Za manje od dva dana rimska policija je otkrila ko je manijak koji je u razmaku od manje od dva sata nožem ubo dve prostitutke upravo u trenutku kada su mu nudile novac: jednu iz Kolumbije, drugu iz Kine, piše Slobodna Dalmacija.
Po svoj prilici, postoji ilegalno uvezen i nemilosrdno eksploatisan seksualni rad, zapravo robovski rad.
Godišnji prihod međunarodne mafije od prostitucije u Italiji je više od milijardu evra, tvrdi jedan od priznatih stručnjaka i boraca za suzbijanje prostitucije sveštenik Don Luiđi Čoti, šef Grupe „Abel”. Na simpozijumu koji su Karitas i sindikati organizovali još 2008. godine u Milanu, Don Sioti je tvrdio da su se 50 godina nakon zabrane javnih kuća u Italiji „promenila era i kontekst, ali se istorija ponavlja.
Trgovina leševima se pretvorila u pijacu tela, čije je vlasništvo prešlo u ruke stranih mafija otkako su italijanske otkrile da više zarađuju od droge.“ Valjda treba dodati da su neke od stranih mafija u Italiji takođe zarađuju od droge (severnoafrička, albanska, kineska), ali ta prostitucija služi za „primarnu akumulaciju“ i za dnevni priliv svežeg novca, makar i u manjim količinama – što u Italiji i dalje iznosi oko 90 miliona evra mesečno. sa populacijom od 60 miliona Od tada do danas podaci o ženskoj prostituciji u Italiji su manje-više isti i po broju učesnika i po obrtu kapitala.
U Italiji oko 90.000 žena radi kao prostitutke, od kojih su 50 odsto stranci. Oko 20 odsto svih prostitutki su maloletnice (dakle, prema definiciji Ujedinjenih nacija: deca, ali iznad granice od 14 godina ispod koje je reč o pedofiliji). Italijanke, skoro sve, povukle su se sa puta i ogroman procenat radi autonomno ili u „porodičnom poslu“, bez „mreže zaštitnika“ koju organizuju mafije. Organizuju i uvoz žena, uglavnom iz istočne Evrope, Kine i zapadne Afrike. „Uvezene“ žene se često svode na status ropkinje, kao žrtve ucena, nasilja i neznanja. Genetski muškarci - kao transvestiti ili transseksualci - uglavnom se uvoze iz Brazila i Kolumbije. Nigerijke i Moldavke su najbrojnije na putevima, na najopasnijim mestima.
Prostitutke ubijaju njihovi eksploatatori, kao i neki psihopati nasilnici, kao što je serijski ubica Donato Bilancia. Prostitucija u Italiji nije krivično delo za osobe koje se bave prostitucijom, ali jeste za one koji eksploatišu prostituciju na bilo koji način, od makroa do iznajmljivača. Naravno, ponude ne bi bilo bez potražnje – a ona je tradicionalno visoka u Italiji (u Pompejima je broj javnih kuća, lupanari, bio isti kao i broj pekara, s tim što su hleb jele i kategorije koje su nisu posećivali javne kuće, kao što su žene i deca). Don Ciottijeva procena je da oko 3.000.000 Italijana svakog meseca poseti prostitutke, što statistički znači da je prostitucija privlačnija od, na primer, prvoligaškog fudbala.
Vrsta i brutalnost ropskog statusa, tvrdi Don Sioti, često zavisi od nacionalnosti eksploatatora i eksploatisanih. Najsuroviji su, kaže, Nigerijci, koji se svete članovima porodice prostitutki, koji su tako prinuđeni na poslušnost. Albanci su se, kaže, odrekli ovih najbrutalnijih metoda, otkrivši da one izazivaju bekstvo prostitutki i rizikuju da budu lakše otkrivene. Kineskinje su nešto novije na tržištu, rade samo kao prostitutke po stanovima (mušterije pronalaze ili preko oglasa u novinama, ili usmeno u redovima kineske zajednice, kojih je sve brojnije).
Fenomen mafije među Kinezima imigriranim u Italiju nije ništa novo. Njoj favorizuje visok nivo ilegalnosti: ranije je bilo ilegalno bežati iz Kine, ali sada problem emigrira u Italiju. Prema evidenciji, prošle godine je u Italiji bilo 279.728 Kineza, što kinesku nacionalnu grupu stavlja na treće mesto među imigrantima iz zemalja van Unije. Ipak, policija sumnja da ih ima bar još toliko. Stalno se uvoze novi i novi Kinezi, bez boravišne dozvole. Plaćaju između 15.000 i 20.000 evra samo da bi ušli, onda su im potrebne godine da otplate taj „dug”. Teraju ih da rade "na crno", po 12 i više sati, i žene i decu, ponekad ih drže više u jednoj prostoriji, gde rade, jedu i spavaju.
Divlja eksploatacija je skrivena iza zakona ćutanja, a prestupnici se suočavaju sa smrću. Teško je proniknuti, jer i organi gonjenja imaju objektivne prepreke: potpuno nepoznavanje jezika i dijalekata, kulture, civilizacijskih običaja Kineza, koji Kineze upućuju jedni na druge. Postignut je sporazum između kineske mafije i italijanske mafije (koju u Italiji nekako vodi kalabrijska 'ndrangeta, a ne više sicilijanska Cosa nostra) o „mirnoj koegzistenciji“, zasnovanoj na strogoj podeli odgovornosti: kineski kriminalci se bave samo kod Kineza, druge rulje ne mogu tražiti nikakva prava. Svako striže svoje ovce i po potrebi ih kolje.
Prostitutke – dobrovoljne ili prinudne – uvek su sredstvo organizovanog kriminala za sticanje likvidnih sredstava, gotovine, koja se može reinvestirati, na primer u drogu. 1997. godine, izveštavajući svog šefa o eksploziji na gliseru, koji je prevozio ilegalce iz Albanije u Italiju, albanski mafijaš je šefu objasnio da nema razloga za brigu, jer su stradali samo nevažni ljudi, a „skupocena dobra su spasena „. I precizirao: „Sve četiri spasene su kurve“ (to je albanska reč koju valjda ne treba prevoditi).
I tada su policijski izvori tvrdili da su 60 odsto prostitutki u Italiji bile stranke, od kojih su skoro dve trećine Albanke i Poljakinje, a trećina Nigerijke (sa malim udelom ostalih Slovenki u prvoj grupi i Kamerunke). a druge crnkinje u drugom). U Nigeriji 130 miliona ljudi živi u siromaštvu koje je manje od životnog minimuma. „U Nigeriji nema posla“, rekla je jedna od zatočenih nigerijskih prostitutki koja je, verovatno s razlogom, tvrdila da radi kao robinja, ponekad i po dvadeset sati dnevno, praznicima i petkom.
U međuvremenu, etnička ravnoteža se nekoliko puta menjala. Povećanjem udela prostitutki iz određenog naroda lako je zaključiti gde je kriza ili trajna beda. Što možda najbolje ilustruje slučaj redovne univerzitetske profesorke iz Moldavije, koja se u Rimu prostituisala za vreme raspusta, zarađujući fakultetsku platu nekoliko godina.
Većinu stranih žena ne treba objašnjavati moralnim, već ekonomskim razlozima: prostitucija je samo jedna od oblasti slabo plaćenog teškog rada gde je lakše zaposliti nekoga ko će prihvatiti mizernu platu, samo da bi preživeo ili samo da bi hraniti dete. Osim toga, prostitucija je posao u kome je rad lakše ucenjivati i primorati.
Početkom veka albanska prostitutka je kupovala u Albaniji za 2.000 maraka (1.000 evra) i prodavala u Italiji odmah za 4.000 (ali su tada, kao i sada, mlade žene mogle da imaju veću, čak pet puta veću cenu – što objašnjava kidnapovanja i premlaćivanja kako bi se devojke naterale na prostituciju, jer od čistog profita mogu da zarade i do 500 evra dnevno).
Prostitutke u okolini Kazerte bile su prinuđene na porođaj u Nemačkoj, gde je mafija tako rođenu decu prodavala Nemcima za 40-70 hiljada maraka. Ovo je pre nekoliko godina tvrdio napuljski dnevnik Il Matino, nakon istrage koju su sproveli novinari lista. Istraga je počela svedočenjem 20-godišnje Albanke, kidnapovane u domovini i prinuđena na prostituciju u okolini Kazerte, gde taj deo zločina kontroliše mafijaška organizacija Kamora. Albanka tvrdi da je bila prinuđena da se zanosi klijentima, te da je uoči porođaja odvedena u Manhajm, tamo se porodila i potpisala „brdo papira“, a odmah nakon toga je vraćena u Kazerta bez deteta na ulicu da zaradi.
Rimska policija je, zahvaljujući anonimnoj dojavi (možda od samih prostitutki), jednom spasila 14-godišnju albansku devojčicu koju su tri nedelje ranije kidnapovali albanski mafijaši ispred osnovne škole u Tirani, pretukli i silovali, ilegalno prevezen preko mora u Italiju i prisiljen na prostitutke na rimskom putu Kasilina. Dva dana nakon što je devojka tamo razotkrivena, policija ju je zaštitila, uhapsivši dvojicu Albanaca i jednu Albanku zbog optužbi za otmicu, silovanje, porobljavanje, ilegalnu imigraciju i eksploataciju prostitucije. Ovo je bio samo jedan od tipičnih slučajeva u kojima se albanska mafija pokazala kao najnemilosrdnija i najokrutnija u trihiljadegodišnjoj istoriji rimske prostitucije – sve dok je po surovosti nije nadmašila nigerijska. Pamte se slučajevi kada su albanski mafijaši ne samo surovo ubijali robinje koje su pokušale da se pobune, već su u jednom slučaju ubijenoj ženi otkinuli nogu i potom je nosili po Italiji, pokazujući drugima šta ih čeka ako ne poslušaju.
Istog petka, policija u Đenovi privela je dva Nigerijca i jednu Nigerijku, takođe pod optužbom za porobljavanje, ilegalnu imigraciju i eksploataciju prostitucije. A nigerijska mafija već godinama deluje na italijanskom tržištu prostitucije i droge, uvozeći devojke iz Nigerije, Kameruna i susednih zemalja, kradući im dokumenta i terajući ih na prostituciju. Ni tamo ti ne trebaju
Istog petka, policija u Đenovi privela je dva Nigerijca i jednu Nigerijku, takođe pod optužbom za porobljavanje, ilegalnu imigraciju i eksploataciju prostitucije. A nigerijska mafija već godinama deluje na italijanskom tržištu prostitucije i droge, uvozeći devojke iz Nigerije, Kameruna i susednih zemalja, kradući im dokumenta i terajući ih na prostituciju. Ne treba ih ni tući, dovoljno je da uplašite mnoge pretnjom da će ih makro, predstavljen kao vudu veštica, osakatiti.
Albanska, nigerijska i slične mafije u Italiji deluju u dogovoru sa domaćim mafijama, često o njihovom trošku, a uvek pod njihovom vlašću. Osim, kako rekosmo, kineskih „trijada”.
Prostitutke je lakše nekažnjeno ucenjivati ili varati za novac. Pre nekoliko godina, komisija tada još italijanske poštanske policije u Torinu, koja kontroliše nesvakidašnji promet na nekim Postepai poštanskim kreditnim karticama, otkrila je prevaru kojom je oko 200 prostitutki prevareno i podlo, ali lukavo opljačkano za oko 200.000 evra. Žrtve su oglašavale usluge pratnje na internetu, pa su se članovi bande javljali na njihove brojeve telefona, ljubazno i lažno predstavljajući se kao predstavnici Bacheka (jedan od sajtova specijalizovanih za oglašavanje), "objašnjavajući" svakom od njih da su uvučeni. internu lutriju i koja može, uplatom 100 ili 200 evra na Postepai karticu čiji im je broj rečeno, dobiti najistaknutije mesto za sledeće oglašavanje.
Razbojnici – svi Italijani iz Torina i okoline, starosti od 20 do 39 godina – s pravom su računali da ih prevareni neće tužiti, jer će u tužbi morati da navedu pravo ime i adresu i tako razotkriju šta rade. , dok se predstavljaju na internetu.umetnički“ naziv. Čak i kada ih je policija kontaktirala, jedan po jedan, samo trojica-četvorica su pristala da se pridruže tužbi.
(Kurir.rs/Slobodna Dalmacija)
NE PROPUSTITE
