Intervju ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, koji je dao novinarima AP-a postao je veoma zapažen u ruskim medijima, pošto je ponovio da mu je pomoć Amerike potrebna u suprotnosti da mu preti gubitak rata, kao i da bi u slučaju pobede Trampa i promene garniture na vlasti u Vašingtonu moglo da utiče na pobedu Ukrajine.
Zelenski je pozdravio pomoć, ali je rekao da neko od obećanog oružja još nije isporučeno, misleći na sistem protivvazdušne odbrane proizveden u SAD.
"Ukrajinski vojnici su prošli obuku u SAD od januara o tome kako da koriste sistem Patriot, ali on još nije raspoređen u Ukrajini. Ukrajini je potrebno 20 baterija Patriot za zaštitu od ruskih projektila, a čak ni to možda neće biti dovoljno „pošto nijedna zemlja na svetu nije napadnuta sa toliko balističkih raketa“, rekao je Zelenski.
Zelenski se požalio na nefunkcionalni sistem protivvazdušne odbrane koji je dobio od jedne od evropskih država. Prema rečima ukrajinskog lidera, sistem nije funkcionisao i „morao je da se menja iznova i iznova“, ali on nije imenovao zemlju koja je isporučila taj PVO sistem.
Zemlje koje su isporučile PVO sisteme srednjeg dometa Ukrajini su: SAD, Norveška, Nemačka, Italija, Francuska, Poljska..
Ono na šta se Zelenski u svom intervjuu fokusira je raketni sistem Patriot kao nešto svemoguže koje bi njemu pomoglo da obara avione i taktičke balističke rakete , kao i krstareće rakete.
Inače kad bi Amerkanci poslušali Zelenskog za 20 baterija morao bi da izdvoji i pošalje na obuku skoro 2.000 vojnika. a s obzirom da se radi o dve smene u pitanju je oko 4000 vojnika. Inače radi informisanja jedna baterija PVO sistema Patriot ima 92 čoveka.
Priča o dodeli raketnog sistema Patriot Ukrajini povela se s početkom masovnih raketnih napada po kritičnoj (čitaj energetskoj) infrastrukturi. Po svemu sudeći Zelenski je tek sad shvatio složenost PVO sistema Patriot PAC 2 i PAC 3 koji su komplikovaniji i zahtevaju više ljudi nego divizion PVO sistema S-300.
Za PVO sistem Patriot prvi put se čulo u Operaciji Pustinjska oluja, kada je ovaj PVO sistem iz Evrope, munjevito transportnim avionima prebačen na Bliski istok, u Izrael, zbog serije lansiranja balističkih taketa od strane Sadama Huseina.
Tadašnji irački predsednik Sadam Husein pokušao je da sa provokacijama ispaljivanjem modifikovanih balističkih raketa Al Hussein i Al Abas uvuče Izrael u otvorenu konfrontaciju i time sruši koaliciju koja je na čelu sa SAD pokrenula rat protiv ove države. Mogućnost upotrebe bojevih glava punjenih hemijskim ili biološkim oružjem, koja je svakodnevno preko medija zasipala stanoviništvo u Izraelu stvorilo je ogromni psihološki pritisak, jer je Irak dolivao ulje na vatru pretnjama napada na civilne ciljeve u Izraelu. Napadom koalicionih snaga 17 / 18. januar 1991. Irak je u znak odmazde počeo lansiranje raketa Skad na Izrael. Za vreme trajanja Pustinjske oluje ukupno je lansirano 39 raketa Skad usmerenih na dva važna industrijska centra Izraela, Tel Aviv i Haifu, a nekoliko raketa palo je i na južni deo Samarie, ali i Dimone gde se nalazi jedan od najvećih nukelarnih reaktora na Bliskom istoku.
Posleratnom analizom utvrđeno je da su samo dve osobe nastradale direktno od balističkih raketa, dok je veliki broj pojedinica doživeo, zbog stresa srčani udar, nekoliko ih je umrlo zbog nepravilne upotrebe gas maski. Povređenih je bilo 229, a čak 225 je nepravilno koristilo lekove i vakcine za zaštitu od hemijskog oružja što je izazvalo zdravstvene komplikacije. Materijalna šteta prema popisu pokazala je da su Skadovi oštetili ili uništili 332 kuće, čak 6.142 stana, 23 javne zgrade, 200 trgovina i 50 automobila. Napadi sa vojne tačke gledišta pokazali su mane američkog PVO sistema Patriot koji je iz Nemačke i Holandije prebačen da zaštiti Izrael od modifikovanih Skadova.
Izraelci su bili svesni da kod delovanja raketa Patriot nije bila u pitanju raketa presretač MIM (missile intercept missile), čak i lomljava Al Huseina, već to što presretač nije išao direktno na bojevu glavu već ka najtoplijem delu motoru kog je uništavao, dok je bojeva glava padala, kao i delovi rakete na naseljeno mesto. Sve ovo je uticalo da Izrael mora da ubrza izgradnju protivraketnog štita i što pre uvođenje rakete Arrow, koju Amerikanci nisu smatrali rivalskom raketom pa su se njihove firme masovno uključile u proizvodnju nekih komponenti.
Patriot je skraćenica od složenice Phased Array Tracking radar to Intercept Radar On Target - poznat je i pod skraćenicom MIM-104. U operativnoj upotrebi vojske SAD nalazi se od 1984. a i pojednih članica NATO Nemačke, Holandije, Grčke. Ratnu slavu stekao je za vreme operacije Pustinjska oluja 1991 kada su ga proipagandni mediji kovali u zvezde, a onda je isplivala par godina kasnije surova istina da ovaj PVO siswtem nije imao baš sreće u presretanju balističkih raketa. Ovaj PVO sistem od 1992 godine nalazi se u kontinuiranoj modernizaciji pa je poznat pod oznakama PAC-1, PAC-2 i PAC-3 koji je usvaršena verzija ovog PVO sistema, koja se koristi za presretanje balističkih raketa. Intenzivno ga upotrebljava Saudijska Arabija i Izrael.
Za vreme Hladnog rata projektatni su ovaj PVO sistem zamislili kao odbrambeni sistem pred sovjetskim letelicama i krstarećim raketama čija brzina nije prevazilazila 2 maha, ali ne i zaštitu od balističkih raketa. Da bi smanjili njegovo otkrivanje i uništenje zasnovali su ga kao mobilni sistem, koji na jednoj lokaciji deluje više časova, a onda se premešta na drugu lokaciju. Razvoj je započeo 1967, prve rakete su lasnirane iz njega 1970, a prva jednica je sa ovim sistemom postala operativna 1981, a u potpunosti 1984. Od tad se krenulo i u razvoj sistema koji će biti sposoban da presreće balističke rakete.
Osnovna vatrena jednica ovog PVO sistema je baterija- divizion koju čine radar AN/MPQ-55 ili modernizovani AM/MPQ-65, komadno mesto AN/MSQ-104 Engagement Control Station, antenski UHF komplet OE-349 Antenna Mast Group namenjena komunikaciji sa višim komandnim mestom, generator za proizvodnju električne energije EPP-III i lanseri M-901. Svaki divizion sastoji se od četri do šest baterija kao osnovnih vatrenih jednica. baterija kao najmanja vatrena jednica sposobna je za nezavisno delovanje i čini ga šest do osam lansera, a jedna stanica može da kontroliše rad čak 16 lansera. Puni sastav baterije sa osam lasnera opslužuje 92 oficira i podficira. Baterija ima komandni vod, vod za održavanje, lansirni vod sa četiri lasirne sekcije od kojih svaka ima po dva lansera, vod za kontrolu lansiranja i vođenje projektila koji je smešten u komandnoj stanici ECS koju opslužuju 3-4 vojnika, radarsku stanicu i komunikacijski istem, Svaki lanser ima 3 člana posade. Baterija može biti locirana do 50 km od ICC i smeštena na području od 40 km. Prelazak u prvi stepen borbene spremnosti baterije iznosi 45 minuta, a diviziona sa šest baterija 60 minuta. Jedan divizion ima ukupno 680 ljudi. Vojska SAD u svom sastavu ima 104 vatrene jedinice i više od 6.000 raketa, a tu se nalazi i 68 lansera i 3.000 projektila namanjenih za izvoz.
Raketa MIM-104
Radi se o projektilu ukupne dužine 5,2 m, prečina 0,41 m, težina pri lansiranju je 914 kg od čega bojeva glava ima težinu od 90 kg visoko ekplozivnom fragmentirajućom bojevom glavom. Motor pokreće čvrsto gorivo. Tećžina goriva iznosi 562 kg, a vreme sagorevanja je 12 sekundi, Bojeva glava smeštena je iza sekcija za smaonvođenje, a kativira se pomoću blizinskog upaljača. Verzija PAC-2 koju će doboti Ukrajina ima bojevu glavu težine do 45 kg. Upravljanje letom projektila ostvaruje se servomehanizmom preko četiri međusobno spojena delta krila. Projektil ima maksimalni domet do 70 km protiv visokoletećih ciljeva. oko 20 km protiv taktičkih balističkih raketa i maksimalnu visinu gađanja do 24 km za vazduhoplovne ciljeve. Minimalno vrme leta rakete je manje od 3,5 minuta. Tokom leta projektil može da izdrži opterećenja od 20 do 30 G. Svi projektili su smešteni u četiri aluminijumska kontejnera koji su smešteni na poluprikolici, gde se prednji kraj tokom pripreme za lasniranje podiže pod uglom od 38 stepeni. Kako bi sistem suprešno delovao treba da bude dobro uvezan komunikacionim sistemom koji treba da prosleđuje pouzdane informacije.
Kako se projektil lansira?
Patrit rakete posle lansiranja se vodi kroz tri faze leta. U prvoj fazi sistem vođenja projektila usperava raketu prema cilju koji je zahvaćen glavnim radarom. U drugoj fazi računar za upravljanje vatrom nastavlja praćenje projektila sa preciznim navođenjem i u trećoj fazi radarski prijemnik smešten na samoj raketi vodi projektil u susret nadolazećem cilju blaisitčkoj raketi ili letelici. U ukrajinskom slučaju oba. Suština sistema je praćenje uz pomoć glavnog radarskog sistema i stanice za lansiranje rakete. Znači stanica po dobijanju podatka usmerava raketu prema cilju primanjem refleksnih elektormagnetnih talasa od samog cilja uz pomoć poluaktivne monoimpulsne pretraživačke matrice sistema za samonavođenje smeštenog u glavi Patriot projektila.Da bi pogodak bio uspešan blizinski upaljač bojevu glavu treba da aktivira na udaljenosti manjoj od 10 m od mete. Povećanjem te udaljenosti progresivno se smanjuje broj pogodaka fragmentima, tako da na udaljenosti od 30 m od cilja broj pogodaka fragmentima se smanjuje devet puta a na udaljenosti 100 m oko 100 puta. Srce sistema je računar WCC koji obavlja osnovne funkcije praćenja i presretanja cilja, koa borbene zadatke komandovanja i kontrole. Podatke sistem dobija od radarskog sistema, koji praćenjem odraza na ekaranu može da utvrdi geografsku dužinu i širinu na kojoj se nalazi cilj u tom trenutku, njegov azimut u odnosu na radarsku antenu
Taktičko tehnički podaci za sistem PAC -2
Dužina 5,18 m, poluprečnik 41 cm, raspon krila 92 cm, lansirna težina 900 kg,
Pogon: jednostepena raketa na čvrsto gorivo
Princip vođenja: komandno vođenje sa pomoću sistema nadzora preko rakete i poluaktivno vođenje,
Bojeva glava 90 kg moćnog eksploziva, glava bojeva sa delovima i blizinskim upaljačem. Težina jednog dela 45 gra,a. Najveća brzina projektila 5 maha
Maksimalni domet po daljini 70 km, po visini 24 km,
Lanser četiri rakete na mobilnoj upravljivoj prikolici
Patriotske muke 2003
O Pustinskoj oluji i ulozi patriota je mahom sve rečeno u izveštaju Kongresa iz 1996 kada je utvrđeno da rane verzije ovog sistema nisu baš slušale. Ovim sistemom je više bilo žrtava prijateljske vatre u Drugom zalivskom ratu u operaciji Iračka sloboda 2003. prva žrtva su 23 marta bili britanski piloti torna koji su krenuli u misiju nad Irakom. Posle povratka sa zadatka letelica je obornea američkim PVO sistemom koji je greškom tornado prepoznao koan irački avion.. Oba pilota su stradala, a amerikanci su pravdali Britancima, da je avion greškom oboren jer ga je računar zamenio za iračku balističku raketu. Dva dana kasnije 25. marta 2016. pilot američkog lovca F-16 tokom rutinskog leta dobio je upozorenja da ga prati protivnikova raketa. Pilot F-16 ispalio je raketu na PVO sistem koji je pratio radarski signal i pogodio bateiju PVO Patriot. Posada raketne baterije rekla je da se odjednom nad njima pojavila beličasta svetlost. Mislili su da su meta napada iračkih minobacača, ali bili su meta napada sopstvenih snaga.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
