žale što nisu završili vojnu akademiju i postali oficiri. Povlačenje je validna vojna taktika koja ima zadatak u varijanti A da uvuče neprijatelja u klopku, da neprijatelj krene u gonjenje, a daćemo jedan vrlo plastičan primer. Nemci su u Africi za protivtenkovski top koristili protivavionski top od 88 mm i razradili su jednu vrstu taktike upotrebe tog tipa za uništenje britanskih tenkova. To je išlo ovako. Nekoliko nemačkih tenkova je dolazilo na tu daljinu gde Englezi mogu da ih vide. To je bilo dovoljno, okretali bi se i krenuli da beže. A Britanci bi krenuli u gonjenje neprijatelja i to bi trajalo dok se Nemci me bi povukli do one razdaljine dok nemački top može da pogodi i razori britanski tenk. Znači niko nije zamerao Romelu što je imao tu taktiku.
Druga varijanta povlačenja da bi bila jasna je ta, da se general Živojin Mišić povukao, napustio Beograd, skratio front, popunio trupe, popunio zalihe i onda izvršio kontranapad. Hvala Bogu pa kad je to radio i kada je trajala Kolubarska bitka nije bilo interneta, tastatura ratnika, vojnih manekena i pseudorusofila koji bi širili paniku. Niko se nije suprotstavio ideji Živojina Mišića da se povuče. Ni Radomir Putnik ni prestolonaslednik Aleksandar ni kralj Petar. Zašto? Zato što je povlačenje sasvim normalna stvar. Ima jedna prosta izreka "jedan korak nazad, dva koraka napred". Pošto su ljudi uglavnom površni i nespremni da čitaju, onda vrlo često donose pogrešne zaključke.
Rusko povlačenje kod Hersona bi imalo velike posledice, da se desilo pre referenduma kojim je Herson pripojen Ruskoj Federaciji pre glasanja u ruskoj Dumi i pre Putinovog potpisa. To bi tad imalo smisla, da se misli da Rusi gube, ali Rusi i pobeđuju.
Na Donbasu nisu smanjili pritisak, oslobodili su Pavlovku koji daje strateške mogućnosti da napreduju dalje. Herson sam po sebi nije bitan jer Rusi Ukrajince mogu da napadnu sa boka iz pravca Krima, a mogu da ih okruže iz pravca Zaporoške oblasti, te je to nešto sasvim normalno. Ukrajinci su možda pobeđivali isključivo na medijskoj sceni, tako da je i ofanziva na Herson medijska priča više nego što je realna, jer Ukrajina naprosto ne može da natera Rusiju na pregovore. Pregovori bivaju samo onda kad jača strana bude spremna na to ili bude spremna da prihvati predlog slabije strane. Rusija u svakom slučaju u sukobu sa Ukrajinom nije slabija strana i treba da se zna da rezultati rata mogu da se ocene kad se rat završi. Mene je dovelo u stanje šoka kad sam video novinarsku neozbiljnost da je drugog dana rata snimljen BMP 1 koji je bio vožen po ulicama Kijeva.
Taj oklopnjak imaju i Rusi i Ukrajinci jer je iz Sovjetskog doba, te su novinarke zapadnih medija javile da su ruske trupe ušle u Kijev. Ja sam naprosto shvatio da je to nemoguće i da od granice do Kijeva ima više od 100 km i da je nemoguće da je jedan oklopni transporter, jer ako bi Rusi ušli u Kijev ušli bi sa mnogo više trupa. Tako da sam znao da je vest lažna ali posledice, uzrok toga je što su žene bile izveštači.
Nemam ništa protiv žena novinara, čak mislim da su odlične novinarke, ali tu ima jedan problem - slabo razlikuju vojnu tehniku i to dovodi do teških zabluda i pogrešnih informacija.
Pošto Rusi nisu nigde prekinuli borbena dejstva pošto naprednije u Donbasu znači da imaju volje za ratovanjem i oni nastavljaju sa bombardovanjem okoline Kijeva i okoline Dnjepropetrovska što naravno znači da je moral na visokom nivou da su trupe dobro opremljene i da su oni daleko od poraza.
Ruski poraz bi mogao da usledi tek kada bi se ratovalo na drugom frontu na Dalekom istoku. Ovo je samo primer i ništa drugo. Ali Rusi nemaju potrebe da žure, oni idu na to da melju protivnike, da unište tehniku oružanih snaga Ukrajine i da demorališu ljudstvo.
Od svoga prijatelja koji je vozač koji radi u stranoj firmi čuo sam da su neke njegove kolege, vozači Ukrajinci koji rade po Evropi, dobili poziv od Ministarstva odbrane Ukrajine da se vrate i da budu mobilisani.
Ako Ukrajini ide super i ako pobeđuje zašto bi mobilisali još trupa? Ukrajina je odustala od bilo kakvih drugih ofanzivnih dejstava, recimo na pravcu Harkovske oblati ili u pravcu Luganske oblasti, a pošto nema nikakvih napadnih dejstava to govori da su Rusi u jednoj prednosti da ako idu na Dnjepropetrovsk i Kijev i da će Ukrajinci morati da povuku sve trupe koje su poslali u napad na Hersonsku oblast, a Ukrajinci jesu poslali sve trupe u Hersonsku oblast, što govori da ne postoje napadna dejstva na drugim pravcima.
Kurir.rs/A.Mlakar/B.Jovanović
NE PROPUSTITE
