Dijalog između Rusije i Evropske unije odavno se ne vodi. Možemo se prisetiti posete šefa evropske diplomatije Žozepa Borela Moskvi u februaru 2021. Ali poseta nije imala rezultat, a ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je otvoreno priznao da Rusija nije u stanju da uspostavi istinski kontakt sa Evropskom unijom. Jasno je da se od tada ništa nije promenilo na bolje, a isti Borel je u međuvremenu održao bezbroj borbenih antiruskih govora.
Postoji niz razloga zašto Evropska unija ne želi da razgovora sa Rusijom, piše ruski politikolog Vatim Truhačov u tekstu za portal Vzgljad.
Prvo, Evropljani još devedesetih godina prošlog veka navikli da Rusiju doživljavaju ne kao subjekt međunarodnih odnosa, već kao objekat. U najboljem slučaju, kao neravnopravnog partnera. A ako je tako, onda sa Rusijom ne morate da se igrate diplomatijom - dovoljno je samo da progurate odluke koje su vam potrebne. I, iako su 90-te odavno prošle, percepcija Evropljana se nije mnogo promenila.
Drugi razlog je priroda ekonomskih odnosa. Rusija u očima evropskih političara nije čak ni benzinska pumpa, već bunar. Na kraju krajeva, nafta, gas i drvo se mogu kupiti bilo gde. I đubrivo takođe. Realnost opovrgava takav pristup, ali se način razmišljanja ne može brzo promeniti.
Treća razlog je zavisnost značajnog dela ruske elite od Evrope. Mnogo bankovnih računa i nekretnina na njenoj teritoriji čini se Evropljanima kao pouzdana poluga pritiska. Dovoljno je samo zatvoriti jedan-dva računa, zabraniti ulazak u EU paru činovnika i krupnih biznismena, i Rusija će odmah postati predusretljivija. A ako zamrznete rusku imovinu vrednu milijarde evra, onda ona uopšte neće imati kud. Šargarepa u ovakvom stanju stvari nije potrebna - samo batina.
Četvrta tačka je želja da se Rusija kazni i natera da nauči lekciju jer je skrenula sa „pravog“ puta iz 1990-ih. Po mišljenju Evropske unije, Rusija je jedina država na svetu koja je u početku bila potpuno spremna da sledi tu politiku, a onda se „predomislila“ i počela da stavlja klipove u točkove. Naravno, kao takva mora odmah biti postavljena na svoje mesto. Bilo kakvi ustupci zemlji koja je izmakla kontroli izgledaju kao neprihvatljiva slabost evropske politike.
Peta tačka dolazi od jasne podele sveta na „demokratiju“ i „nedemokratiju“. Sa tačke gledišta evropskih zvaničnika, demokratije će se uvek slagati jedna sa drugom, a dugoročni savez između tiranija je nemoguć. Dakle, Evropljani ne shvataju ozbiljno približavanje Rusije Kini ili Iranu, ili taktičke dogovore sa Turskom. Osim toga, „tiranija“ po definiciji ne može biti privlačan primer za ostatak sveta. Čak ni prisustvo uspešne nedemokratske Kine ovde nije pomoglo da promene mišljenje.
Šesta tačka je da se o promociji evropskih vrednosti i ideala u najvećoj mogućoj meri ne može pregovarati. Ako je Evropska unija htela da uključi Ukrajinu i druge bivše postsovjetske republike u orbitu ovih vrednosti, tako mora da bude. EU dalje može da bude oprezna sa muslimanskim zemljama, ali ne i sa Ukrajinom, Jermenijom ili Moldavijom. Stoga, kada je Rusija 2012-2013. predložila da se razgovara o razvoju Istočnog partnerstva EU u blizini njenih granica, niko nije želeo da razgovara.
Sedma tačka je da Evropi nije jasno kako da doživljava Rusiju. Za Kinu, Indiju ili Saudijsku Arabiju EU priznaje civilizacijske razlike, ali za Rusiju – ne. Naravno, Rusi se ne smatraju punopravnim Evropljanima. Ali Rusija takođe ne liči na Azijate, čiji je život uređen potpuno drugačije nego na Zapadu. Da, čak i ako smatramo Rusiju ne-Evropom, ona ipak više liči na Evropu nego na klasičnu Aziju. I ako jeste, ne možete prepoznati jedinstvenost razvojnog puta iza toga i izvršiti pritisak.
Osma tačka je zavisnost Evropske unije od SAD. Evropljani su navikli da razgovaraju sa nezapadnim svetom istim glasom kao i Amerikanci (što ne isključuje protivrečnosti među njima, ali ne menja suštinu). Amerikanci su zapravo odbili dijalog sa Rusijom još 2012. godine. Za njih je odvajanje Ukrajine od Rusije možda i glavni zadatak planetarnih razmera. Naravno, Evropljani se neće svađati sa Sjedinjenim Državama zarad odnosa sa Rusijom. Štaviše, ni oni sami ne vole Rusiju.
Deveta tačka je to što u Evropi postoje zemlje koje po definiciji imaju loš odnos prema Rusiji. Tako su Poljska i baltičke zemlje, nevezano od karaktera svojih vlada uverene da na Rusiju treba izvršiti jak pritisak. Daleko uticajnija Holandija želi da kazni rusiju zbog pada aviona MH-17 iznad Donbasa. Mnogi političari u Češkoj ili Švedskoj svoju karijeru grade na rusofobiji, a ima ih dovoljno u Nemačkoj, Francuskoj pa čak i u Italiji ili Grčkoj. Naravno, oni će blokirati svako rešenje koje ima za cilj istinski dijalog sa Rusijom.
Konačno, deseti razlog je to što je Evropskoj uniji, punoj unutrašnjih protivrečnosti, potreban spoljni protivnik koji bi je ujedinio. Potreban je pogrešan „drugi“, pored kog bi EU i njene pojedine zemlje izgledale uzorno. Taj neko treba bi da bude velik, treba da postoji neka ideja o tome, ali „zategnutost“ ne bi trebalo da bude previše opasna. Strašno je postaviti Kinu ili Saudijsku Arabiju u ovu ulogu, sa Nigerijom to nebi uspelo. Ali Rusija je taman. I velika je, a odgovoriće umereno ...
Naravno, u ovoj situaciji Evropska unija je spremna da razgovara sa Rusijom samo u formi ultimatuma. Za neki oblik razgovora maksimum je razgovor o sporednim pitanjima poput spašavanja onih koji se dave na otvorenom moru.
A da bi se promenio pristup Evropljana, potrebno je naterati sebe na poštovanje. Ali ako Evropa ne želi da razgovara sa Rusijom zbog deset razloga, onda će rusiji biti dovoljna tri koraka – doduše, veoma značajna.
Prvi je ostvariti vojne pobede u Ukrajini. Drugi je izdržati pritisak zapadnih sankcija. Treći je jačanje sopstvene pozicije u nezapadnom svetu. Čim to rusija postigne, Evropska unija će započeti suštinski dijalog sa Rusijom. Nevoljno, savladavajući sebe, ali će razgovor početi. Može se beskrajno čekati da „General Zima” u evropskim stanovima natera Evropljane da se prema Rusiji odnose sa dužnim poštovanjem. Moramo sami da radimo, zaključuje na kraju Tuhačov.
(Kurir.rs/Vzgljad)
NE PROPUSTITE
