„Kada odem na posao, shvatam da se možda neću vratiti“, kaže Mihailo, radnik u elektrani. Fabrika u kojoj on radi je od oktobra deset puta pogođena projektilima od kada je Rusija pokrenula kampanju za uništenje energetske infrastrukture Ukrajine.
„Svaka normalna osoba bi se uplašila“, dodaje on. „Imam porodicu i osmogodišnje dete. Stalno zovu, brinu za mene."
Možda su daleko od rovova, ali Mihajlo i njegove kolege su na drugoj liniji fronta rata, bore se da održe opskrbu Ukrajine električnom energijom, i rade u nezamislivim okolnostima, piše Kijev post.
U elektrani DTEK radi oko 1.000 ljudi i, kada se oglasi sirene za vazdušni napad – što se može dogoditi i do pet puta dnevno – većina odlazi u skloništa. Ali glavni tim od tri ili četiri osobe mora ostati da vodi ono što je poznato kao blokirajući štit – centralnu kontrolnu tačku stanice koja je od vitalnog značaja za funkcionisanje fabrike.
„Kada stigne obaveštenje o lansiranju projektila, da su rakete ušle u vazdušni prostor Ukrajine, one najverovatnije lete ovde“, kaže Mihailo.
„Imamo šlemove i pancire, ali malo je verovatno da će nam to pomoći da preživimo urad rakete.
Nekoliko zaposlenih u stanici je nominovano za državne nagrade. Igor, glavni specijalista elektrotehničkog odeljenja kaže da sada rade sedam dana u nedelji.
"U dane kada se dešavaju raketni napadi, moje kolege stižu na stanicu da pomognu da se posledice minimiziraju. Oprema je složena i zahteva stalnu pažnju ljudi. Raketa bi mogla dva puta da pogodi isto mesto. Tokom jednog od raketnih napada bio sam u fabrici kada je u blizini odjeknula eksplozija. Popucala su se stakla i sve je razneseno sa mog stola. Prvo sam pogledao u ruke – nije bilo krvi. Prešao sam rukama preko svog stola. lice i ponovo pogledao – krvi nije bilo.Onda sam odmah otišao da proverim kolege.
Obično tražim od porodice da me ne zovu jer posao zahteva koncentraciju. Međutim, zvao sam ih odmah nakon napada da kažem: 'Ruke i noge su mi cele, sve je u redu", kaže Igor.
„Ovi raketni napadi naneli su mnoge nenadoknadive gubitke. Nedostaje nam oprema. Smišljam kreativna nova tehnička rešenja da obezbedim vitalnu aktivnost. Obnavljanje stanice nakon granatiranja traje nedelju do mesec dana. Ako gradski okrug ostane bez struje nakon granatiranja, obično obnavljamo napajanje u roku od jednog dana, uključujući popravku snabdevanja toplotom kako bismo obezbedili rad sistema grejanja. Radimo danonoćno. Direktor fabrike živi ovde nekoliko meseci, čak i noću ovde spava", kaže Igor.
Mihailo radi kao operater štita za blokiranje na kontrolnom punktu stanice.
„Nas četvoro radimo ovde u prostoriji za upravljanje. Ne idemo u sklonište za vreme alarma i ostajemo na radnim mestima.Od početka rata postalo je strašno ići na posao. Šalimo se, hrabrimo jedni druge i smejemo se kada smo uplašeni. Ako se zadržite na svemu ovome, onda postaje teško emotivno izdržati, pa se spasavamo humorom. Na primer, naš šef se šali i kaže: "Dosadno je. Prošlo je mnogo vremena otkako nam je ruska raketa stigla. Svi su ogorčeni, a on hoda okolo smejući se“.
Volodimir, operater blok štita, kontrolna soba stanice
„Velika je tenzija i veliki posao zbog nedovoljnog osoblja – mnogi odbijaju da rade ovde zbog rizika. Ostaju uglavnom stari i mladi. Povećao se i raspored rada i režim. Nije prijatno sedeti uz napetost tokom vazdušnog alarma.Kada vidite raketu kako eksplodira ispred prozora, to je strašno.Ne možemo da idemo u sklonište – ostavićemo ljude bez svetla. Mada, čega se tu plašiti? Deset raketa je već pogodilo stanicu. Prvi put su svi bili u šoku. Sada smo navikli. Naravno, humor pomaže. Moramo da smirimo atmosferu pa šaljemo smešne slike i memove u našem grupnom ćaskanju. Malopre sam poslao smešnu sliku. Mi se ipak ne šalimo sa politikom. Ne želimo da ponovo razmišljamo o tome. Ponekad se šalimo na račun uprave. Ne plašim se, jer malo ljudi želi da sedi za ovim stolom. Naravno, moj šef ne ceni uvek moj humor.Rođaci su, naravno, uplašeni i zabrinuti. Zovu svakih pet minuta. Lakše je isključiti telefon i raditi", kaže Mihajlo.
Dmitro, šef operativnog tima, kontrolna soba stanice.
„Moramo odmah da reagujemo na posledice bilo kakvog uništenja, tako da nam nije dozvoljeno da idemo u sklonište. Imam petoro ljudi koji su mi podređeni i imamo prijateljske odnose. Sa višim menadžerima je više službeno. Oni ne vole šale. Kada je alarm, pratimo šta leti i gde. To je sve što možemo da uradimo. Rusi obično pucaju na stanicu jednom nedeljno. Jednom je raketa pogodila 50 metara od naše kontrolne sobe. Nije bilo ničega osim zaglušujuće buke, prašine i oprema je oštećena. Takođe, nije bilo zvižduka, već samo eksplozivni oblak i mrak. U trenutku eksplozije vatra i crni dim su se dizali dve sekunde, a onda je upalilo. Neko vreme smo svi ćutali, samo smo gledali u štetu koju je raketa nanela stanici“.
Ne verujem da su obični Rusi umešani u ovo. U Rusiji postoji propaganda. Možda oni ne razumeju šta se dešava. Imamo nadu u budućnost ulaska u Evropsku uniju. U EU je sasvim drugačija ocena takvog rada i bolje plate. Možda ćemo jednog dana stići u EU."
(Kurir.rs/Kyiv post)
NE PROPUSTITE
