Kakortok: U poseti najvećem gradu na jugu Grenlanda

To nije destinacija masovnog turizma. Ništa nije prilagođeno pojedinačnom putniku, to jest - meni. Ovde sami dolaze jedino beli medvedi i ljudi sišli s uma, rekao mi je turistički vodič za Arktik

- Ovde sami dolaze jedino beli medvedi i ljudi sišli s uma - rekao mi je jedan od mojih savetnika, inače turistički vodič za Arktik. - Na Grenland ideš ili u maloj grupi s vodičem ili kao krompir-turista, što znači - kruzeri te izruče kao vreću krompira na dva-tri doka i to je to.

Bez prevoza

Umesto „uhvatiću danas prvi autobus ili brod“, ovde važi pravilo: ove nedelje, uz dosta sreće i dobrih vremenskih uslova, a do kraja meseca svakako, ako je još uvek leto... Javni prevoz gotovo da ne postoji. Uglavnom se svodi na privatnike koji nekuda plove ili lete.

Dočekao me je ceo niz oblakodera usidrenih u vodama ispred Kakortoka. Brodovi sa sedam do dvanaest spratova izdizali su se iz vode do neba. Tako su stameno izgledali kao da su im temelji u velikim dubinama, a nad površinom vode štrče samo ogromni tornjevi. Toliko visokih zgrada nema na celom južnom Grenlandu! Ovde su mahom izgrađene jednospratnice ili dvospratnice, s tek ponekom višom zgradom, kakve najčešće pripadaju državnim institucijama.

- Ko bi ikada pomislio da će ovamo jednim jedinim brodom doći više ljudi nego što nas tu živi! - objašnjavali su mi meštani na ribljoj pijaci zašto gradska luka nije prilagođena da prima ogromne brodove. Zato su se kruzeri usidrili na moru, što bliže gradu, ali ipak na pučini. Odatle na desetine malih taksi-čamaca i glisera prevozi turiste do improvizovanih pristaništa na gradskoj obali. Bogati Amerikanci i Kanađani, obučeni u spasilačke prsluke, klate se na brodićima i s njih silaze uzbuđeni, kao da su upravo preživeli najveću avanturu. Neki odmah tu i povrate svoj obilni doručak.

Svaki veći brod ima sopstveno pristanište, a gosti onih luksuznijih tu mogu da popiju i besplatan martini ili neko jače piće. S jednog broda pokatkad izađe više od 3.000 ljudi istovremeno i preplave ovaj „mnogoljudni“ grad sa isto toliko stanovnika.

Vredni brodski radnici iz svih krajeva sveta pečatiraju im ruke ili im stavljaju posebne narukvice kako bi znali koga treba da puste nazad na brod, a to je ujedno i dobar način da se ljudi ne izgube. - Ako zalutaju, treba samo da pokažu pečat ili narukvicu i svako će znati da ih uputi ka pristaništu za kruzere - kažu mi meštani - kao da je lako izgubiti se u ovako malom gradu! Za to je potrebno veštine i mašte...

Jure brodići tamo-amo, mi pokušavamo da uđemo u roj i približimo se pristaništu, ali nije lako u ovom saobraćajnom morskom špicu naći svoj put. Mornar, Inuit, zbija šale s nama, kaže teže je pronaći put u životu, pa ipak svi nekako stignemo do kraja, istim sistemom: malo kreni, više stani! Kada smo se iskrcali, tek onda sam upao u neviđenu gungulu i gužvu kakvu na Grenlandu nigde nisam video, čak ni u prestonici Nuuku.

- Ovo ti je glavno mesto za dokazivanje - rekao mi je tiho naš kapetan neposredno pred iskrcavanje da nas ne bi čuli ostali putnici s kruzera, i objasnio: - Ko god želi da dođe iz Amerike kako bi se posle pohvalio da je bio na Grenlandu, on dođe ovamo! Odatle se na hiljade turista ukrcava na ove ploveće gradove, na kojima onda žive, jedu, piju, vode ljubav i najzad se iskrcaju na Grenland, u Kakortok, na sat-dva, da mogu da kažu porodici i prijateljima kako su bili na egzotičnoj destinaciji.

Grenlanđani su prilično nespretni sa ugošćavanjem, a naročito ne znaju kako da se organizuju tokom najezde „turističkih skakavaca“. Recimo, da bi čovek dobio informaciju u info-centru, potrebno je da čeka red na kasi za suvenire!

Želeo sam da posetim crkvu Hvalsi, jednu od najlepših vikinških crkava, koja je udaljena tridesetak kilometara i do nje se obično stiže čamcima.

- Crkva Hvalsi, želim da posetim crkvu Hvalsi! - rekoh užurbano kada sam se konačno domogao kasirke koja pruža i turističke informacije.

- Ti si na Grenlandu!

- Znam to i sam! Želim da posetim crkvu Hvalsi!

- Pa onda znaš da mi ne radimo posle dva. Pogledaj na sat, skoro će dva... Evo, sledeći brod ide... za tri dana!

Dakle, turizam i Grenlanđani još nisu pronašli zajednički jezik.

Časovnik otkucava četrnaest časova. Na hiljade posetilaca s kruzera vraća se u svoje ćelije u plovećem zatvoru, iz kojeg su pušteni u šetnju, a Grenlanđanima se vraća njihov mir.

Kakortok se iz Pepeljuge pretvara u princezu kada otkuca 14 časova! Samo što sam zažmurio, kao da je neko dunuo u zviždaljku i komandovao novi raspored. Jata turista nestadoše sa obale, a desetine čamaca s načičkanim ljudima u narandžastim prslucima otploviše ka ogromnim belim građevinama nalik na baze vanzemaljaca u koje se vraća vojska druge planete posle neuspešne invazije.

- Ne postoji put koji od Kakortoka vodi ikuda - rekoše mi. To je priča svakog naselja na ovom ostrvu. Dalje se može samo pešice. Može se i helikopterom. Aerodrom tek grade. Ali pravi grenlandski putevi su oni koji se prelaze sankama ili brodom...

Jata turista

Ribari su vadili poslednji ulov iz svojih mreža, a zatim pakovali mreže, čistili brodove, prenosili benzin i druge potrepštine. Bilo mi je jasno da neću moći da posetim crkvu, uprkos žarkoj želji i svim pokušajima, ali je još gore to što nemam prevoz ni do pristaništa, gde treba da se ukrcam na brod večeras! Morao sam hitno da pronađem internet i da ovaj problem rešim kako znam i umem.

- Da si me pitao gde da nađeš foke, odmah bih ti rekao, a internet, to stvarno ne znam - kazao mi je prvi prolaznik kog sam zaustavio. U celom Kakortoku nema nigde interneta! Čak ni u info-centru! - To ti drže Tajlanđani - bila je štura informacija koju sam konačno dobio. - Tajlanđani?! - Da! Na doku za velike brodove, u ogromnoj limenoj građevini, imaš tamo Tajlanđane sa internetom.

Jedna porodica iz daleke Azije pronašla je priliku za biznis u polarnom predelu. Tamo gde interneta nema ni za lek, oni te nateraju da bukvalno svašta pojedeš i popiješ, pa te časte bežičnom vezom sa svetom. Naravno, vremenski ograničenom. Kada sam ušao u restoran, kao da sam zakoračio u Bangkok! Na zidovima su desetine fotografija tajlandske kraljevske porodice, ali i mnoštvo šarenih azijskih kapa, mačeva i drugih, teško opisivih tričarija.

Dočekao me je otac porodice, glava i kuće i restorana. Objasnio mi je na brzinu koja su pravila, a poslužila me je njegova ćerka lepotica. Njen osmeh najlepši je doživljaj u ledenom Kakortaku! Ljubazni otac, nekolicina braće i majka su tu da svakoga ko se toj divnoj devojci pogrešno osmehne izbace iz restorana.

Pitam, začuđen, Tajlanđanina zar zaista vredi živeti ovde i napustiti toplo sunce i plaže Tajlanda za hrpu dolara. - Naravno da vredi!, pogledao me je kao da se to podrazumeva. Mada, kaže, polovinu zarade troše na letovanja kada Grenland okuje najteža zima...

- Kuda idete na letovanje? - postavih glupo pitanje.

- Naravno, na Tajland!

- Šta biste da pojedete, gospodine? - pita me lepa Tajlanđanka.

- Objasnite vi meni, molim vas, gospođice.

- Ovo s leve strane su nazivi na tajlandskom pismu, a ovo desno su imena tajlandskih jela na tajlandskom, ali na latinici.

- Ah, jasno mi je, hvala, dajte mi... ovo. Uzeo sam napamet supu koja mi je na slici izgledala ukusno. Uskoro sam dobio internet, ali i toliko ljut čorbuljak, neviđenu papazjaniju od raznih trava, čilija i peciva, da sam posle prve kašike otrčao u toalet da je ispljunem i isperem usta! Na putovanjima nevolje uvek dolaze iznenada.

- Dajte mi nešto slatko, a da nije ljuto, ako je moguće - rekoh Tajlanđanki. Od interneta mi mnogo toga sada zavisi. Jedina preostala šansa za nastavak putovanja je da se večeras ukrcam na brod, za koji nemam kartu.

Zamislite pametnjakoviće koji su smislili da, ukoliko želim da plaćam srpskom platnom karticom, sa sobom moram da imam dostupan srpski broj mobilnog! Kako to perverzno zvuči kad je čovek na jugu Grenlanda. Ruka spasa ovoga puta bila je nenadano dugačka. Prešla je, bukvalno, pola sveta. Moji prijatelji s Dalekog istoka kupili su mi kartu preko interneta, pa sam mogao da se vratim nerazumljivom jelovniku i degustaciji tajlandskih specijaliteta.

Viktor Lazić